Пише: Бојан Муњин
Тако је то још од времена Аустро-Угарске и пре, тако је и данас. Балкан ће и даље бити неконсолидована раскрсница, јер неком веома моћном извана јако је стало да та програмирана конфузија и даље траје.
Телевизијски и филмски редатељ, продуцент и сценариста, Станко Црнобрња, у каријери дугој 40 година, аутор је више од 1.500 телевизијских емисија и серија, за које је и у земљи и у иностранству више пута добивао вриједне и респектабилне награде. Црнобрња је био оснивач, идејни творац, и први декан Факултета визуелних умјетности у Подгорици, гостујући професор с подручја естетике радија и телевизије на респектабилним свјетским универзама, а данас је професор на Факултету за медије и комуникације у Београду. Његова недавно објављена књига есеја „XXI век“ у којој сериозно и аргументирано расправља о комплексним друштвеним питањима изазвала је немалу пажњу јавности и критике, која је његову књигу назвала „мајсторском анализом глобалних феномена“.
Гледамо данас како постоје велике политичке, социјалне, па и опасне војне турбуленције унутар Европске уније. Како да се сада поставимо према том политичком простору за који у вашој књизи кажете да је до недавно био „на правој страни историје“?
Термин „на правој страни историје“ користио сам имајући у виду победнике у Другом светском рату. Данас пак видимо велике трансформације и у Европи и на Балкану и тај термин ставио сам у контекст са овим великим таласом ревизионизма којег видимо свуда око нас, када су у питању победници и губитници у том рату. Ти губитници су сада изронили као нека „црна авангарда“, али ја ипак не верујем да ће једна Енглеска и Француска, као победнице у рату, као и Немачка која је била губитница, да службено прогласе фашисте из Другог светског рата снагама на правој страни историје. Има данас посвуда јако пуно десних носталгичара, али Европа се у целини до сада није одрекла те победе и славе пре 80 година.
Велика коцкарница
Данас, међутим, има пуно разлога за страх када је оријентација Европе у питању.
Да, сведоци смо једног дугог процеса разградње европских вредности, у корист десних и конзервативних уверења. Оно што морам да кажем јесте да је та све лошија ситуација последица јако оснаженог најкрупнијег капитала, који је створио једну класу за себе, која је интернационалистичка и хегемонистичка и која је толико грамзљива и похлепна и која је читав свет довела у ситуацију једног предреволуционарног стања и то је оно што ми око себе видимо данас. Негде је то рат међу државама, негде су то социјални немири, негде државни удари и смене власти… Узмите, на пример, Велику Британију данас, која уводи најстрашније облике цензуре, у којој ако нешто јавно кажете што није по вољи службеног наратива, рецимо око рата у Гази, рискирате да идете у затвор. Ми данас сведочимо таласу разградње европске културе. Европа је постала избеглички камп за многе губитнике данашњег трауматичног света: за поражене америчке либерале након Трампове победе, за људе који беже од ратова, за раднике са Далеког истока…
Европа је постала избеглички камп за многе губитнике данашњег трауматичног света: за поражене америчке либерале након Трампове победе, за људе који беже од ратова, за раднике са Далеког истока…
Што у том глобалном потресу може направити мала земља, „сламка међу вихоровима“, као што су Србија или друге земље на Балкану?
Треба баш у том смислу рећи, не улазећи у идеолошке или националне проблеме, да је Југославија била присиљена да се распадне зато што је била довољно велика и довољно независна, да буде опасна у међународној подели карата. Сада у овим малим земљицама на њеној развалини вршља страни капитал, који је покуповао домаће компаније, ресурсе и природна богатства и са таквим малим државицама можете манипулисати како хоћете. Понављам, сасвим неидеолошки речено, за време Тита нисте имали ни једну концесију страног капитала у Југославији. Данас, тај европски комплекс колонијализма може још једино на Балкану да се иживљава. Када сте задњи пут чули за акције радничких синдиката било где код нас? Она крилатица „разједини па владај“ савршено одговара данашњој слици Балкана.
