Piše: Stanislav Vinaver
Pred otvaranje Teslinog muzeja u Beogradu
Današnja nauka i poezija naslućuju: koje slike koga čoveka vode kroz život.
Frojd je pronašao osnovnu detinjsku moru Leonarda da Vinčija, i njome protumačio toga najvećeg čoveka Renesanse. Leonardo je bio poražen, u detinjstvu prizorom jastreba: njegove svireposti i krvožednosti. Jastreb se oseća u svim platnima Leonardovim. Njegovo se prisustvo često i opipljivo može sagledati.
Isto su tako nađene i detinjske psihičke ozlede Getea. Nemačka romantika puna je tih ozleda, koje su igrale osnovnu ulogu u životu romantičnih pesnika. Tako je Šamiso uobrazio da je izgubio senku i ostao bez senke, snovan, u svim svojim doživljajima (Andre Malro kaže da je samo i jedino Evropa ostvarila slikarstvo sa senkama). Slikarstvo Dalekoga Istoka ostaje čisto dekorativno, usled odsustva senki.
Opsesija Nikole Tesle bila je golubica. U muzeju Nikole Tesle nalazimo mnogobrojne slike Tesle, kako hrani golubove. Te su slike tako izrazite da nam od njih staje dah. Tesla je hranio golubska jata, sablasno, pretežno u ponoćne časove kraj jedne katedrale u Njujorku. U tom svom obredu, radi kojega je napuštao svako društvo, Tesla je ličio na prastaroga vrača.
U jednu golubicu bio je zaljubljen i to konačno. Ne zna se kako ju je sahranio kada je izdahnula (čudnovate su i protivurečne izjave njegovih pomoćnika). Kadgod bi Tesla osetio potrebu za tom golubicom, on bi intenzivno na nju mislio i ona bi se, vođena basnoslovnim smislom za orijentaciju (smisao svojstven golubskom rodu) i za prenos misli, smesta javljala njegovom zaljubljenom pogledu. Kad joj je došlo vreme da svisne, ona se naglo javila Tesli.
Tesla priča: „Kada je ona presvisla, nešto je iz moga života iščezlo. Do toga časa znao sam pouzdano da ću svoje pothvate izvesti, ma kako mi program njihov izgledao prekomeran. Ali, kada je to nešto iščezlo iz moga života, uvideo sam da je moj životni zadatak završen.“
Tesla opet priča: „Da, ja hranim golubove već godinama, hranim ih i sada, hranim hiljade i hiljade golubova, jer najzad ko bi mu ga znao…“
Tesla nije hteo da prisnije opšti sa ženama. Smatrao se „poslednjim iz svoga roda“ (videti pisma Teslina Lazi Kostiću i pisma Laze Kostića Tesli. Pisma su nedavno objavljena u „Delu,“ pod mojom šifrom). Tesla je objašnjavao svoj stav bez ikakve mistike ovako: „Pronalazač kao ja mora da se posveti matematičkom poniranju u srž vasione.“ „Zanos za ženom pomutio bi sreću pronalazačevu, rastrojio bi pronalazača, pa čak i razvejao.“
Pa ipak, Tesla je bio zaljubljen, ali u jedan simbol: u golubicu.
Naše ljudsko opštenje otpočelo je preko simbola i slika. Simboli igraju veću važnost no što se to do danas znalo. Jezik je sav u simbolima. Pogreška tzv. „realizma“ kod Stanislavskog u tome je što nije razumeo značaj simbola za čoveka. Čovek živi simbolima i od simbola u kojima se njegov unutrašnji život prosto kupa. Otkud Tesli simbol golubice?
Otac je Teslin bio pravoslavni pop, prožet svojim verskim srbovanjem. Pripadao je stoletnom nizu pravoslavnih popova koji su grčevito čuvali srpstvo od unije, od utapanja u Latine. I majka Teslina iz slične je svešteničke porodice. A koja je najvažnija slika što podvlači naš rascep sa katolicima? To je slika Svetoga duha, slika Golubice. Pravoslavno „Vjeruju“ tvrdi da Sveti duh potiče samo od Oca, a ne i od Sina (kako misli katolicizam). Tako je u pravoslavlju Sveti duh samostalniji, samosvojniji. U širem i užem porodičnom krugu Tesla je, na svakom koraku, nailazio na taj najbitniji pralik: na Golubicu. Ona igra ulogu i u Starome i u Novome zavetu. Tesla je imao prilike da se njome nadahne na počađavelom ikonostasu, u crkvi u Smilju i u Gospiću.
Tesla se do kraja života osećao pripadnik jednog malog naroda, željnog mira, pripadnik naroda Nojeve golubice.
