Пише: Стефан Гужвица
Од једне од најбољих Титових биографија икад написаних, преко економске историје Југославије па до њених међународних и антиколонијалних веза, доносимо избор књига о бившој Југославији и југословенском радничком покрету које никада нису преведене на српскохрватски језик, а требало би да буду
У марту 2024. године, новинар “Новости” Срећко Пулиг питао ме је зашто се тако мало књига објављених о бившој Југославији у иностранству преводи и објављује код нас, односно зашто имамо “знанствену дијаспору” која је, изгледа, у великој мери одсечена од домаће историографије и јавне сфере.
Рекао сам му да ствар није, на срећу или нажалост, последица некаквог нашег провинцијализма и национализма, него је условљена низом фактора везаних како за прекарни положај људи запослених у науци, тако и за тежак положај научног издаваштва у данашњим економским условима.
Било како било, та одсеченост постоји – и не само од људи пореклом из бивше Југославије који о нашим темама пишу из иностранства. Врло често страни истраживачи и истраживачице пишу одличне књиге о темама везаним за Југославију које такође не нађу пут до наших књижара.
Овај текст неће бити ламент, него препорука. У наставку ћу изнети попис неких мојих личних фаворита који никада нису преведени на српскохрватски језик, а требало би да буду. О књигама које следе код нас је мало писано и мало су читане изван уских стручних кругова.
Мало је вероватно да ће један чланак волшебно створити материјалне услове да те књиге код нас буду објављене, али можда ће привући пажњу шире публике, издавача или једноставно ентузијаста и љубитеља историје.
Ако се држимо стриктно економске историје, на српскохрватски није преведено вероватно најпознатије дело о Југославији, књига “Socialist Unemployment” Свејн вудворд, која прва идентификује узрок незапослености у југословенском социјализму: интеграцију у светско тржиште
У крајњем случају, ако набавите неку од ових књига, нећете се покајати. Избор који следи није систематичан нити на то претендује. Ради се једноставно о радовима који су мени занимљиви и које искрено препоручујем, због чега је фокус пре свега на историји Југославије и радничког покрета.
Можемо почети од шокантне чињенице да једна од најбољих биографија Тита икада написаних није никада преведена на српскохрватски језик. Књига Џофрија Свејна, “Tito: A Biography” (“Тито: Биографија”) практично је потпуно непозната широј јавности, што је велика штета.
Свејнова књига, као много краћа од неких других иначе одличних биографија (попут Голдстеинове), представља одлично штиво за “почетнике” или људе који немају времена да читају биографије од преко петсто страна.
Свејн је искусан и студиозан историчар комунизма и његова биографија одлично реконструише неке специфичности Титове мисли и идеја које би иначе домаћој историографији промакле. Књига је писана без мистификација и много хладнокрвније него што су то чинили неки ранији британски историчари, као Фулис Аутy или Стеван К. Павлоwич, али свеједно са јасном дозом симпатије према Титу.
Можда најслабија област што се тиче превода јесте економска историја. Југословенски економски систем привукао је и још увек привлачи огромну пажњу истраживача из целог света. Ако не верујете, одите на сајт worldcat.org и погледајте колико је превођен само Бранко Хорват као својеврсни гласноговорник тог система.
Литература о самоуправљању инспирисана Југославијом на шпанском и француском тако је широка и разноврсна да би се том темом морао позабавити неко стручнији од мене. Ако се стриктно држимо економске историје, на српскохрватски није преведено вероватно најпознатије дело о Југославији, књига “Socialist Unemployment” (“Социјалистичка незапосленост”) Сузан Вудворд.
Наслов можда најављује фокус на незапосленост, јер је другде “социјалистичка незапосленост” била оксиморон – држава је била законски обавезана да свима нађе посао. Међутим, много занимљивији је сам узрок тог феномена у Југославији, који Вудворд прва идентификује: интеграција социјалистичке Југославије у светско тржиште. Вудворд је уверљиво показала како је управо тај процес, а не национализам, био главна центрифугална сила југословенске федерације – економска база на којој се касније развила националистичка надградња.
Економијом Југославије озбиљно се занима и руска историографија. Јуриј Шахин написао је провокативну књигу “Югославия на пути модернизации” (“Југославија на путу модернизације”), која се изразито критички односи према југословенском социјализму, али из марксистичке перспективе.
Наиме, Шахин тврди да је, ако се вратимо Марксу, Југославија била пример “државног капитализма”, а не социјализма, са сопственом владајућом класом коју он назива “државном буржоазијом”. Јавна сфера би нам била много занимљивија да се дискусије воде око оваквих контроверзних анализа, а не око површних новинарских наглабања о репресијама, несташицама горива и другим досадним клишеима преписаним од памфлеташа-десничара из Пољске и Литваније.
Поред Шахина обавезно вреди поменути и колегинице и колеге са Института за славистику Руске академије наука. Иако имају веома развијену научну сарадњу са земљама бивше Југославије, књиге им се не преводе баш често.