У вашој књизи говорите о животу „у два века“. Каква је судбина људи на Балкану у времену транзиције између два вијека?
Могуће је да каснимо за временом, али у неким стварима смо можда и испред свог времена. Оно што смо ми – говорим о читавом региону – пренели из оног века у овај век јесте култура. Сва музика наше генерације постоји и данас. Домаћа поп музика која се и сада слуша – Бајага, „Парни ваљак“, „Јабука“ и друго – родила се у наше време. Оно што се десило у те три златне деценије у Југославији, 60-их, 70-их и 80-их година, била је револуција културе која је Југославију у том смислу изједначила са Европом, чак је у неким културним дометима била испред тадашњег времена.
Како је то било могуће?
Концептуална уметница Марина Абрамовић је постала светско име, редитељ Ђорђе Кадијевић је за серију о Вуку Караџићу добио Гран при на европском телевизијском фестивалу, редитељ Арсеније Јовановић је више пута награђиван на фестивалу „При Италија“, а ја сам, ако смем нескромно да кажем, добио специјалну награду фестивала „Златна ружа Монтреа“ за иновације у телевизијском језику, за моју ТВ емисију „Београд ноћу“. Кустурица је за своје филмове добио неколико златних палми у Кану, а Горан Бреговић је постао „балкански Моцарт“… И да не заборавимо Андрића који је добио Нобелову награду за књижевност, и на неки начин, на самом почетку 60-их надахнуо све ове ствараоце и многе друге успешне људе који су произашли из тих неколико деценија мира, креативности и слободе. Оно што се, на жалост, догодило је да се у тој бајци нисмо припремали за мрак који ће доћи.
У вашим текстовима говорите о данашњем свету „пост истине“. Како да се оријентирамо у животу ако не знамо што је истина?
Чињеница је да је са падом Берлинског зида и завршетком хладног рата против комунизма, Запад коначно објавио свету ко је читаво то време, од краја Другог светског рата, био као што рекосмо „на правој страни историје“. Али од тада, Америка и друге западне силе толико су повећале динамику глобалистичког ширења, односно империјалистичку намеру маскирану у идеји слободног тржишта, да је то довело до великих противречности и напетости у међународним односима у читавом свету. Као што се сећате, Америка је усред рата у Украјини прогласила, не Русију, него Кину као свог главног непријатеља. Брига за људска права посвуда по свету, коју ви разумно не можете да оспорите, у ствари је само маска тог империјалистичког ширења у сваки угао земљине кугле. С обзиром на то да је империјализам агресивна доктрина, сада се води борба на светском нивоу – за примат, за одржавање или губитак такве хегемоније. Свет је постао велика коцкарница, са огромним улозима и великим страхом држава да могу све изгубити.
Идентитетски кошмар
Недавни концерт Марка Перковића Томпсона у Загребу доживљен је локално, за једне као националистички скандал, а за друге као музички исказ љубави према домовини. У глобалним оквирима, он је схваћен као мега спектакл, с неколико стотина хиљада посјетилаца, који тренутно не може поновити ни једна велика свјетска звијезда. Ваша професионална област је комуникологија – што бисте ви рекли?
Највећи комуниколог савременог света, Маршал Маклуан, каже да оне заједнице које су на било каквој граници – физичкој, културној, цивилизацијској – оне упадају у огромне кризе идентитета. Рецимо, Србија је земља која је у својој историји, вечито на граници: овамо католицизам, тамо ислам, Исток – Запад, Руси и Американци, Европска унија – Балкан и то је од српског идентитета направило приличан кошмар. Овај концерт у Хрватској видим као исказ кризе идентитета: људи масовно желе да се идентификују са нечим, без обзира на то да ли се то нама свиђа или не. Томпсонови слушаоци или симпатизери, којих као што видимо има доста, желе да се идентификују са оним делом њихове прошлости, оним делом из Другог светског рата, који је њима донео државу, без обзира на то што је та држава огрезла у крви. Младе генерације у Хрватској које желе некакав идентитет, то познавање историје и тај континуитет – не могу да повежу. У свету у којем постоји доминантна жеља да се у име крупног капитала разбије сваки идентитет, добар или лош, на примеру Томпсоновог концерта у Загребу смо видели масовну жељу да се он задржи на начин који нам се није свидео.
