Велики број медија на немачком језику објављује текстове поводом 25 година од почетка интервенције НАТО-а на СР Југославију. Извукли смо делове из четири таква текста. „Увече 24. марта 1999. канцелар Герхард Шредер је немачким телевизијским гледаоцима са озбиљним изразом лица објавио да НАТО је започео ваздушне нападевојним циљевима у Југославији. „Овуда, Алијанса жели да спречи даља озбиљна и систематска кршења људских права и спречити хуманитарну катастрофу на Косову“, рекао је он. Први пут од краја Другог светског рата, немачки војници су послати у ратну мисију. То је била прекретница“, каже историчар Мари-Жанин Чалић у ауторском чланку за лист „„Tagesšpigel“.
Она подсећа да је сукоб између Срба и Албанци о статусу Косова „траје већ неколико деценија“, а да се „поново заоштрио распадом Југославије 1991. године“. Албанска већина прогласила је покрајину независном државом, а Београд на ту територију полаже историјске и међународне претензије, наводи се и додаје: „Косово, које је у саставу територије Србије од 1913. године, Београд сматра ‘ колевка српског народа“.
„Албански герилци, Ослободилачка војска Косова, појављују се од 1997. године. Они су терористичким нападима покушали да изнуде независност Косова. Полицијске и војне снаге Србије почеле су бруталније да реагују, а извештаји о протеривању и масакрима узбуркали су јавност“, пише Чалић.
„Запад је одлучио да делује брзо како би спречио, како су рекли, ’другу Босну’“, истиче историчар, наводећи да је „у Сребреници 1995. године српска војска убила више од 8.300 Бошњака за само неколико дана и у испред мировних снага УН“.
Савет безбедности УН је 23. септембра 1998. донео Резолуцију 1199 којом се позива на хитан прекид ватре и повлачење српске војске и специјалне полиције из зараћене покрајине, подсећа се у чланку. „Иако резолуција није садржавала никакву пријетњу насилним средствима, она је послужила НАТО-у као оправдање за интервенцију према међународном праву. Када су последњи покушаји посредовања у француском замку Рамбује почетком 1999. пропали, Алијанса је сматрала да је постало легитимно да запрети ваздушним ратом“.
Можда против међународног права?
„Београд треба натерати да прихвати косовску самоуправу коју обезбеђују међународне трупе, сматрало се. Београд је, међутим, сматрао неприхватљивим стационирање страних војника на својој територији“, пише историчар.
За то време „немачка јавност је била подељена по питању војног ангажовања. После искустава Хитлерове владавине, за многе је рат био табу као средство међународне политике. Поред тога, Основни закон(Немачки устав, ур.) забрањује операције Бундесвера ван територије НАТО-а. Дозвољене су само мисије које су овластиле УН и Бундестаг, тако да је интервенција можда прекршила међународно право, сматрало се.“
„Али, с обзиром на озбиљна кршења људских права на Косову, мишљења су се променила“, каже Чалић. „Лекција научена из два светска рата – „Никад више рат“ – више не би требало да важи без ограничења. Сада се каже: ‘ Никад више Аушвиц. Другим речима, ако је потребно, насиље једне земље над цивилима мора бити спречено, укључујући и војним средствима“.
800.000 људи је расељено или побегло
Бундестаг је 16. децембра 1998. великом већином гласао за учешће у операцији НАТО-а на Косову, подсећа се у чланку. „Сумње су отклониле предвиђања да ће се рат завршити најкасније за три дана. На крају, НАТО је 78 дана бомбардовао војне објекте, инфраструктурне и индустријске објекте у Србији и на Косову“.
„И уместо да примора Србе да одустану, ваздушни рат је подстакао њихову деструктивност. До 800.000 људи морало је да побегне или је расељено у року од неколико дана. Назирала се хуманитарна катастрофа за коју се нико није припремио“, каже Чалић, додајући истовремено да се „касније испоставило да је била обмана да је постојао тзв. „Косово, како су тада тврдиле западне владе и војни званичници“.
„Тек када је Алијанси понестало циљева за бомбардовање, постигнут је компромис. Уз посредовање Немачке“, како пише аутор, „земље су 10. јуна 1999. пристале на Резолуцију УН 1244. А да би се заобишло руски вето, резолуција је била контрадикторна: с једне стране, Албанцима је обећано самоуправу, док је, с друге стране, савезна Загарантован је територијални интегритет Републике Југославије и Србије“.
