Фатмир Латифи, имам у џамији у Шипољу, смештеној у јужном делу Косовске Митровице, каже да је од 1999. до 2017. на Косову почињено више од 1.500 крвних освета или, како они то кажу, братоубистава међу Албанц
има. Из тог разлога више стотина фамилија налази се на одслужењу затворске казне.
Око за око, зуб за зуб
После 1999, када је Косово и Метохија потпало под капу УНМИК- а и Кфора, а Албанци се „ослободили“ Београда, крвна освета међу овом заједницом попримила је стравичне размере. О томе сведочи имам Латифи који готове две деценије обавља чин помирења крвно завађених породица у џамији у Шипољу. Крвна освета је средњовековни обичај а међу Албанцима посебно место је добила након „успостављања“ злогласног правила Леке Дукађинија „Око за око, зуб за зуб“. Упркос чињеници да је Косово под протекторатом ОУН, те да од проглашења независности 18. фебруара 2008. на овом парчету земље делује 80 амбасадора из читавог света, крвна освета није искорењена већ је на свом историјском максимуму.
Канон Леке Дукађинија
Сукоб две породице, започете убиством члана једне од њих, наставља се међусобним убијањем. Породица убице, верују Албанци, дугује крв породици убијеног и дуг враћа убиством искључиво мушкараца из супарничке фамилије. Помирење се тешко постиже, и то најчешће после 20 или 30 година од првог убиства.
Крвна освета дубоко је укорењена у албанском друштву, а формално је призната као легитиман акт у зборнику средњовековних племенских закона познатом као „Канон Леке Дукађинија“. У њему стоји да „уколико један човек убије другога, мушки члан породице жртве мора узвратити истом мером“.
Професор политичких наука и политички аналитичар из Косовске Митровице Неџмедин Спахиу каже да разлог толиког броја убистава на Косову лежи у поремећеним друштвеним односима и слабом функционисању судства на послератном Косову. „Уверени да судови неће ваљано урадити свој посао, људи сами доносе пресуде. Разлог су слаб рад и неефикасност судског система. На Косову не постоји неки изричит регион где је ова појава више изражена. Постоји дух помирења крвно завађених породица и жеља да се исти подигне на виши друштвени ниво.“
Установа умира
Спахију даље наводи да постоји велики проблем затворених породица због крвне освете. „Држава није створила механизме да сузбије овај проблем, али постоје људи добре воље који постају истакнуте личности управо захваљујући чињеници да доприносе решавању овог проблема. Беса која је већ вековима укорењена у традицију функционише и даље“, каже Спахиу. Објашњава да Установа умира представља највреднији психолошки део крвне освете. Она се обично врши на три начина: пребијањем крви, надокнадом у новцу или натури, и опроштајем крви, након чега завађене породице постају пријатељи, често и кумови. Данас је на Косову најчешћи начин помирења опраштање крви.
У сва три случаја укида се непријатељство, а у опроштају крви то се чини без резерве. У томе и јесте психолошка разлика између бесе и умира: беса задржава а умир отклања емоционалну напетост, због чега прва привремено а друга трајно окончава сукоб. Умир је, као и беса, ублажавање сурове обавезности талионског начела: око за око – зуб за зуб (у Албанаца глава за главу – крв за крв).
Спахиу додаје да је и за време комунизма крвна освета била изражена код Албанаца на Косову и да је тај проблем тада био већи. У овом тренутку, уверен је, само јачање институције судства на Косову може да реши овај проблем.
Залог части
Имам Фатмир Латифијев имао би много тога да каже о овој теми, али разговор одлаже, будући да је то за београдске медије. У његовој џамији у Шипољу, у јужном делу Косовске Митровице, измирења се обављају уз његово посредовање и присуство 4.000–5.000 Албанаца из свих делова Косова који чине подршке овом узвишеном чину.
Прва тачка помирења је беса, значајна за помирење две породице како би се избегла крвна освета. Беса се преводи као „залог части“ или „часна реч“, то је обећање које се мора одржати чак и по цену живота.
Беса је договор који важи одређено време које постигне посредник. То је дата реч као гаранција да за одређено време оштећена страна неће вршити освету над крвником. Ово омогућава члановима фамилије да се слободно крећу и да деца могу ићи у школу. Тензије се стишавају и отвара се простор за сагледавање реалности и прављење увида да је то можда најбољи избор.
Закон на чекању
Под мотом „Стоп братоубилаштву – стоп крвној освети“ у Албанији и на Косову у току 2012. почели су да се прикупљају потписи за изгласавање ригорозног закона који би требало да заустави крвну освету код Албанаца. Покретач ове идеје био је Симом Кужини, председник Савеза Албанаца читавог света. Те 2012. Кужани је рекао да од 450-500 фамилија које живе у Албанији и на Косову њих око 140 живе у кућном притвору због крвне освете.
„Требало би да се сви Албанци самовољно и свесно потпишу и да сакупимо три до четири милиона потписа. Кад се сакупи четири милиона потписа, онда ћемо захтевати од Министарстава правосуђа (Албаније и ’Косова’) да донесе ригорозан закон. Без њега нећемо успети. Тај закон ће нам сигурно помоћи да се једном заувек то реши у нашем друштву крвне освете.“
Кужини сматра да ће се потписивањем петиције у суштини „дати беса“ (положити заклетва), а тиме би се, каже, осим крвне освете, решило и питање тешког социјалног стања многих Албанаца.Међутим, до данас неопходних четири милиона потписа није сакупљено
Зоран Влашковић
Извор: Печат
