Пише: Ненад Јовановић
Пожелео сам да овим филмом пренесем енергију коју је моја породица носила, као и да поделим искуство и догађаје који су нам помогли да превазиђемо тугу за мамом, каже редатељ филма “Ветре, причај са мном”, добитника Златних колица на овогодишњем Загреб Филм Фестивалу.
Добитник Златних колица на овогодишњем Загреб Филм Фестивалу (ЗФФ) је филм “Ветре, причај са мном” Стефана Ђорђевића, комбинација документаристике и фикције, али пре свега интимна прича о породици и смрти мајке. Иако је ово његов први дугометражни филм – за који је, уз Срце Сарајева, љетос освојио низ награда на филмским фестивалима – Ђорђевић је већ годинама присутан у српској и регионалној кинематографији. Његов аматерски филм “Crap” био је инспирација за играни филм “Тилва Рош” Николе Лежаића, у којем је Стефан један од двојице протагониста.
Био је директор фотографије и сценариста у бројним филмовима, а његова краткометражна играна “Последња слика о оцу”, коју потписује као сценариста и режисер, добила је више награда, међу њима и на ЗФФ-у, где је прије неколико година освојила Златна колица у категорији кратког метра. “Ветре, причај са мном” иде у редовну кинодистрибуцију крајем новембра.
Што вас је потакло да кренете у снимање филма и колико сте размишљали о томе?
Филм је настао као потреба да забележим начин на који се моја мама борила против рака, који јој се вратио 15 година након што се сама излечила. Покушала је да то поново уради алтернативним методама, али пошто је канцер био већи када се вратио, настојала је бити у окружењу у којем је одрастала, а то је природа. Купила је камп-приколицу на Борском језеру у нади да ће је околина и природна атмосфера напунити позитивном енергијом и помоћи јој у тој борби. Инспирисан њеним начином борбе, пожелео сам да сачувам њен процес.
Након што је преминула, дуго сам размишљао како да филм наставим без ње. У то време почела је пандемија и преселио сам се код своје породице. Разговарајући са њима и евоцирајући сећања на маму, осетио бих снажно њено присуство. Помислио сам тада да, ако је она у филму, да и цела породица треба бити такође, јер заједничким сећањем чинимо да је она ту.
Да ли сте филмом желели послати неку поруку?
Не могу да кажем да сам размишљао о порукама. Не волим филмове који шаљу поруке; волим филмове који постављају питања и који успевају да додирну. Пожелео сам да овим филмом пренесем целу енергију коју је моја породица носила и како смо се суочавали с тугом, као и да поделим искуство и догађаје који су нам помогли да превазиђемо тугу за мамом.
НИН на 82. филмском фестивалу у Венецији: Сорентинова „La grazia“ снажан кандидат за Златног лава
Мислим да смо сви пресрећни јер смо урадили нешто лепо за маму. Цела породица је била на фестивалу у Сарајеву и први пут смо заједно могли да искусимо колективну снагу са публиком, коју је мама дубоко дотакла, баш онако као и нас
Колико је трајало стварање филма и како је било снимати с члановима породице?
Процес стварања овог филма трајао је пет година; откако сам снимио маму, па све док нисмо завршили с монтажом. Што због осетљивости теме, а и због субјективног доживљаја губитка маме, било ми је важно да прихватим време као пријатеља и да не журим ни са чим. Било ми је потребно време да могу објективно да сагледам догађаје. То је било комплексно искуство препуно изазова.
Због осетљивости теме ником није било лако да прича о мојој мами, али како је време одмицало проналазили смо снагу у заједништву. Када је емоција јака и свежа тешко је отворити се и најближима, а камоли пред камером. Зато је било потребно направити простора за породицу да могу да имају своје време и да смогну снаге да се суоче са болом. На крају, мислим да смо сви пресрећни јер смо урадили нешто лепо за маму. Цела породица је била на фестивалу у Сарајеву и први пут смо заједно могли да искусимо колективну снагу са публиком, коју је мама дубоко дотакла, баш онако као и нас.
Филмови који нас померају
У којој је мери филм типичан или нетипичан за српску кинематографију и да ли вам је у том смислу био узор неки од режисера?