Независност Косова не признаје цела ЕУ
„Да би се добило време за преговоре о коначном статусу, Косово је стављено под међународну управу и тамо су распоређене мировне снаге предвођене НАТО-ом. Коначно, 2008. године, земља је једнострано прогласила независност. Поред Србије, Русије и других земаља, пет држава чланица ЕУ то још није признало“. „Упркос бројним напорима ЕУ и САД да нормализују односе Србије и Косова, косовски сукоб остаје нерешен до данас. Нереди се дешавају стално, последњи пут у априлу 2023. када је повређено на десетине демонстраната и војника Кфора“, каже Мари-Жанин Чалић за„Тагесспиегел“ и закључује: „Интервенција НАТО-а је могла да оконча војно насиље, али није успела да успостави стабилан мир.
„Лажни, али убедљиви аргументи за гротескну причу“
Лист „Тагесспиегел” преноси коментар свог новинара Кристофера Зидлера, који пише: „Ране из прошлости нису зарасле. Србија наставља да види Косово као отцепљену републику. Ни све земље ЕУ га не признају. Циљ помирења под кишобран Европске уније поново је одсутан.Београд и Приштина оптужују једни друге за поновно распламсавање замрзнутог конфликта – паравојним нападима на територију Косова и систематском дискриминацијом српске мањине која тамо живи.А Русија распирује ватру позадини“, пише немачки новинар.
Он наводи да је „западни приступ био веома контроверзан у Немачкој, посебно зато што је то била прва борбена мисија Бундесвера. Министар спољних послова из редова Зелених Јошка Фишер је за то добио кесу са фарбом на глави“, подсетио је он.
„Иако се интервенција НАТО-а генерално гледа у ретроспективи као исправна ствар, нежељени нуспојава и даље постоји: рат на Косову нуди лажан, али ипак уверљив аргумент за гротескну нарацију Владимира Путина да Руси у Украјини морају бити заштићени од Нацистички режим у Кијеву“, наводи аутор коментара.
Ера мисија у иностранству
Бундесвер је „сазрео” 1999. године. пише„„Tagesšpigel“.– Авиони „Торнадо” и учешће у Одбрамбеним снагама Косова, које су активне и данас. Војска која је била високо опремљена, али никада није коришћена током Хладног рата, постала је сила која делује ван територије Алијансе. Прво се придружила мисији на Косову Авганистан, а касније у Сирији, Ираку и Малију“, наводи аутор, али и указује да је „немачка војска наставила да се смањује“.
„Друштво није прихватило као нормално да је употреба војне силе крајње средство политике. Десило се управо супротно: из две супротстављене државе у време сукоба Истока и Запада, када су борбени авиони свакодневно ометали звучну баријеру, настала је уједињена Немачка, која је срећно превазишла тобожњи „Крај историје“, “, пише аутор.
Истовремено, како наводи, „’мировне дивиденде’ нису укључивале само смањење буџета за одбрану“. Ратови су се географски удаљили, а најближи је и даље био онај на Косову, на европском тлу. Чак ни избеглице из региона у којима је Бундесвер покушавао да успостави мир нису нужно изазвале директан утицај. И што је дуже трајала ера мисија у иностранству, то је више важило: далеко од очију, далеко од срца!“
Бундесвера и немачког друштва
Истовремено, како сматра новинар „Велте”, „како војници доживљавају себе и како их доживљавају у својој земљи се радикално и све више променило током ових 25 година.Немачка такође брани на Хиндукушу, како је рекао бивши министар одбране Петер Штрук, никада није био општеприхваћен и често је само подругљиво цитиран. Војници су славили његовог наследника Карла-Теодора цу Гутенберга када је отворено говорио о ‘рату’. Али то је изазвало иритацију код куће.“
„Отуђење је настављено чак и када је анексија Крима 2014. полако враћала у фокус савезништво и националну одбрану“, истиче коментатор немачког листа и наводи да „и сада, две године након напада на Украјину, у Бундесверу, само због обука која је одржана украјинским колегама, постоји другачија свест о новонасталој ситуацији него у деловима становништва“.