Томпсонови слушаоци идентификују се са оним делом своје прошлости, делом из Другог светског рата, који је њима донео државу, без обзира на то што је та држава огрезла у крви
Европска унија је дуго година словила као мирна лука помирења свих разнородних идентитета. Како је данас?
У Европској унији данас није ништа боље: јако много људи је против европских бирократа у Бриселу, јер са њима не могу ни на који начин да се идентификују. Та стварна или имагинарна граница, о којој причамо и у коју спада и Хрватска и читав Балкан, рађа у борби за идентитет невероватне утопијско-дистопијске феномене, и оне добре и оне ужасно лоше. Тито је хтео да створи југословенски идентитет, схватајући да борба партикуларних идентитета на Балкану може да заврши само у крви. Југословенски идентитет није успео, али данас се на разним странама много људи осећа Југословенима. Ако мене лично питате за проблем идентитета, онда могу само да кажем да сам на истој адреси живео у пет различитих држава.
Ваши родитељи потичу из Пакраца односно Вргинмоста. У посљедњих 35 година из Хрватске је под притиском рата отишло око четиристо хиљада људи српске народности, док је добровољно Хрватску напустило, од 2013. и уласка Хрватске у Европску унију до данас, око петсто хиљада хрватских држављана, барем по писању хрватских медија. У међувремену се у Хрватску уселило неколико стотина хиљада страних радника и тај број је у порасту. Како ће изгледати идентитетско питање у скорој будућности?
Миграције прате човечанство у читавој његовој историји. Оне су некад јако насилне, некад добровољне, али тако функционише свет, хтели ми то или не, од борби међу древним племенима до распада Совјетског Савеза и даље до данас. Сетите се да је Немачка за време владавине Ангеле Меркел отворила врата за више милиона миграната, избеглица са Средњег истока, процењујући да су им те избеглице корисна радна снага и да им се то економски исплати. Тако је Немачка резоновала и када је у 60-има примила стотине хиљада Југословена да раде у немачким фабрикама. Данас се међутим у западној Европи догађају потреси, демонстрације на разним странама и она стагнира по многим категоријама. Узмите само један пример да је са једне стране у Енглеској 40 посто деце до 14 година гладно и да са друге стране у Европи данас немате ни један концерн за производњу модерних технологија који би могао бити конкурентан са истим таквим фабрикама на другим континентима. Просперитет се данас преселио на Исток – у Индију и у Кину. Такав свет Истока ћемо у будућности морати покушати да разумемо.
На крају, што ће бити с Балканом у сљедећих десет година?
Балкан ће и даље остати простор јаке напетости, управо због тога што ће он и даље бити предмет мешања различитих спољних интереса. Намера тих притисака извана је једноставна: држати Балкан у сталном немиру. Тако је то још од времена Аустро-Угарске и пре, тако је и данас. Балкан ће и даље бити неконсолидована раскрсница, јер му неће бити дато да се консолидује. Уз нешто ироније речено, многобројним Томпсоновим фановима у Загребу пуно више би се исплатило да се повежу са истим таквим групацијама у Београду, јер неком веома моћном извана је јако стало да та напетост, та програмирана конфузија на Балкану и даље траје. Оно што се мора казати је да су балкански народи пропустили историјску прилику да после распада две велике империје, Аустро-Угарске и Отоманског царства, створе једну колико толико кохерентну државу. Такву државу која ће одолевати притисцима и која неће допустити да њени народи буду зависни од великих сила, односно да буду инострано робље, као што то они јесу данас
Извор: П-Портал
