Пише: Стеван Гајевић
„Nummus nummum parit.“ Новац рађа новац. Како инфлација у Црној Гори, али и у Европи достиже нове висине, расте цијена злата, тако расте и потреба грађана за идејама монетарне политике.
Људе све више занима како се новац креира зашто пада вриједност еура, зашто имамо инфлацију, треба ли куповати дукате и сл.
Управо се код нас инфлација као наратив медијски прилично експлоатише, из разлога што грађани већ дужи низ година навикли на перцепцију сигурне валуте – еура, али се старији све више сјећају и историје (нарочито они што су живјели у 90-им) схватају да вриједност коју имају на својим рачунима почиње полако да се топи. Тражећи узроке проблема, „оштрицу“ незадовољства окрећу према трговачким ланцима, слично као што су некада у 19. вијеку експлоатисани радници ломили машине које су кривили за сопствени лош положај. И у јавним наступима, и овдје указујем на много већу дубину проблема, иако је неспорно да свој дио кривице имају сви у ланцу трошења. Проблем који разматрамо је далеко од неутралних инструмената монетарне политике, у суштини он има за последицу смањење вриједности новца, а у економском речнику англосаксонаца процес се често назива „policy theft“ (крађа или лоповлук политике). На какву се крађу мисли ?
Под „Крађом политике“ се подразумијева процес који врши владајућа елита, свјесно умањујући вриједност новца. Код нас овај процес историјски није ништа ново и можемо рећи већ виђено. У англосаксонском подручју термин „policy theft“ се користи да опише процес у којем држава, кроз монетарне и фискалне мјере, смањује реалну вриједност новца и способност грађана да очувају своју имовину и крај, примјењујући:
– Дебасемент (слабљење валуте): кроз историју, владари су смањивали садржај племенитих метала у новцу (сребро, злато) док номинална ознака остаје иста.
– Инфлационе политике: раст новчане масе, квантитативно попуштање (QЕ), дефицитно финансирање и отпис дуга – све инструменте које аутор види не као „поправне мјере“, него као систематску методу „узимања“ вриједности.
Према томе већ на почетку анализе можемо тврдити да инфлација није нуспојава, него дистрибуирани трансфер богатства – онај ко добије новац први (државне институције, банке, елите) има предност над каснијим учесницима који су по правилу на губитку.
Наравно за инфлацијом се не потеже случајно. Она полако почиње да се сама појављује смањењем рада (продуктивности) или неком кризном ситуацијом, тако да можемо рећи да инспиратори инфлације као некада у Југославији можда су на почетку и имали добре намјере, али је касније почну да користе у своје име и за свој рачун јер је исплатива.
У монетарној теорији се тврди да уколико имамо смањену вриједност новца онда зарађујемо више приликом извоза, што је тачно. Ипак та депресијација мора бити довољно мала и довољно неосјетљива домицилном становништву да би се постигао наведени ефекат.
Уколико имамо нпр. финансирање рата, коју прати богаћење великих па чак и читавих војно-индустријских комплекса, по правилу не важи ова горња тврдња о јефтином извозу јер извоза и нема, све се троши, а и тога што се тражи на тржишту нема, јер се много мање производи. Можемо рећи са великом сигурношћу да смо сада негдје у првој фази тог процеса глобално.
Један од централних стубова аргументације је појава Цантилоновог ефекта, према којем кад нова новчана маса улази у економију, њени први корисници (нпр. банке, финансијске институције, индустријски комплекси који се финансирају примарном емисијом) стичу предност – они могу куповати имовне атрибуте (некретнине, активу, робе) по старим цијенама, док остатак популације осјећа инфлацијски удар тек касније.
Другим ријечима, штетни ефекти инфлације не расподјељују се равномјерно; оне који су ближе „приливу новца“ најчешће најмање погађају, док шире масе трпе већи терет, како се у Црној Гори каже „ко је ближе господару“.
У овом контексту можемо сагледавати и многопомињану инфлацију у Црној Гори, јер нити смо сами, нити изоловани, нити имамо свој новац … Новац који користимо креира се негдје друго отуда је и основни и главни извор инфлације негдје друго. Ипак ми не бисмо били ми када не бисмо покушали да зарадимо без много продуктивног рада, па колико руку добављача имамо свако узима своје … Цијене расту па чак и људи који не желе, морају да купе јер алтернативе нема.
Генерално све економске појаве нису изоловане, рецимо ако имате незапосленост у некој земљи и ако та земља према сусједима није изолована, пренијеће ефекат незапослености и на околне земље. Тако је и са инфлацијом, ако се налазимо у некој групи земља нпр. у „колективном западу“ и ако неко креира више новца не можете очекивати да тај ефекат немате и код куће. Још ако притом мало шта или готово ништа не производите већ живите од услуга и очекивања, инфлација не да ће доћи већ ће бити и појачана.
Према чланку објављеном 20. октобра 2025. на француском сајту Business Bourse, предсједница ММФ-а Кристалина Георгијева (и замјеница Гита Гопинатх) изјавиле су да постоји ризик да 35.000 милијарди долара (35 билиона УСД) приватне штедње буде изгубљено у наредним мјесецима. У тексту се наводи да Запад стоји „на раскршћу“ – са изузетно сложеним и дестабилизирајућим комбинацијама: трговински ратови (нпр. САД-Кина), велика концентрација тржишне вриједности у компанијама из области вјештачке интелигенције (АИ), нестабилност криптовалута, све већи дугови држава, банака и становништва, слабости у банкарском сектору, итд. Свакако под условом да је изречена тврдња изговорена, није нетачна. Не мисли се на то да ће неко депозите да потроши (мада има и таквих предлога који нису баш случајни, а код нас се већ десило након банкрота СФРЈ 1983. године) већ се мисли на умањење вриједности тих депозита што је већ одомаћена свакодневна појава. Ако упоредите каматне стопе које банке или држава нуде за депозите видјећете да су све испод стопе инфлације. Чак и уколико узмемо у обзир да су објављене стопе инфлације тачне (што је мало вјероватно) све каматне стопе по којима се нуде кредити су изнад стопа инфлације.
Систем је изразито рањив, не само због финансијских балона, већ и због могуће ланчане реакције међу тржиштима. Ми већ живимо нову економску кризу, уколико је она која је почела 2008. године уопште и престала.
Отуда задња цијена у доларима 4.600 долара за трој унцу злата.
Свакоме је јасно да продуктивност развијених привреда пада а дуг расте.
Чак је и г-ђа Георгијева из ММФ-а (установе која по правилу воли туђи дуг) коментарисала да продуктивност рада у ЕУ значајно пада и да по том питању треба нешто радити.
Све што данас видимо није нова појава већ понављање историјских образаца – када се вриједност рада и новца раздвоје, систем улази у кризу. Инфлација, дуг и раст цијена само су посљедице дубљих структурних слабости и погрешних политика. У таквим временима повјерење се враћа реалним вриједностима – земљи, раду и злату. Зато је и стара латинска изрека „Nummus nummum parit“ данас актуелнија него икада – новац рађа новац, али само док му вјерујемо.
Извор: Дан
