Црногорска атлетичарка Марија Вуковић по други пут је изложена медијском и друштвеном линчу. Разлози су свима познати, те се не бих на то освртао. Но, било би корисно указати на једну посебну страну приче, која посебно прецизно одговара на питање какав смо то ми народ, без обзира на националну, вјерску или страначку припадност. Стотине осуђујућих коментара, излива мржње и отрова на порталима и друштвеним мрежама највише ме подсјетило на једну од Пекићевих прича из „Времена чуда“. Прича носи назив „Чудо у Јабнелу“. Говори о несрећној судбини која је задесила Еглу, разапету између два града „новог“ и „старог“ Јабнела. Најприје, Егла живљаше у свијету „губаваца“. Међутим, када се бог сажали на Еглину судбину, те је очисти од губе, она међу ближњима доживљава прави линч и прогон из града. Егла се потом настани у „новом“ Јабнелу, али не нађе мјеста под сунцем ни међу новим, тј. „здравим“ суграђанима. Губави је нијесу прихватили јер се излијечила, а они који нијесу губави јер је једном била губава.
Егла је носила искуство оба супротстављена табора, што заправо јесте њена највећа несрећа, која се прецизно исказује њеним закључком да се „приликом линча нечисти и чисти, ма колико им је стало до разликовања и раздвајања, увек служе истим камењем“. На врхуницу свог трагизма, бивајући одбачена, како из „старог“ тако и из „новог“ Јабнела, скупља камење којим су је каменовали и први и други, те гради своју кућицу изван тих свијетова „хранећи се копривом, стрвинама и змијским јајима“.
Пекићево „Време чуда“ осимишљено је само на хеуристичком ниову као деструкција библијског предања, док у дубљима слојевима значења тежи да изгради критичку слику тоталитарног, затуцаног и обездушеног свијета. Тај демонски поредак увијек је исти, јер ако је „стари“ Јабнел прича о фашизму, дотле је „нови“ Јабнел прича о комунизму. Рецимо тако, а могло би се додати још аналогија. „Стари“ и „нови“ град, како и Егла закључује, грађени су од истог камења. Да Пекић, најзад, смјера да прикаже визију не нечега тако давног, већ нечега сасвим савременог сугерише и одабир специфичне лексике: „линч“. То није ријеч од прије 2000 година, али јесте кључ који открива нарав нашег времена.
Милорад Дурутовић
