Када се коментарише тема Косова често се враћа у не тако давну прошлост, па се каже да је последњи тренутак био пре потписивања Бриселског споразума или, пак, пре пребацивања питања из УН-а под окриље ЕУ.
Пише: АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ
Може се отићи и даље, можда је чвор требало развезати почетком 90-их када су косовски Албанци могли да буду задовољни и са статусом републике, а можда је био почетком 80-их када су републичке власт у Србији, суочене са иридентистичким протестима Албанаца, драстично смањиле издатке за АП Косово и Метохија и тако дефинитивно сврстале већину младих Албанаца у националистички табор.
Очигледно да су различите гарнитуре власти у Србији вукле погрешне потезе на Косову и да је све то скупа изазвало проблем који ни садашња, а ни нека будућа гарнитура у Београду није способна сама да реши. Уопште је то враћање у прошлост очајничка ментална егзибиција којом се тежи сакрити од компликоване садашњости. А у садашњости се мора остати, јер на Косову живе људи који зависе од Републике Србије и јер је територија КиМ по међународном праву део Србије. Од обавеза се не може побећи, па ни у прошлост.
Шта се не може десити на Косову у ближе време? Под један, то је рат, и под два, то је погром Срба са севера Косова. Свако увођење трупа Републике Србије преко административне границе Косова, без усаглашавања са међународном заједницом, значи да Србија крши резолуцију 1244 на којој се заснива њена сопствена косовска политика. Зато је председник Вучић на сусрету са западним званичницима неколико пута поновио да оружане снаге Србије нису прелазиле административну границу.
С друге стране, какав год радикал седео на власти у Приштини, није могуће организовати погром на северу Косова где компактно и у великом броју живе Срби, који и сами поседују оружје за самоодбрану. Албанска страна једноставно не располаже са ресурсима да изведе једну такву операцију, чак и када би била спремна да покуша. Tаква акција само би резултирала жртвама са обе стране, реакцијом КФОР-а и фактички НАТО, а Албанци би били приморани да се повуку јужно од Ибра. Након тога би та гарнитура у Приштини била у најмању руку смењена, а врло вероватно би њен лидер завршио у затвору.
Читава Европа се тренутно налази у врло осетљивом стању. Довољна је једна искра па да избије рат још ширих размера него што је онај у Украјини. Управо зато званичници САД и НАТО јасно стављају до знања да неће толерисати никакве испаде, очигледно ту мислећи превасходно на Куртија, који самоиницијативно покушава да форсира процесе на Косову како би остао на власти. Игром случаја, таква политика ће га највероватније и коштати фотеље у будућности. Међутим, управо зато што ни рата ни погрома не може бити, треба водити рачуна да протести Срба на Косову (и протести су део преговарачког процеса), протекну мирно и у строгом реду, јер сваки чин насиља, макар био и случајан, може изазвати реакцију друге стране и покренути домино ефекат.
*Насловна фотографија: П. Милошевић/Танјуг/Зоран Жестић
