Биографија
био је српски писац, преводилац, дипломата и новинар јеврејског поријекла. Рођен је у 01. марта 1891. године у Шапцу, а умро је 01. августа 1955. године у Нишкој Бањи.
Учествовао је у балканским и Првом свјетском рату као добровољац. Са војском је преко Албаније стигао на острво Kрф, гдје је радио као службеник Државног пресбироа. Информативно-дипломатске послове обављао је у Француској, Великој Британији и Петрограду. Након рата, најприје је био запослен је у Министарству просвјете, а потом се посветио новинарској каријери. Заједно са Растком Петровићем, Милошем Црњанским, Марком Ристићем и многим другим, припадао је таласу модернистичких српских писаца. Винавер је био утемељивач експресионистичког покрета. Скоро читав Други свјетски рат провео је у концентрационом логору у Њемачкој. Посљедњих десет година свог живота посветио се професионалној књижевној каријери. Преводио је дјела са енглеског, француског, пољског, чешког, руског и њемачког језика на српски језик.
У једном од својих дјела, “Гоч гори (путописи, репортаже и есеји)” из 1927. године, даје занимљив опис манастира Острог.
Манастир Острог је најосетљивија тачка Црне Горе
Најдраматичнији је манастир Горњи Острог гдје почивају мошти Светога Василија Блаженог, понос и гордост црногорског мистицизма. Јер овде је и мистицизам горд. Они се горде својом побожношћу, место да су смирени њоме-горде се као џефердаром Мандушића Вука. За побожност потребна им је била огромна стрма стена, која се уздиже са врха једног гребена, као равни зид, и уз коју се приљубио бели манастир свечев. Има нешто поносито у овом манастиру. То није гнездо орлово за одмор, то је гнездо за полет, за царствено обузимање простора-оком, друмова-заседом. Тај манастир спречио је покрете Турака, наносио им поразе и катастрофе.
Знам и друге светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега светског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стешњени потоци. Овај је манастир један осетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.
Ту, драмски, спремљена је Богу заседа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да целивају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање до допру до њега мутни и покорни…
Манастир Острог је најосетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Црногорци у драмски најосетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.
А кад се покуша то сазнање ставити у речи, онда се свака реч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бела поносита челенка, која кити целу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.
Извор: Филтер
