Пише: Стефан Мур
Од 1948. године, Израел се позива на Холокауст да би оправдао принудно протјеривање Арапа из Палестине ради стварања јеврејске државе. Међутим, систематски план за етничко чишћење је био креиран годинама раније од стране ционистичког фанатика по имену Јосеф Вајц. У новембру 1940. године – осам година пре оснивања државе Израел – Вајц је пише сљедеће редове: „Мора бити јасно да у земљи нема мјеста за оба народа… Ако Арапи оду, земља ће постати широка и пространа за нас… Једино рјешење је земља… без Арапа. Овдје нема мјеста за компромисе… Нема другог начина осим да се Арапи премјесте одавде у сусједне земље… Ни једно село не смије остати, ни једно племе… Нема другог рјешења.“ Вајц је био „квинтесенцијални Ционистички колонијалиста“, пише израелски историчар Илан Папе. Рођен у Русији 1890. године и доселивши се у Палестину као дијете, Вајц је постао утицајни шеф Одељења за насељавње Јеврејског националног фонда (JNF) створеног да колонизује Палестину куповином арапске земље за Јишув (имигрантске Јевреје у Палестини прије 1948).
Као шеф Одељења за засељавање земљишта, Вајц је надгледао програм куповине имања од одсутних земљопоседника и истеривање палестинских закупаца са њихове земље. Међутим, ускоро је постало јасно да куповина малих парцела земље неће бити довољна да оствари сионистички сан о стварању државе са јеврејском већином у Палестини. Године 1932, када се Вајц придружио Јеврејском националном фонду, у Палестини је било само 91,000 Јевреја (отприлике 10 процената популације) који су посједовали само 2 процента земље. Промјена те демографске реалности захтјевала је радикално рјешење на два начина: прво, убиједити британски мандат у Палестини да дозволи већу јеврејску миграцију и, у исто време, развити ефикасан програм за протјеривање домородачких Палестинаца.
Тајмс: Како британски конзументи кокаина финансирају албански мини Дубаи
Да би се ријешио проблем, Јеврејска агенција је 1937. године основала Комитет за трансфер становништва, касније Комитет за трансфер у првој израелској влади 1948. године (идеја је била Вајцова) да разради конкретније планове за исељавање Палестинаца и реализацију њиховог пресељења у сусједне арапске земље. С обзиром на своје искуство у програму насељавања, Вајц је био природан избор за вођење истакнуте групе од три члана коју су чинили будући први предсједник Израела, Хаим Вајцман, и будући премијер Моше Шерток. Захваљујући Вајцовој опсесивној посвећености масовном протјеривању Палестинаца, постао је познат као „архитекта трансфера“ — еуфемизам за етничко чишћење који ће достићи свој врхунац у Накби 1948. године. Позивајући се на Стари завјет, Вајц препричава обилазак палестинских села у јуну 1941. године с месијанским жаром: „Нема мјеста за нас међу нашим комшијама… ствари иду јако споро… Они [палестински Арапи] су превише бројни и превише укорјењени [у својој земљи]… једини начин је да их [палестинске Арапе] најприје покосимо, а потом искоријенимо. Осјећам да је ово истина… Почињем да разумијем суштину ЧУДА које би требало да се догоди с доласком Месије; ЧУДО се не догађа еволуцијом, већ одједном, у једном тренутку…“ (нагласио Вајц)
Иако је Вајцов комитет за трансфер осмислио прве систематске планове за протјеривање Палестинаца, њихови коријени сежу до почетка ционистичког покрета. Још 1895. године, оснивач ционизма Теодор Херцл је изјавио: „Покушаћемо да преселимо сиромашно становништво преко границе… одричући [Палестинцима] било какву могућност запошљавања у нашој земљи.“ Други рани ционисти, попут Израела Зангвила, били су мање умјерени: „Морамо бити спремни или да арапска племена протјерамо мачем… или да се суочимо с проблемом бројнијег страног становништва.“ Већ почетком 20. века, широм историјске Палестине већ је владала узбуна; сукоби између јеврејских насељеника и Палестинаца су били у порасту.
Међутим искра која би запалила цијели регион била је Балфурова декларација из 1917. године којом се најављује подршка Велике Британије за стварања јеврејске домовине у британском мандату Палестине. То је било судбоносно обећање које је, ријечима покојног палестинско-америчког академика Едварда Саида, „дато од стране европске силе… о неевропској територији… у потпуним занемаривањем воље аутохтоне већине становника те територије.“ То је Палестину увукло у непрестане сукобе и отворило пут за Накбу 1948. године. Током наредне двије деценије, јеврејска имиграција је порасла од капи до поплаве – само 1936. године за 60,000. Како је све више палестинских фармера протјеривано са своје земље или све више сиромашило, отпор је растао, кулминирајући Великим арапским устанком 1936-39 — три године демонстрација, нереда, штрајкова, бомбашких напада, саботажа и крвавих сукоба између Палестинаца и Јевреја, који су на крају брутално угушени од стране британске војске и Хагане (ционистичке милиције). Када је све било готово, убијено је више од 5,000 Палестинаца и 300 Јевреја.