U poslednjim godinama svoga života Tesla je verovao grčevito u zrake smrti. Oni bi, zanavek, sprečili i pomisao napada od strane velikih. (Zraci smrti zaustavili bi sve napade). Imao sam priliku pred Drugi svetski rat da čitam izvorno pismo Teslino vladi staroga kraja. Vlada ga je, „in extremis“, preklinjala: da nam saopšti tajnu svojih smrtnih zrakova – da se spasemo. Tesla odgovara: da mu treba mnogo godina rada da taj svoj izum ostvari. Sa tom je mišlju Tesla i umro.
Naučnici, u to doba, nisu verovali u nju. Ta misao pripada – Golubici koja je zaustavila i sam Nojev kovčeg u brođenju i iskrcala njegove stanovnike, opet, u svet.
Golubica, pak, iz Novog zaveta – to je opet Sveti duh: kada se Isus krštavao Vo Jordanje. Od njene beline blešte razdrta mračna nebesa, na ikoni u Smilju.
Tesla je svojim pronalascima OZARAVAČ TAMNOGA VILAJETA. Tamni vilajet bio je čitav naš svet pre Tesle i električne ozarenosti.
Tesla je našao u simbolu golubice: nešto izuzetno svoje, Teslinsko. Njegova je osnovna ideja i njegovo osnovno nadahnuće bilo: prenos energije na daljine. U tome je uspeo. Koji simbol života sveta uspeva u nepogrešnom savlađivanju daljina? Golub.
Danas se, štaviše, misli da je golub radarski snabdeven, (jer kada golub zapadne u radarsko polje on se pomete).
Tesla je u golubu naslutio nepogrešnoga savladnika daljina. Golubica, koju je on voleo nada sve, dolazila mu je na misaoni poziv.
Tesla je, od detinjstva, dobio kao sebi predodređen simbol – simbol goluba, simbol pobede daljina. On je živeo tim svojim simbolom, čija je zračenja prenosio u matematičke jednačine.
„Republika“, 17. maj 1955.
KAKO SE RODILA PESMA
SANTA MARIA DELLA SALUTE
Predusretljivošću Muzeja Nikole Tesle ušao sam najzad u trag prepisci između Nikole Tesle i Laze Kostića (zasad je pronađeno šest pisama). Odavno je tražim. Iz neobjavljenih uspomena Kostićevog lekara i intimnog prijatelja dr Simonovića, iz neobjavljene obimne prepiske Lazine sa Valtazarom Bogišićem, iz neobjavljenih autobiografskih beležaka Laze Kostića, iz neobjavljenih zapisa njegovih na rubu knjiga koje je čitao, iz cele goleme neobjavljene građe kojom raspolažem, vidi se do očiglednosti: kakav je značaj imao za Lazu susret sa Teslom u Pešti 1892. godine.
Dva genija: pesnički i naučni, sreli su se, menjali misli, odmeravali se i obasjavali međusobno. Laza je sanjao o tome: da nađe nešto u najvećem naponu i blistanju, nešto gorostasno i tragično, u isti mah. On je to našao u Tesli. Samo je Lazu bolelo: što Tesla nema poroda (da nastavi plemenitu lozu), i što nema u životu „romantike“ (da mu taj život dobije neku konačnu celovitost). Tesla je toliko uticao na Lazu (koji se u to doba bavio ozbiljnim naučnim studijama, i čeznuo da ostvari svoju dijalektičko-filozofsku sintezu, zasnovanu na ideji sveopšteg ukrštanja) da je čak mogućno da se i sama kobna klica Lazine ljubomore na pobratima mu, Zmaja, najviše zarasla u srcu njegovom pod uticajem Teslina nastojanja i napora (preko časopisa Teslinog prijatelja Džonsona) da Zmajevu poeziju iznese pred američku javnost, kao visoko svedočanstvo o srpskom narodu i njegovom pesničkom nadahnuću.
Prepiska između Laze i Tesle daje čudesni uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u matematiku, a drugi samo u drevne prauzore iz praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi.
Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza, uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol.
Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza – nek je Lazin Tesla.
Laza zahteva od Tesle „da ne satre seme koje rađa takve detiće“. (Uzgred napomenimo: da je to i osnovni sadržaj najdivnijeg Šekspirovog soneta. Šekspir tu opominje svoga obožavanog: da se ženi, da bi sačuvao čovečanstvu svoj božanstveni lik, kroz potomke).