Њихова област истраживања превазилази оквире историје социјализма, што значи да би објављивање неких њихових дела имало и шири значај. Но, на овом месту вреди поменути макар њихово најновије дело о утицају југословенског модела на земље Источног блока,
зборник “Москва и Восточная Европа. Югославская модель социализма и страны советского блока” (“Москва и источна Европа. Југословенски модел социјализма и земље совјетског блока”).
Економском историјом баве се и људи које је Пулиг назвао “знанственом дијаспором”: “наши” људи који живе у иностранству. Тако је Владимир Унковски Корица написао одличну студију “The Economic Struggle for Power in Tito’s Yugoslavia” (“Економска борба за моћ у Титовој Југославији”), која у суштини прати Сузан Вудворд и њен аргумент о интеграцији Југославије у светско тржиште, али смешта тај процес много раније, већ у сам период увођења радничког самоуправљања.
Он посматра самоуправљање кроз призму класне борбе, али не као позитивну тековину коју је увела еманципаторска Комунистичка партија, него као изнуђену меру узроковану мобилизацијом маса коју је партија активно покушавала ограничити. Горан Мусић се такође фокусира на економију, али више на оно што бисмо назвали историјом рада. Његова књига не гледа (само) макроекономске процесе, него и дешавања на нивоу фабричких погона, одлуке и делатности обичних људи. Другим речима, историја радничке класе.
Управо је томе посвећена његова монографија “Making and Breaking the Yugoslav Working Class: The Story of Two Self-Managed Factories” (“Стварање и разарање југословенске радничке класе: Прича о две самоуправљане фабрике”), књига која нам разоткрива шта се тачно дешавало у Индустрији мотора Раковица и Товарни автомобилов Марибор те шта нам то говори о југословенском социјализму. Иако имају врло различите закључке, Мусићева и Коричина књига потенцијално се и допуњују.
На пољу историје идеја, богато интелектуално наслеђе јужнословенског социјализма, које сеже дубоко у деветнаести век, често је инспирисало стране истраживаче. Просто је невероватно да код нас никада није преведена чувена биографија Светозара Марковића коју је још 1964. године написао Вудфорд МекЛин, “Svetozar Marković and the Origins of Balkan Socialism” (“Светозар Марковић и порекло балканског социјализма”).
Ово је још чудније када се узме у обзир да је МекЛин имао веома развијене професионалне и личне везе са Југославијом. Иако је стара више од 60 година, књига би већ као класик сама по себи заслужила превод.
Марковић и даље привлачи пажњу, мада више као један у низу великих мислилаца нашег социјализма. Тако је Џејмс Робертсон сасвим недавно објавио оригиналну и прелепо написану књигу “Mediating Spaces: Literature, Politics, and the Scales of Yugoslav Socialism, 1870–1995” (“Посредовање простора: Књижевност, политика и размери југословенског социјализма”).
Књига је у ствари на пресеку интелектуалне и књижевне историје те прати идеје наднационалног уједињења на просторима Балканског полуострва од Светозара Марковића, преко Димитрија Туцовића, Крлеже и међуратних авангардиста, до несврстаности те на крају дирљиве оде Предрагу Матвејевићу и његовом промишљању Медитерана као простора који разбија дихотомију Запада/Европе и “осталих”.
Одмах за Робертсоновом историјом уследила је још иновативнија и још нежније написана књига Алесандре Перишић, која је у своју причу уплела још и лингвистику, антропологију и женску еманципацију. Њена књига “Forgotten Friendships: Yugoslavia and the Anticolonial Francophone World” (“Изгубљена пријатељства: Југославија и антиколонијални франкофони свет”) почиње са узбудљивом причом о томе како је “Cahier d’un retour au pays natal” (“Биљежница повратка у завичај”), једно од првих ремек-дела постколонијалне књижевности, заправо зачето у Шибенику, где је Aimé Césaire посетио свог пријатеља Петра Губерину.
Просто је невероватно да код нас никада није преведена чувена биографија Светозара Марковића коју је још 1964. године написао Вудфорд МекЛин. Ово је још чудније када се узме у обзир да је МекЛин имао веома развијене професионалне и личне везе са Југославијом. Иако је стара више од 60 година, књига би већ као класик сама по себи заслужила превод
Управо на периферији Европе, међу људима који су “бели”, али се не уклапају у белу Европу расизма и колонијалног угњетавања, Césaire је наишао на универзализам антиколонијализма много пре него што је Југославија која ће подржавати антиколонијалне покрете уопште настала.
Књига нас даље води кроз далеки двадесети век, то чудно и мистериозно доба када су државници писали поезију и књиге, а не твитове, те се завршава не само нама познатим именима, као што су Вида Томшич и Веда Загорац, него и онима која су нам непозната, а то не би смела бити, као што је малијска боркиња за женско ослобођење Аоуа Кеита.