Усљед побуне, Велика Британија је основала Краљевску комисију за Палестину, или Пилову комисију, која је предложила подјелу Палестине на двије суверене државе, са арапском државом која би била припојена Трансјорданији. Ако би Арапи одбили да се преселе из јеврејске државе, начин њиховог одласка у Трансјорданију би био „у крајњој инстанци присилан.“ Исто би важило и за Јевреје који би одбили да напусте арапску државу. Није изненађење што су Палестинци одлучно одбили поделу док су ционисти формално прихватили план, тајно чекајући да преузму цијелу историјску Палестину. Схвативши да план није изводљив, британска влада је коначно одбацила извештај из 1938. године. У свом говору из 1938. године, Давид Бен-Гурион (који ће постати први премијер Израела) је дословно рекао: „Када ојачамо… укинућемо подјелу и проширити се на цијелу Палестину… Држава ће морати да очува ред – не проповједима, већ митраљезима.“ Када је Вајц приступио Комитету за трансфер, сцена за систематско етничко чишћење Арапа из Палестине је већ била постављена. Пројекат који је Вајца највише импресионирао била је листа која је укључивала досијее села, детаљан регистар сваког арапског села у Палестини — њихове топографске локације, приступне путеве, квалитет обрадиве земље, изворе воде, главне изворе прихода, вјерску припадност, годишта мушкараца и њихово учешће у Арапском устанку.
За планере војних акција, досијеи села били су златни рудник — свеобухватан путоказ за етничко чишћење Палестине које ће бити спроведено у наредној деценији. Окидач је била 1947. година када су Британци напустили свој мандат и проблем Палестине препустили Уједињеним нацијама. Остало је историја: 29. новембра 1947. године Генерална скупштина УН усвојила је Резолуцију 181 која је предложила подјелу Палестине на двије очигледно неједнаке државе — једну јеврејску са 56 процената територије и арапску од 42 процента — иако је у Палестини живјело двоструко више Арапа (1,2 милиона) него Јевреја (600,000). Као и први пут, Палестинци и све арапске државе одбијају План подјеле у цјелости. Ционисти су били одушевљени — њихова визија јеврејске државе постајала је стварност и рат са Палестинцима и сусједним арапским државама је био на видику. „[Јосеф Вајц] је у резолуцији о подјели и предстојећим сукобима видио повољну прилику за покретање дуго припреманих планова,“ пише палестински историчар Нур-елдин Масалха. “Његов дневник је пун упутстава да се не ‘пропусте прилике које нуди рат’.” 18. априла 1948., ослањајући се на своје досијее села, Вајц наводи листу села за која је сматрао да треба да буду етнички очишћена у првој фази:
„Сачинио сам сажетак списка арапских села која по мом мишљењу треба очистити како би се комплетирале јеврејске регије. Такођер сам направио списак мјеста која имају земљишне спорове и која морају бити рјешена војним путем.“ Папе описује шта се потом догодило. Назван План Д, то је био коначни главни план за етничко чишћење Палестине: „Наређења су долазила са детаљним описом метода које треба користити за принудно исељавање људи: организовано застрашивање; опсада и бомбардовање села и насељених центара; паљење кућа, имовине и робе; протјеривање становника; рушење домова; и, коначно, постављање мина у рушевинама да би се спријечило враћање протјераних становника…“ Када је све било готово, више од половине домородачке популације Палестине, преко 750,000 људи, било је протјерано; 531 село је било уништено; на преко 70 мјеста долази до масакрирања цивила, а процењује се да је убијено 10-15,000 Палестинаца.
Гледајући уништење једног села, Вајц је забиљежио: „Био сам изненађен што ме призор није погодио… није било ни жаљења ни мржње, јер тако свијет функционише.“ Данас, док се одвија геноцидни рат у Гази, дух Јосефа Вајца наставља да живи. На почетку инвазије, израелско Министарство обавјештајних података је израдило ратни приједлог за принудно исељавање 2,3 милиона становника појаса Газе, који су сада свакодневно изложени бомбардовању и изгладњивању, у Синајску област у Египту, гдје би били смјештени у шаторске градове и одакле би им било ускраћено право на повратак. У међувремену, расистички језик који израелски лидери користе да оправдају масовно истребљење Палестинаца остаје непромјењен: „Боримо се против људских звијери и поступаћемо у складу с тим,“ биле су ријечи израелског министра одбране Јоава Галанат; „Ово је битка, не само Израела против ових варвара,“ изговара премијер Бењамин Нетањаху, „то је битка цивилизације против варварства.“ И „Не постоје Палестинци, јер не постоји палестински народ,“ изјављује министар финансија Бецалел Смотрич.
„Постоји искушење да се поновно оживљавање идеје о исељавању… протумач као посљедица бујања десничарског екстремизма,“ пише Нур-елдин Масалха. „Међутим, такво одбацивање је опасно, и ваља имати на уму да концепт трансфера лежи у самом срцу мејнстрим ционизма.“ План за етничко чишћење Палестине је изворна израелска грешка — коју јеврејски колонисти или не могу да признају, мисле да је била оправдана или желе да забораве. Од Накбе 1948. године, Израел је користио сећање на Холокауст да утиша своје критичаре и да осујети међународни притисак за прекид ватре у Гази или за остварење права Палестинаца да се врате на своју земљу. Али упркос покушајима да оправдају, умање или порекну своју прошлост, ционисти никада не могу избрисати наслијеђе Јосефа Вајца односно своју крваву историју. Давно је прошло време да Израел призна нехуманост и узалудност свог ционистичког пројекта.
Стефан Мур је америчко-аустралијски документариста чији су филмови добили четири Емија и бројне друге награде. У Њујорку је био продуцент серије за WNET и продуцент за прајм-тајм програм CBS News под називом 48 HOURS. У Уједињеном Краљевству радио је као продуцент серија на Би-би-сију, а у Аустралији је био извршни продуцент за националну филмску компанију Film Australia и ABC-TV.
Извор: Pearls and Irritations