„Упркос томе, Бундесвер се суочава са великим реформама које би требало да га врате у складу са захтевима одбране. Друштво, међутим, има много дужи пут пре него што Немачка као целина постане „отпорна“, „способна за одбрану“ или чак „спремна за рат“. Међутим, једно је сигурно“, закључује за„Тагесспиегел“ новинар Кристофер Зидлер: „Политичка дебата о томе ће вероватно бити гласнија и емотивнија од оне о рату на Косову пре 25 година“.
У првом таласу били су и немачки авиони
„Циљеви „Операције савезничке снаге“ су очигледно били војни“, наводи лист Велт у чланку који је потписао њихов новинар Јохан Алтхаус. „У прва два таласа те среде увече нападнути су положаји ПВО, системи везе и командни положаји Војске Југославије.
Првобитно су коришћене крстареће ракете „томахавк“, које су испаљене са бродова и подморница у Јадранском мору, као и око 200 летелица“, наводи се у чланку, подсећајући да је, поред шпанских, холандских и америчких авиона, „у првог таласа била су и четири авиона немачког ратног ваздухопловства типа „Торнадо“, специјализована за уништавање непријатељских радара“.
Истовремено, аутор наводи да су „НАТО авиони били практично нерањиви за Србе“, те да су „два обарање која су се догодила, међу њима и обарање стелт бомбардера Ф-117, извршена случајно и са ванредним напор“.
Подршка у Бундестагу
Подсећа се да је одлука тадашње немачке владе да учествује у НАТО интервенцији потврђена у Бундестагу и да су за њу гласали не само владајући социјалдемократи (СПД) и Зелени, већ и опозициони демохришћани ( ЦДУ/ЦСУ) и либерали (ФДП). ). Што се тиче немачке јавности, реакције су, како је описао новинар, биле од „скептичних до негативних”.
У чланку се цитира и оцена Херберта Кремпа, вишегодишњег главног уредника„Ролл“, који је упозорио: „Савремени ратови су медијски ратови. Колико дуго западна јавност може да трпи поглед на напад? Можда нижи од Срба?“
„Рат се не одвија у бајковитој земљи морала“
„Роллед“ пренео и делове из ауторовог чланка који је у том листу тада објавио публициста Кора Штефан. У њему је, како се наводи, „критиковала то што је левичарска, односно црвено-зелена савезна влада наредила немачким војницима да крену у борбу први пут од 1945. године”.
„Нико више никог не шаље у рат без наговештаја моралног легитимитета, и то је добро“, рекао је Штефан. Ускоро марш у Кину? Недостатак изгледа за успех? Онда морате да кажете.
Штефан је, како је наведено, подсетио политичаре и на још једну важну ствар: „Рат се не одвија у бајковитој земљи морала, већ у стварном животу. Крвљу, знојем и сузама“.
У чланку се такође оцењује да је „прецизност НАТО напада била изненађујуће висока, слично као у Заливском рату 1991. Међутим“, додаје се, „било је и лоших грешака: НАТО је 12. априла ударио на железнички мост у Грделици у ваздушни напад на путнички воз и убијено 20 цивила. Једанаест дана касније, у високопрецизном нападу уништено је седиште српске телевизије у Београду. Погинуло је 16 радника. Да ли је телевизија која је ширила најнасилнију ратну пропаганду била легитимна мета“, пита се чланак за Велт Јохан Алтхаус. И додаје да „7. маја, бомба је погодила кинеску амбасаду у Београду“, да су тада „троје новинара погинуло“, а да су „САД рекле да је грешка и платиле новчану одштету“.
„Покретачка снага руске реакције“
„Ограничени ваздушни удари имали су за циљ да приморају председника Србије Слободана Милошевића да заустави свој агресивни курс на Косову. Није успело, углавном због Русије“, каже он„Роллед“.
„Одмах након што су ваздушни удари почели, руски председник Борис Јељцин, који због зависности од алкохола више није могао да делује, жестоко је критиковао НАТО. Москва, рекао је он, задржава право да „предузме одговарајуће мере, укључујући војне, за одржавање сопствене и опште европске безбедности“. С обзиром на стварне околности, то је било потпуно смешно“, наводи немачки лист.
„Јељцин, међутим”, како се додаје, „вероватно више није био покретач такве реакције, већ мршав човек од једва 47 година који је – тешко случајно – унапређен у секретара Савета безбедности Руске Федерације”. 26. марта 1999. поред тога што је био шеф тајне службе руске ФСБ. Његово име је: Владимир Путин“, закључује се у чланку.„Ролл“.