Када се ради о међународним везама југословенског социјализма, не могу заобићи мени драгу и веома потцењену тему, а то је међународни комунистички покрет у међуратном периоду. Руски историчар Артјом Улуњан написао је врхунску студију о важности Балкана у оквиру политике Коминтерне двадесетих и тридесетих година прошлог века.
Иако има недостатке типичне за руску историографију деведесетих (писана је са хладноратовском антикомунистичком острашћеношћу која је још тада другде била научно превазиђена), књига “Коминтерн и геополитика: Балканский рубеж 1919-1939 гг.” (“Коминтерна и геополитика: Балканска граница 1919. – 1939. г.”) емпиријски је утемељена и корисна студија за разумевање како КПЈ, тако и других балканских комунистичких партија.
Ревјакине “Коминтернът и селските партии на Балканите 1923–1931″ (“Коминтерна и сељачке странке на Балкану 1923. – 1931.”), заснована на обиљу нових архивских извора из Москве, која осветљава делатност комунистичких партија у светлу односа према њима тада најближим партијама – левим сељачким странкама, као што су биле ХСС или СДС.
Исто тако никада није преведено ни капитално дело водећег руског балканисте Сергеја Романенка од скоро хиљаду страна о југословенско-совјетским односима у двадесетом веку, “Между ‘Пролетарским интернационализмом’ и ‘Славянским братством’” (“Између ‘пролетерског интернационализма’ и ‘славенског братства’”).
Неке од књига које још нису преведене код нас свакако имају боље шансе за превод јер су, иако првобитно објављене на енглеском, написане од стране аутора који живе и раде на простору бивше Југославије. Упркос томе или баш због тога, и та дела заслужују да буду поменута: у најмању руку, да бих вам најавио књиге које ћете, надам се, врло брзо имати прилику да читате и на српскохрватском језику.
Желим да се надам да је такав случај са књигом Мислава Житка и Марка Грдешића “Socialist Economics in Yugoslavia: A Critical History” (“Социјалистичка економија у Југославији: Критичка историја”). Ради се о тек изашлој историји економске мисли у социјалистичкој Југославији. С обзиром на то да оба аутора живе и раде у Загребу, могуће је да ћемо врло брзо дочекати превод ове веома занимљиве и корисне књиге, која се озбиљно хвата у коштац са идејама које су покретале практичне политике југословенског социјализма.
Исто тако, Паул Стабс је сасвим недавно објавио књигу “The New International Economic Order: Lives and Afterlives” (“Нови међународни економски поредак: Животи и наслеђа”), која се бави покушајем Југославије и других земаља глобалног југа да зауставе налет неолиберализма и очувају интервенционистички и девелопменталистички економски модел, као и да га поставе на нове основе кроз успоставу алтернативних глобалних економских институција.
Иако је ове планове на крају осујетио Волцкеров шок за којим је уследила дуга криза политике државног интервенционизма, а потом и свеопшта либерализација, значај овог покушаја само расте у тренуцима када све више држава глобалног југа стидљиво доводи у питање незаустављиву логику капитала која је била једина неприкосновена глобална сила у прве три деценије након пада Берлинског зида.
Поред тога, Стабс је пре три године уредио и веома занимљив зборник “Socialist Yugoslavia and the Non-Aligned Movement” (“Социјалистичка Југославија и Покрет несврстаних”), који се бави разним аспектима несврстаности: родним, дипломатским, уметничким, економским, филмским и образовним. Само ова разноврсност била би довољна за куповину ове књиге, у којој практично сваки радознали читалац може пронаћи нешто за себе.
За крај вреди споменути књигу која није, стриктно говорећи, искључиво “о нама”, али без које нам нема разумевања “нас”. Ради се о књизи коју је написао амерички социолог мађарског порекла Andrew C. Janos и која се зове “East Central Europe in the Modern World” (“Источна централна Европа у модерном свету”).
Симболично објављену на прагу новог миленијума, књигу је написао ученик Имануела Волерстејна који је применио његову теорију светских система на област коју зове “источна централна Европа” – другим речима, његов предмет анализе су Балкан, територије бивше Хабсбуршке Монархије и Пољска.
Ово капитално дело бави се историјом овог амбициозно обухваћеног региона од појаве капитализма до колапса социјалистичких режима 1989. године. Јаноса не занимају кундеровске мистификације о Мителеуропи. Он покушава да покаже специфику овог региона на основу материјалистичке анализе и разумевања динамике развоја капитализма на периферији, те утицаја који то има на земље које капитализам захвати.
Другим речима, ако желите да разумете “наше” појаве као што су партократија и корупција, али заиста разумете, без морализма или хватања за комплекс ниже вредности који чини основу идентитета свих Балканаца са универзитетском дипломом, Јаносева књига представља обавезно штиво. Оно што је још Светозар Марковић наслућивао читајући Маркса и критикујући бирократију, Јанос је емпиријски доказао 130 година касније.
Извор: Порал Новости
