Пише: мр Стеван Гајевић
Свијет данас стоји на раскрсници која подсјећа на велике преломне тренутке из прошлости – крај колонијалних царстава, слом Бретон Вудс система или распад Совјетског савеза. Али, овог пута у питању је нешто дубље: завршава се цијела епоха непромјењивости граница, а велике силе се отимају за територије. Истовремено се завршава и монетарна епоха заснована на доминацији америчког долара и униполарном поретку, а рађа се мултиполарни свијет, са свим ризицима које носи нагла промјена равнотеже моћи.
Успон мултиполаризма
Америчка доминација, која је обиљежила другу половину 20. стољећа, губи – а можемо слободно рећи и да је изгубила – ослонац. Државе окупљене у оквиру БРИКС-а све отвореније граде алтернативне структуре – од финансијских система, преко трговинских аранжмана, до стратешких савеза. Све је почело повратком Русије почетком 21. вијека, њеним економским јачањем и враћањем дугова ММФ-у и кредиторима. Затим, оно што је нама овдје промакло било је уздизање Мексика. Све до скорашњег посебно значајног заокрета Индије, земље која је дуго балансирала између Запада и Истока, а сада све јасније улази у осовину Москва–Пекинг. Тиме се учвршћује визија мултиполарног свијета, у којем Америка више нема пресудну ријеч, већ је тек један од центара моћи. Таква трансформација, међутим, ријетко пролази мирно. Историја показује да се прерасподјела глобалног утицаја обично одвија кроз сукобе, било економске, било војне. О томе је више било приче у претходном чланку „Црни лабуд“.
Европа између унутрашње слабости и спољашњих пријетњи
Највећи изазови сада се виде у Европи. Континент који је деценијама словио за бастион стабилности суочава се са озбиљним унутрашњим потресима: растућим јавним дугом, незадовољством грађана политикама Брисела, мигрантским тензијама и падом повјерења у институције. Ипак, недавно смо имали још једну, како кажу Европљани, „контроверзну“ изјаву Кристин Лагард, директорке Европске централне банке, која је упозорила на амерички дуг, те укратко појаснила да Европљани морају да имају сценарио уколико УСА не буде могла да враћа дугове. Дакле, предуго су они (Европљани) играли на истог добитника.
Умјесто рјешавања ових и других нагомиланих проблема, европске елите све чешће траже излаз у спољнополитичким авантурама. Рат у Украјини претворен је у изговор за гомилање наоружања и појачавање милитантне реторике, док грађани истовремено плаћају све веће цијене хране, енергената и становања.
У таквом амбијенту расте ризик од грађанских немира, а у појединим државама наговјештава се и могућност појаве паравојних формација. Најизразитији примјер је Велика Британија, гдје би комбинација друштвеног незадовољства и великог броја радикализованих група, те својеврсна мигрантска криза, могла довести до озбиљних унутрашњих потреса.
Капитал бјежи из система
Богати слојеви већ су реаговали. Капитал се повлачи из западних финансијских институција и усмјерава ка уточиштима попут Швајцарске, или у племените метале. Очекује се да ће владе, како би спријечиле масован одлив средстава, увести контроле капитала – ограничења на трансфер новца ван граница и већи надзор над приватним рачунима. Не заборавимо да је то некада урадила Русија. Тиме ће се, међутим, само додатно урушити повјерење грађана и инвеститора у систем који почива на илузији бесконачног дуга. Чињеница да америчке обвезнице данас купује готово искључиво сама централна банка САД најјаснији је знак краја једне монетарне епохе.
Ништа мање опасна није ни ситуација на Блиском истоку. Потенцијални нови напад на Иран отворио би простор за регионални рат у којем би биле погођене америчке базе широм Залива. Посебно се истиче рањивост Уједињених Арапских Емирата, који би могли постати мете одмазде. Посљедице новог рата биле би драматичне: цијене нафте би експлодирале, инфлација би се додатно убрзала, а глобално снабдијевање храном било би угрожено. Управо зато аналитичари савјетују грађанима да размишљају унапријед и обезбиједе основне залихе хране и енергената.
