Пише: мр Стеван Гајевић
„Divitiae paucorum, inopia multorum“ – „Богатство неколицине, оскудица многих“
Последњих дана преплављени смо вијестима долазе из пословних банака о томе како биљеже рекордне профите на пресјеку текуће 2025. године. Осим ове вијести, која је руку на срце добра за „банкарску индустрију“, немамо ниједан податак да је било који други сектор привреде у расту, укључујући и туризам. Укратко, наведена ситуација око банкарских профита генерално није добра, јер указује на дисбаланс у економији: док привреда у цјелини не расте (БДП или стагнира или пада, оптимистичне прогнозе се крећу на 2 одсто), финансијски сектор зарађује све више, што може значити да се богатство и економски токови концентрирају у рукама малог дијела система (или излазе из земље), умјесто да подстичу ширу производњу и потрошњу.
Историјски гледано када је негдје БДП стагнирао или опадао, а профити банака снажно расли то се принципијелно завршило неславно:
САД – пред финансијску кризу 2008. Период: 1999–2007. реални сектор је растао споро, ако се узме фактор инфлације може се рећи да је опадао, зараде су стагнирале, али банке су имале огромну зараду на хипотекарним кредитима и дериватима. Резултат: Балон на тржишту некретнина пукао → рецесија, масовни откази, спасавање банака државним интервенционизмом, а грађани су изгубили домове.
Јапан – тзв. „Изгубљена деценија“ (1990–2000). У питању је период након пуцања балона некретнина 1990. Шта се десило: БДП готово стагнирао, али банке су извлачиле профите кроз реструктурирања дугова и накнаде, умјесто да кредитирају развој и производњу. Резултат: Дуготрајна дефлација, низак раст, презадуженост предузећа и висока неликвидност малих фирми.
Јужна Европа – послије дужничке кризе (2010–2014). Примјери: Грчка, Шпанија, Португал.
Шта се десило: БДП падао или стагнирао због мјера штедње, али банке су остваривале профите кроз повећане камате и накнаде, често уз подршку централних банака. Ово су тзв. Драгијеве мјере штедње о којима смо писали а које су се показале потпуно погрешним. Резултат: Продубљена незапосленост, смањење потрошње, раст емиграције радно способног становништва. Сељење капитала у УСА и другдје. Овај период карактерише јачање „трећих“ прије свега успон Индије
Оваквих примјера је безброј: Аргентина, 2000-2005 године, криза југозападне Азије 2007 године и раније. Заједнички образац у свим овим примјерима били би: Банке су одвојиле своје пословање од кредитирања привреде, удио кредита у развој бизниса постаје све мањи док удио у кредитирању потрошње расте. Раст профита банака није био резултат повећане производње или иновација, него повећања цијене задуживања и финансијских калкулација. Банке свакодневно „обавјештавају“ клијенте о новим правилима игре, другим ријечима наплаћује се скоро све.
На крају, готово на свим примјерима дисбаланс између финансијског сектора и реалне економије завршио је кризом, незапосленошћу и политичком нестабилношћу.
Зашто високи профити банака могу постати проблем за привреду и државу уопште.
Одсуство реалног раста
Уопште као и у реалном животу важи принцип спојених судова уколико расту профити банака неуобичајено изнад сваког просјека значи да са привредом нешто не функционише и обрнуто уколико би профити компанија расли а банкарски профити опадали значи да је систем нашао изворе алтернативног финансирања. БДП мјери укупну вриједност произведених добара и услуга (под претпоставком да је измјерен тачно а у ЦГ је то дискутабилно). Ако он стагнира, без обзира на скоро увећање зарада, то значи да нема нових реалних радних мјеста, нема повећања производње, нити раста животног стандарда у просјеку.
Раст профита банака може бити „на рачун“ остатка привреде. Банке највише зарађују на кредитима и каматама. Ако привреда стагнира, већи профити банака често долазе из раста каматних стопа, накнада или трошкова задуживања, а не из здравог кредитирања које ствара нову вриједност. Већ смо више пута нагласили да је црногорски ниво банкарских провизија и висина стопа кредита но.1 у еврозони. Ако банке остварују рекордне профите док БДП мирује, то може значити да домаћинства и предузећа све више зависе од кредита да би покрила основне трошкове, што дугорочно слаби куповну моћ и повећава ризик од банкрота.
Расподјела богатства постаје неједнака. Овај проблем је вишеслојан и можемо да кажемо да је више социјалан и друштвени, међутим и економски. Профити банака ма како дјелују „узбудљиво“ када их јавно износе банкарски службеници, иду малом броју дионичара и менаџера, док већина грађана не осјећа корист, па се и социјалне разлике продубљују, тј просто речено од профита банака мали број људи има неке бенефите а ти људи су углавном изван ЦГ.
Оно што више забрињава су Сигнали лоше економске структуре. Банке би требале бити „посредник“ који потиче реални сектор економије. Ако њихови профити експоненцијално расту док реални сектор стагнира, то је знак да се економија банкарства ослања на финансијске манипулације, а не на производњу и иновације. Ријетка смо земља у Европи у којој се не могу или се веома тешко добијају основне банкарске услуге, нпр. брзи кредити за ликвидност и сл. Уколико тако нешто тражите у свакодневном сленгу се каже да идете на „анализу крвотока“ дакле за привреду за стартапове за било какву бизнис иницијативу у банкарском систему постоји врло мало новца. О овоме је највише писао г. Момир Булатовић у својој књизи „Економија за почетнике“.
Занимљиво је да ни банкарски службеници немају скоро никакву мотивацију да вам изађу у сусрет за ову врсту кредита и уопште, јер уколико испадне да сте „лош“ клијент они трпе критике а уколико не раде ништа неће их нико ни критиковати имајући у виду да профит тече. Профити банака су донекле изазвани и повећањем зарада код становништва које је реаговало на начин што има повећану тражњу за потрошачким кредитима.
Ризик финансијске кризе. Историја показује да када финансијски сектор расте брже и одвојеније од реалног, често долази до балона и каснијих наглих падова (нпр. криза 2008). Најбоље је да се тјешимо да смо мали и да не можемо изазвати финансијску кризу, што је вјероватно тачно. Ипак криза економије и њена одрживост у ЦГ је близу врхунца статистичке криве. Не волим да будем птица злослутница, али као што рекох на почетку, мало шта функционише, нових инвестиција нема, ко не ради код државе „није битан“, док се потрошња крпи, а све то некако указује на будућу кризу.
Који су лијекови за ову ситуацију? Првенствено покретање привредног замаха, а што је у пракси веома тешко. Нове инвестиције су прилично дискутабилне у овом правном моменту али и летаргији државне администрације. Ипак да се не ради у овом смјеру, ради се кроз оснивање К-Г фонда и Развојне банке који би заједно кад и ако профункционишу могли дати адекватан одговор у започињању микро инвестиционог циклуса.
Све у свему, каква ће бити ситуација у будућем периоду не зависи само од нас већ и од међународних околности, које нам засад реално не иду наруку.
(Аутор је финансијски консултант)
Извор: Дан