„Право на хуманитарну интервенцију“
„То није био обичан рат. Његове присталице су говориле о ‘хуманитарној интервенцији’ са циљем да се оконча насилно угњетавање Косовара од стране режима Слободана Милошевића. Постојала је и идеја о „промени режима“ у Београду“, пише новинар швајцарског листа „Ноје цирхер цајтунг“ (НЗЗ) Андреас Ернст, који већ дуги низ година извештава о дешавањима у региону Западног Балкана.
Данас, „25 година касније, израз„хуманитарна интервенција“ звучи чудно и страно. И заиста, он долази из другог доба. Предуслов за тај рат била је посебна историјска констелација која се може свести на три ствари: глобална политичка доминација САД после Хладног рата, идеолошки утицај генерације 1968. у медијима и политици и упозоравајући знаци геноцида као у Руанди 1994. и Босни 1995.“, пише швајцарски лист.
Подсећа се да је пионир у овом погледу био Бернар Кушнер. „Овај бивши комуниста је 1970-их и 1980-их основао Лекаре без граница и друге организације медицинске помоћи. Али он није желео само да помогне онима којима је потребна. Хтео је да се упусти у сукоб мишљења“, пише аутор чланка. „Према медијски паметном ‘француском доктору’, кршење људских права је увек почетак хуманитарних катастрофа. Крајем 1980-их, Кушнер је развио концепт‘право на хуманитарну интервенцију’ – ‘право на хуманитарну интервенцију’.
Државни суверенитет није апсолутан, тврдили су Кушнер и његове колеге. Ако у некој земљи дође до озбиљних кршења људских права, спољни актери имају право да интервенишу“, наводи лист и подсећа да су „током 1990-их многи западни мејнстрим медији усвојили овај став, а политичари левог центра који су дошли на власт у тих година: амерички председник Бил Клинтон (1993), британски премијер Тони Блер (1997) и немачки министар спољних послова Јошка Фишер (1998).“
За многе савременике интервенција на Косову је изгледала као прекретница“, каже он„Ноа Цирцхер Зеитунг“. „Тони Блер је то описао као тренутак у коме се међународна заједница први пут руководила вредностима, а не интересима. Чак је и тада изгледало невероватно.“
„Одговорност за заштиту“ постаје међународна норма
„Ипак, постојали су утицајни кругови око тадашњег генералног секретара УН Кофија Анана који су озбиљно тражили нову равнотежу између државног суверенитета и дужности заштите становништва. У прилог томе је говорио и дух времена на прелазу два миленијума“, пише швајцарски лист.
„Тако се, након прелиминарног рада канадске комисије, појавила ’одговорност за заштиту‘ као необавезујућа норма међународног права. Он предвиђа да ако држава није у стању или не жели да заштити своје становништво од геноцида, етничког чишћења или других злочина против човечности, онда заједница држава има право да интервенише – чак и војно ако је потребно. Те мере, међутим, мора да одобри Савет безбедности УН“, подсећа он„Ноа Цирцхер Зеитунг“.
„Обавезу заштите усвојила је Генерална скупштина УН 2005. године, али је тај нови стандард доживио свој стварни крај тек шест година касније“ – након грађанског рата у Либији 2011. и накнадне заједничке интервенције Британаца, Француза и Американаца под команда НАТО-а. „Од тада се норма ’одговорности за заштиту’ користи готово искључиво као изговор за инвазију на страну територију“, оцењује аутор чланка. Напад на Украјину и окупацију Крима 2014. Кремљ је правдао „ штитећи становништво од фашиста у Кијеву“.
Задатак који се Кушнеру „није допао“
„’Хуманитарна интервенција’ као мера међународног права је нестала, јер је окончан униполарни моменат“, истиче швајцарски новинар. , масовно се наоружавају. Уједињене нације, као светска организација, немоћне су као и увек. а Савет безбедности је блокиран“. „А ни 1999. године, након завршетка косовске интервенције, дрвеће није расло до неба“, закључује се у анализи. „На предлог Француске, авангардиста милитантног хуманитаризма, Бернард Кушнер постао је први газда мисије УН на Косову. Тамо је требало да формира управу и успостави владавину права. Али тај задатак му није одговарао. У Париз се вратио после само годину и по дана“.
Иван Ђерковић
Извор: DW
