Пише: Стефан Синановић
Данас су, у Одеси, граду који је основала Катарина Велика, украјински националисти омчом око врата покушали да осуде на смрт споменик Александру Сергејевичу Пушкину (не знајући, изгледа, да је овај бесмртан). Тако су, боље од свих студија, дезоријентисани мазеписти показали како је заправо култура бр. 1 непријатељ самопоричућих идентитета, и како у Кијеву не знају ни шта ће сами са собом, а камоли са Гогољем, Булагаковом и осталим, изгледа, незнавеним и купљеним москаљским ђубретом које је служило тирјанину и завојевачу.
У ратовима, дакле, страдају бисте и споменици, а ево и по ком кључу: у Равним Котарима, 1993. године, припадници Хрватских одбрамбених снага су стријељали бисту Симу Матавуљу коју је подигао српски писац Владан Десница, онај чија је – пише о томе С. Воларевић – биста у Бенковцу такође устријељена током Олује, а затим и уклоњена, јер су Бенковчани свога писца потписали ћирилицом. Пар година раније, војници тзв. Армије БиХ мацолама су осудили на смрт мермерни споменик Иву Андрићу и остатке, ваљда да испоштују имплицирану литерарну симболику, бацили у хладну Дрину. Исто се десило и у Будви, 1942. кад су италијански фашисти, након што су поражени код Брајића, стријељали бисту Стефана Митрова Љубише на којој је био записан фрагмент из Љубишиног познатог говора: „Јер сам Срб народношћу, а православни вјером” (пјесникиња Милица Краљ је догађају посветила једну своју лијепу пјесму).
Оно што егзекутори, међутим, нису знали код нас не знају ни у Украјини (јадни, ето на шта их је Москва натјерала!): кад је литература у питању принцип damnatio memoriae функционише нешто друкчије јер су сви ови писци себи за живота већ подигли споменике. А они се не могу окрзнути куршумима, срушити чекићем и вјешати омчом – и ту су да вас разоткривају и подсјећају.
Извор: Стефан Синановић/Фејсбук