Долар губи вриједност
Званичне статистике већине земаља одавно не одражавају стварност. Инфлација се мјери по методологијама које умањују реалне трошкове живота, стварајући лажну слику стабилности. У пракси, грађани већ годинама осјећају константан раст цијена који далеко надмашује званичне бројке. Поређења са кризом 1970-их показују да је тадашњи талас инфлације трајао годинама, док данашњи има потенцијал да буде и дубљи и дуготрајнији. Валуте, а посебно долар, губе вриједност, а повратак на старо све је тежи и све мање вјероватан.
Срце проблема лежи у америчком долару. Као глобална резервна валута, долар је деценијама омогућавао Сједињеним Државама да финансирају огроман дефицит без непосредних посљедица. Међутим, повјерење које је чинило основу тог система полако нестаје. Подсјетимо се да је долар за вријеме Никсонове администрације престао бити замјењив за злато. Ипак, за вријеме нафтне кризе 70-их долар је спасио саудијски краљ Фахд, који је гарантовао да ће се нафта искључиво продавати за доларе. Тиме је долар постао конвертибилан за нафту. Сад вам је можда јасније зашто је недавна Трампова посјета Саудијској Арабији представљена као историјска. Међутим, да ли су ефекти те посјете били историјски? Па очигледно да нису, јер Саудијци Кинезима већ продају нафту за јуане. На крају, од нафтне кризе прошло је 50 година, Саудијска Арабија више није земља са највећим резервама, већ погодите ко – Венецуела. Е сад можемо претпоставити зашто се управо стеже обруч око Венецуеле. Када долар изгуби статус сигурне луке, урушиће се и банкарски систем Запада. Тај процес неће бити само економски – он ће повући за собом и политичке и војне посљедице, јер ниједна империја до сада није мирно прихватила губитак хегемоније.
У времену када папирне и дигиталне валуте губе кредибилитет, племенити метали поново долазе у први план. Злато и сребро хиљадама година чувају куповну моћ и представљају најпоузданије уточиште у периодима кризе. Стручњаци савјетују значајно улагање у физичке залихе ових метала, јер они једини имају снагу да преживе урушавање монетарног система. Криптовалуте, иако привлачне млађим генерацијама, оцјењују се као нестабилан балон без стварног ослонца у реалној економији.
Могућности за заштиту капитала и личне сигурности су ограничене. Швајцарска, нпр., остаје међу ријетким државама које, захваљујући традицији неутралности и снажном финансијском систему, могу пружити извјесну стабилност. Дубаи, иако атрактивна дестинација за капитал и бизнис, превише је близу потенцијалним ратним жариштима. То значи да ће у надолазећим годинама „сигурних лука“ бити све мање, а појединци ће морати доносити одлуке на основу комбинације геополитике и економије.
Будућност се може кретати у три правца. Први, најмање вјероватан, јесте да Америка прихвати мултиполарност и мирно се уклопи у нови поредак. Други, извјеснији, подразумијева одбијање промјена и улазак у отворене сукобе. Трећи сценарио јесте самоурушавање система заснованог на долару, што би довело до финансијског и политичког колапса Запада. Сви путеви, међутим, воде ка истом циљу; лично сматрам да ће до 2028. године свијет ући у ново доба у којем стари обрасци више неће важити.
Укупна слика указује на свијет у којем се повјерење у западне институције убрзано урушава, док расту ризици од инфлације, несташица и сукоба. Сналажљивост, припрема и улагање у племените метале и обрадиве површине издвајају се као основне мјере заштите у времену које долази. Оно што је до јуче изгледало незамисливо, данас постаје реална могућност: крај једне монетарне ере и почетак неизвјесног, али неизбјежног глобалног преокрета.
(Аутор је финансијски консултант)
Извор: Дан
