Пише: др Ивана Б. Спасовић
Академик Стеван Јаковљевић (1890-1962) био је ботаничар, оснивач, професор и декан Фармацеутског факултета у Београду, али најчувенији као писац романа „Српска трилогија“. О нестварној појави Стевана Јаковљевића говоре и његови избори за академика у Одељењу литературе и језика, или за ректора Београдског универзитета, али и врлине по којима су га упамтили студенти Фармацеутског факултета у Београду. Јаковљевићеви здрави погледи на политички живот, као и његова јавна предавања – били су племенити и драгоцени. Живео је у доба Краљевине Србије, Првог и Другог светског рата, обе Југославије. У сваком од њих он се понео часно и храбро. Делује скоро немогуће да је један људски живот оставио тако блистав траг у историји, као да су то била два човека истог имена.
Стеван Јаковљевић рођен је у Књажевцу 7. децембра 1890, а умро у Београду 2. новембра 1962. Отац му се звао Јаков, био је окружни начелник, родом из села Живковца (Рудник), а мајка Симка (Павловић) била је из Влакче код Крагујевца. Једна од пет Стеванових сестара је чувена списатељица Милица Јаковљевић – Мир Јам. Она је у својим мемоарима верно и живописно дочарала породицу Јаковљевић.
Стеван је завршио основну школу и гимназију у Крагујевцу. Матурирао је 1909. и тада уписао студије биологије на Филозофском факултету, на коме је дипломирао 1913. године. Сећао се да су у петом разреду гимназије до њега дошле приповетке српских реалиста, а уз њих и дела незаборавног Жила Верна. У то време постао је члан ђачке литерарне дружине Подмладак. У осмом разреду почео је да чита руске класике. Нарочито велики утицај имало је Дарвиново дело „Постанак врста”, које га је определило да се посвети биологији.
Из сећања на дивовску жртву српске војске у Великом рату, у којој је и сам учествовао, настало је Јаковљевићево ремек-дело „Српска трилогија“. Овај роман постао је највише сведочанство о тим великим данима и годинама Србије.
После рата Стеван Јаковљевић постављен је за суплента гимназије у Крагујевцу, током 1921. и 1922. године предавао је у Четвртој београдској гимназији, а од 1922. до 1929. био је асистент Биолошког факултета. Докторску дисертацију „Цистолити у борагиноидеи“ одбранио је 1925. године. Стеван Јаковљевић бавио се експерименталном морфологијом, физиологијом, хидробиологијом. Посебно је био посвећен лимнологији – науци о језерима и проучио је околину Београда, Преспанско језеро, глечере на Перистеру, Охридско и Плитвичка језера. Године 1938. постао је први шеф Фармацеутског одсека Медицинског факултета. Аутор је уџбеника за гимназије и факултете: „Ботаника за средње школе“, „Општа ботаника“, „Cryptogramae“, „Екологија с основама хидробиологије“, за Фармацеутски факултет написао је „Систематику лековитог биља“.
О Јаковљевићевој изузетној посвећености настави говори и сећање проф. др Милана Мирића: „О Стевану Јаковљевићу први пут сам чуо као ученик основне школе, када се у дому мог деде нашла ′Српска трилогија′. Подебела књига и фотографија на корицама привукле су моју пажњу и питао сам који је то човек. Мој деда ми је објаснио да је то фотографија његовог ратног друга Стеве Јаковљевића и да је Стевин отац Јаков рођен недалеко од наше куће у Јаковљевићима, у селу Живковци… Моје сећање и непосредно упознавање са професором Јаковљевићем потиче из периода мојих студија на Фармацеутском факултету током наставе из ботанике. Настава је одржавана током трећег и четвртог семестра са четири часа теоријске наставе недељно. Тада, као студент, срећем проф. Јаковљевића, човека вишег раста, благо повијених леђа, беспрекорно одевеног, који предаје градиво из ботанике без подсетника испред себе, убедљиво и разумљиво, продорним гласом са изванредно структурираном реченицом. Своја излагања допуњавао је непосредно на табли цртежима из анатомије и морфологије биљака. На првом часу најављивао је да ће се испит из ботанике одржати 2. јуна у 10 часова. Час је увек почињао на време и завршавао се резимеом градива које је предавао. Сусрет са овим човеком на предавањима, касније на испиту, на мене је деловао нестварно, као да је изашао из оне књиге ′Српска трилогија′ коју сам видео у детињству.“
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1937. године, на предлог писца Бранислава Нушића, књижевног критичара Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића.
За време Другог светског рата Стеван Јаковљевић био је мобилисан као командант Радио станице Београд. У италијанском ропству био је до 1943, па у немачком до 1945. После ослобођења, постављен је за ректора Београдског универзитета 1945-50. Био је посланик и члан Председништва ФНРЈ. Године 1947. промовисан је за почасног доктора Карловог универзитета у Прагу.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1937. на предлог писца Бранислава Нушића, књижевног критичара Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, а за редовног члана Српске академије наука и уметности 1960. на предлог потпредседника СИВ-а Едварда Кардеља, историчара Јорја Тадића, управника Народног позоришта Милана Богдановића и вајара Сретена Стојановића
Предлог за Стевана Јаковљевића као редовног члана Српске академије наука и уметности 1960. потписали су: Едвард Кардељ, потпредседник СИВ-а, историчар Јорјо Тадић, Милан Богдановић, управник Народног позоришта, вајар Сретен Стојановић, дописни члан Академије. У приступној беседи Стеван Јаковљевић говорио је о песницима који за мотиве имају теме од самих себе до природе и васионе, док прозни писци радије описују друге људе и догађаје – у приповеткама више о онима из садашњости, у романима о прошлости. Сетио се Шелијевих речи: „Песник је од унутрашњих сила које мењају природу других и од спољњих утицаја који подстичу и помажу те силе“ и америчког писца Хенрија Џејмса који је рекао: „Роман и даље представља најнезависнији, најеластичнији, најснажнији књижевни облик.“ Видео је више слободе у окренутости ка историјским темама, него према савременим збивањима, док се догађаји још „гибају и таласају“. И знао да је за оба важно познавање психологије личности. Своје романе представио је сведено и јасно: у „Српској трилогији“ описао је борбу српског народа против агресије у Првом светском рату и за слободу; у „Смени генерација“ – ново покољење супротстављено монархофашизму уочи Другог светског рата; у „Великој забуни“ – пропаст Краљевине Југославије; у „Ликовима у сенци“ – НОБ и логоре.
Када је у Брибиру, родном месту Јосифа Панчића, 25. априла 1954. отворен споменик овом великом научнику и човеку, Стеван Јаковљевић је с дивљењем говорио о његовој свестраности. Своје говоре и чланке поклонио је Архиву САНУ 1960. и завршио поруком: Felix faustumque sit! Нека је са срећом и у добри час!
Извор: П-Портал