Tesla odgovara Lazi: „Ja sam zadnji svoga roda“. Kaže mu: da sav pripada nauci. Tako je Lazina zamisao propala. Tesla ga pesnički opominje (taj Tesla koji je nosio u sebi i naizust znao: sedam hiljada vapajnih deseteraca): da će on Lenku voleti, ali duhovnom ljubavlju; ne kao što su se voleli Hero i Leander, preko uskog Helesponta, „preko Okeana“. Laza mu smesta odgovara da mu razume razloge. Zadnji svoga roda! „Napokon vaše pleme da je i Nemanjino, ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom. Što sam vam ipak poručio i preporučio onu poruku, to je bilo da skinem s duše moju štićenicu koja je zaista zaslužila najboljeg muža na svetu. Vaš odgovor čisto joj ne smem pokazati.“
Lenka je uskoro umrla. Svakako u nekoj egzaltaciji. Brak sa Teslom, brak sa Lazom – pa ni Tesle, ni Laze! Laza čeka nekoliko meseci, ne usuđuje se da to Tesli javi. Najzad mu šalje posmrtnu listu Lenkinu: „Evo to je vaša nesuđenica. Kao što vidite neće vaša biografija ostati bez romantike, najlepše i najžalosnije.“
Lazi, Geteovcu, priviđao se brak Fausta i Helene. Laza je maštao: da se iz tog braka rodi izdanak dostojan oba roditelja. Iz braka Fausta i Helene rodio se, po Geteovoj zamisli – Euforion, – lord Bajron. Kada je brak između Tesle i Lenke propao, kada mu je Tesla odgovorio: da je poslednji svoga roda – dolazi do utvarnog braka Laze Kostića sa Lenkom! On je sazdao utvarnu pesmu naše književnosti: SANTA MARIA DELLA SALUTE.
S. V.
„Delo“, april 1955.
Pisma Laze Kostića Nikoli Tesli
PISMO OD 12. JUNA 1895.
Dragi Prijatelju,
Danas je, od prilike, treća obljetnica od kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili, da Vam ne kažem:
Hoću da Vas oženim.
Quelle idée!, reći ćete. Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak!
Djevojka koju sam Vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako cjeliva neke mošti, suhu ruku nekoga sveca, pa, u zanosu od onoga tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne digne da je zagrli.
– Koji je to svetitelj? – Zapitam kaluđera do mene.
– To nije svetitelj.
– Nego?
– To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.
– A? Sad razumem.
Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.
Do sad je odbila čitavu vojsku prosilaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj već 24 godine – al’ ne biste joj dali više od 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: Njen je ideal Nikola Tesla.
Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sad svu svoju ljubav posvetili svojoj velikoj ideji pa nemate vremena misliti ni na žene, a kamoli na ženidbu.
Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula, da ne bi bilo Love’s labour’s lost. Toliko o devojci. A sad – last not least i da mnoge jevropske mladoženje, kamo li vas Amerikance – o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj.
Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog milijona dolara, ako zatreba.
Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, ma šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime.
Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem
navjek vaš prijatelj
Laza Kostić
U man. Krušedolu, 12. juna 1895.
Pišite mi na adresu: Pajevich, Neusatz.
Kako bih se radovao, kad bih dobio od Vas telegram!
PISMO OD 4. SEPTEMBRA
Dragi Prijatelju,
Ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim po duši, i kad se dobro promislim valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.
Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali –
Prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.
Drugo: Ko zna, kakva bi bila deca? Znamo da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je – uzprkos Darvinovu prijatelju, Francis Galton-u („Hereditary Senius“) – sasvim prirodno: Njihov je mozak toliko radio, da nije ništa ostalo za njihova muda. – Pa pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva-tri sina tupoglava, pa još možda sa kakvom „moral insanity“, kako bi ti u ludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine, vući po glibu najsvetlije ime, pa – – I don’t dare follow up this idea!
Zato, nemojte misliti ni sa kakvim „bolom“ na to, da ste vi „zadnji svoga roda, the last of the Mohikans“. Jer napokon, vaše pleme, pa da je Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takovim eksemplarom. Ta zar nemaju gotovo svi narodi na to poslovicu: Finis coronat opus…
Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru (Zomboru), Sad je dvanaesta godina od kako sam je bio isprosio, pa se tada razišlo, što njena majka nije dala da je vodim u Crnu Goru. Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete. Posle venčanja idem sa ženom u Italiju.
Moleći se Bogu da blagoslovi vaš rad – vidite da sam u manastiru! – i da vas održi u najlepšem zdravlju,
ostajem navjek vaš prijatelj
Laza Kostić
U Krušedolu, 4. septembra 1895.
U Zagrebu sam bio s vašim ujakom, Mitropolitom, i mnogo smo govorili o vama.
PISMO OD 31/19. DECEMBRA
Dragi Prijatelju,
Eto, to je vaša nesuđenica!
Vidite, koliko sam se skanjivao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem ovaj crni list.
Meni je bila kao rođena sestra.
Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najljepše, al’ i najžalosnije.
A ja sam ostavio ženu – još prije smrti Lenkine – upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu.
Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li? – Sasvim fin de siѐcle!
Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili!
Navijek vaš prijatelj
Laza Kostić
21/19. XII 1895, U man. Krušedolu
Moja adresa opet: A. Pajević, Neusatz.
Izvor: RTS OKO