Не знам где бих сврстао “Ветар” јер је он пре свега за мене породични документ. Више од тога је на публици да подели мишљење о филму. Форму коју сам одабрао видим као алат да нађем прави облик и да поделим сећање на маму. Део са мамом је снимљен документарно и инспирисан породичним сећањима, која сам реконструисао као играни део. У том се смислу мешају начини, али нисам размишљао како ће филм бити класификован и хоће ли бити сврстан као фикција, документарни или неки хибрид. Филмови који утичу на мене и какве желим да креирам су филмови који нас померају из сигурног места.
Били сте режисер, сценариста и директор фотографије у више филмова. Како то да сте се одлучили да фотографију у свом филму препустите Марку Брдару?
Студирао сам камеру на Факултету драмских уметности и кад размишљам о филму кренем од осећања и визуалног доживљаја – какво је окружење, што желим да пренесем и на који начин желим да нешто пренесем. Дуго сам размишљао ко би могао да снима филм и гледајући “Сигурно мјесто” Јурја Леротића, а такође и “Оца” Владе Шкафара, помислио сам како Марко има велику емотивну зрелост и може да разуме емоцију без жеље да је улепшава.
Колико су тема и структура филма допринеле пријемчивости, идентификацији и јединственим реакцијама код публике по свету?
Након светске премијере у Ротердаму, филм је имао врло обиман пут по светским фестивалима – од Јужне Америке до Азије. Био је на преко 30 фестивала и освојио десетак награда. Свима нама највише значи Срце Сарајева јер Сарајево има посебно место за мене. Сарајево је било први фестивал на којем сам био пре 15 година, са филмом “Тилва Рош”, и то искуство и љубав коју сам осетио према ауторима је незаборавна. По реакцијама публике највећу снагу у филму носи породица.
Мама је била врло отворена особа и свако ко би макар тренутак седео са њом упамтио би је за цео живот. Њена присутност је била њена највећа врлина и разговор о “Ветру” који сам имао са њом је био водиља од самог почетка. Публика током филма осећа да учествује у ветровитом свету и препознаје себе у породичним ситуацијама. После пројекција људи би ми прилазили и поверили би се да су и они изгубили неког ближњег. Мислим да не постоји ништа важније од тога да се отварамо једни другима и да заједно делимо сећања на оне који нису више са нама јер осећам да тако оплемењујемо једни друге.
Ходао сам са студентима од Бора до Ниша. Први пут сам осетио да сам део нечег великог, заједнице која превазилази све. Студенти су поделили љубав и мудрост са свима и иницирали да сви бринемо једни о другима и верујемо да су промене могуће
Колико сте се изненадили, односно обрадовали кад је филм освојио Срце Сарајева, али и друге награде, укључивши и најновију, ову на ЗФФ-у?
Било је изненађење везано за Срце Сарајева, јер сам после премијере одвезао породицу за Сврљиг, где живе, и вратио се на Борско језеро. После пливања са мојим псом Лијом зазвонио ми је телефон и рекли су ми да морам да се вратим јер сам заборавио нешто. Било ми је јако драго да је мама освојила још једно срце.
Како је филм завршио на ЗФФ-у и што очекујете од пројекција у региону?
И за Сарајево и за Загреб веже ме лепо искуство јер сам са филмом “Тилва Рош” и са својим кратким филмом “Последња слика о оцу” био део оба фестивала и то искуство је на неки начин иницирало моје бављење филмом. Зато сам и пожелео да имамо регионалну премијеру на Сарајево Филм Фестивалу, а хрватску на ЗФФ-у.
Након Загреба, филм иде на Сканораму у Вилинус, на Хихон у Шпанију, па на Љубљански међународни филмски фестивал ЛИФФе, а оданде у Београд, где ћемо имати домаћу премијеру на Фестивалу ауторског филма, коју јако дуго ишчекујемо јер ће на њој бити сви мамини пријатељи и породица. Због енергије коју ћемо имати заједно размишљајући о њој и уз сећање које ће бити тако јако, верујем да ће се и она у неком облику појавити у сали.
Има ли шансе да филм дође у биоскопски репертоар, а онда и на ТВ-програме у региону?
