Породица Булатовић држи 1.200 оваца на Лукавици, међу њима и аутохтону сорту која је готово изумрла у Црној Гори. Булатовићи оштро критикују однос власти према пољопривредницима, а имају и поруку за мандатара Спајића – да укине министарство пољопривреде јер, како тврде, пољопривредника ускоро неће ни бити
Kатун Новеље Бата Булатовића из Горњих Роваца и његових синова налази се на мјесту какво се само пожељети може – у подножју Великог Журима, са погледом на Мали Журим који суверено влада Лукавицом.
Њихово стадо “освојило” је ливаде око катуна, јер тешко се другачије може описати како то изгледа када 1.200 оваца заузме простор Лукавице.
Благо испред катуна, благо у катуну, а Булатовићи поносни на своје богатство које су створили вриједним и жуљевитим рукама тежака. Скоро, па права идила. Љепоту квари пут до катуна, јер да би стигли до Булатовића морате да имате добар џип и још боље бубреге.
Жује ти се ‘Иљадиле‘
Булатовићи не само да имају бројно стадо, него су успјели да сачувају пиперску жују од изумирања.
“Имамо око 1.200 оваца, од тога око 500 жује пиперске, а остале су пламенка мрка. Прије осам-девет година смо код покојног Ранка Радевића узели његово стадо у којем је било доста жује и моји синови су је завољели, тако да ђе је год ко имао да прода жују ми смо гледали да узмемо. А мало их је било у Црној Гори. Плаћали смо их дупло више само да су код нас. Сваку јагњицу остављамо, она обнови жујане и тако се стадо ширило”, прича Бато поносно о стаду о коме воде рачуна синови Драгиша, Милорад и Перо.
Kад је човјек свој на своме, када му егзистенција не зависи од државе, када могу да кажем шта ми је мило, јер ми нико неће дати отказ, када могу да гласам кога ми је мило, онда ме нико не може држати у шаци. Сељак човјек је слободан, има своју главу, па ако погријеши, погријешио је сам. Зато држави сељак не одговара
Помажу им и супруге, а и Бато и његова жена Драгица помогну колико могу.
“Пиперска жуја је традиционална стара раса у Црној Гори која је дошла до изумирања. Од осталих се разликује јер су њено месо и млијеко много квалитетнији него код других оваца, прилагодива је и добро подноси наше крајеве, може и у равницу и у камен.”
Лукавица је, каже, као створена за пиперску жују.
До прије двадесетак година, Булатовићи су издизали на Маганик – планину која је, како кажу, атрактивна за туристе, али не и за сточаре.
Онда су дошли на Лукавицу, у загарачки катун, гдје остају од јуна до новембра, а ако временске прилике дозволе знали су и да децембар сачекају на планини која, како кажу, има 365 извора.
Због очувања пиперске жује, али и афирмације еколошке државе, Асоцијација произвођача органске хране Црне Горе уручила је Бату Булатовићу диплому и пастирски штап. Али, не било који штап.
“Признање му се дођељује за унапређење традиционалног издига, чувања и његовања планинских пашњака, за сарадњу са науком за очување генетског ресурса овце сој пиперска жуја. Поред дипломе ту је и реликвија, штап из манастира Хиландар са Свете Горе. Реликвију сам добио у Хиландару и тада су ме овластили да ово признање уручим најугледнијем домаћину сточару у Црној Гори. Ми смо на штапу дописали – жује ти се ‘иљадиле, у складу са здравицом сточара у Црној Гори: овце ти се ‘иљадиле, а пчеле ти небо затамњеле’”, каже инжењер агрономије Светозар Радоњић, који је на челу Асоцијације произвођача органске хране.
Он је Бату уручио признање, а у част 32 године од проглашења Црне Горе еколошком државом, донио је и хљеб од аутохтоне црногорске врсте кукуруза – колумбоћа, како се у народу зове.
Нијесу му Булатовићи остали дужни – препуна трпеза, осмјеси добродошлице, чист ваздух и јак стисак руке.
А са осмјесима је предњачио најмлађи члан породице Булатовић седмомјесечна Богдана која се гостима посебно обрадовала.
Црној Гори не треба министарство пољопривреде
Захвалан је Бато Асоцијацији произвођача органске хране што га се сјетила. Kад већ држава неће.
“Држава никад није мислила о сељаку. Ево 80 година држава је гледала да село што више осиромаши, да би они могли лакше владати. Kад је човјек свој на своме, када му егзистенција не зависи од државе, када могу да кажем шта ми је мило, јер ми нико неће дати отказ, када могу да гласам кога ми је мило, онда ме нико не може држати у шаци. Сељак човјек је слободан, има своју главу, па ако погријеши, погријешио је сам. Зато држави сељак не одговара”, каже вриједни седамдесетогодишњи Булатовић.
Од државе Булатовићи ништа нијесу добили. А није да нијесу тражили.
Тражили су, каже, његови синови кредит, али их није могло запасти.
“Давају кредите, а ријетко кад их добију они прави. Увијек иде по протекцији. Никад ништа нијесмо добили од државе. Само оне премије које су по закону и које су минималне”, истиче најстарији Булатовић.
Смета им, кажу вриједни сточари, што се стално прича о повратку на село, а све се “ради да се и ово мало сељака што је остало, из села оћера”.
У свакој држави сточар који има стадо од 1.200 оваца, био би за понос. Не, изгледа, и у овој.
“Не тражимо ни воду, ни струју, само да имамо пут до катуна.”
Можда би пут и добили када би их неко од државника посјетио.
Питање је само да ли државници имају “добре бубреге” да таквим путем прођу.
Аутомобиле сигурно имају.
А Булатовићи имају и препоруку за мандатара Владе Милојка Спајића – да укине министарство пољопривреде јер како је кренуло, кажу, у Црној Гори ускоро неће бити пољопривредника.
Извор: Светлана Мандић/vijesti.me