“Ветар” креће у биоскопску дистрибуцију широм Хрватске 21. новембра, после тога у Босни, а онда и некад почетком следеће године у биоскопима широм Србије. Из досадашњег искуства са фестивалима мислим да филм комуницира са широком публиком, али поготову са онима којима је важна породица.
“Тешке” и животне теме
Имају ли лични породични филмови који су мешавина фикције и документаристике, осим садашњости, и будућност?
Мислим да и те како имају будућност јер је идеја заједнице и породице у капиталистичком времену важнија него икад! Такође сам гледајући филмове упознао микросветове других култура, који у свом духу зраче и не заборављају се. Жао ми је што су људи у региону више посвећени филмовима који су ту да разоноде, избегавајући “тешке” теме јер мислимо да је сувишно бавити се њима. Али кроз те животне теме ми обрађујемо личне и друштвене проблеме и захваљујући њима освешћавамо се и развијамо критичко мишљење о свету око нас.
Глумили сте у Лежаићевом филму “Тилва Рош”, који је освојио Срце Сарајева за најбољи филм 2010. године, а сада сте колеге режисери дугометражних филмова.
Никад себе нисам сматрао глумцем. Током снимања “Тилве” са Лежом (Никола Лежаић, оп. а.) шалили смо се да нисмо глумци него скејтери. Због искуства са “Тилвом”, где смо портретисали сами себе, учинило ми се као природан след околности што сам у свет филма ушао као Стефан и да мој први дугометражни филм може да се настави у том погледу, пратећи све што се у мом животу дешавало.
Филмови “Ветре, причај са мном” и нови филм Николе Лежаића “Како је овде тако зелено?” по многима имају доста додирних тачака. Да ли је то случајно?
Оба филма су посвећена нашим родитељима и време које пролази са осећањем да вашег родитеља нема и те како траје. Зато желите да сваки могући тренутак запамтите заувек, а самим тим је и потреба да се време на филму истиче као животни фактор јако важна. Обојица смо се носили са тиме, свако кроз своје искуство и перспективу; нисмо направили два иста филма, али и мени и њему је важно да се осећа жеља да заувек запамтимо наше вољене који више нису ту.
Иако филм нема видљиву политичку ноту, посветили сте га покојној мајци и мајкама студената који протествују против режима у Србији. Очекујете ли због тога препреке пројекцијама филма?
Награду у Сарајеву посветио сам свим мајкама студената. То је и те како важно јер сви размишљамо о студентима, али морамо размишљати и о њиховим родитељима који седе код куће и који гледају како њихову децу туку и хапсе. То је колективно питање, а не само оних који су на улици; то је питање и свих који од куће подржавају своју децу, а нису у могућности да буду с њима. Зато морамо да размишљамо на начин да смо сви једна породица. Ходао сам са студентима од Бора до Ниша; то је предео који је обележио мој живот јер смо ми из Бора, а моји бака и дека су из Сврљига.
Хтео сам да видим како се људи из мог краја носе са друштвеним проблемима у нашој земљи, колико имају наде у себи да ће нам свима бити боље, али највише ме је интересовало да ли имају и даље љубави за децу и њихову будућност. Први пут у животу сам осетио да сам део нечег великог, заједнице која превазилази све. Студенти су поделили љубав и мудрост са свима и иницирали да сви бринемо једни о другима, делимо жеље и одговорност и верујемо да су промене могуће када смо заједно.
Хоће ли ти протести који трају више од годину дана осим документараца изњедрити и неки играни филм, као што је то, рецимо, била “Изгубљена земља” Владимира Перишића, која за позадину има протесте у Србији 1996. и 1997.?
Тај филм је настао као рефлексија прошлости, а одувек је било изазовно причати о стварима које се тренутно дешавају. Садашње време је тешко сагледати и ауторски обухватити. Сигуран сам да ће се правити филмови на тему студентских протеста и да ће млади аутори који долазе причати о овом догађају. Они су ти који живе ову причу и који ће, кад све ово прође, да се окрену назад и да кажу колико је то обликовало њихов живот. У том смислу једва чекам да гледам филмове које ће ти студенти правити.
Извор: Портал Новости
