Причу „Не само у време Божића“ Хајнрих Бел је написао пре 70 година. Уз друге Белове сатире прича се налази у књизи „Сабрано ћутање доктора Муркеа“, коју је објавила „Партизанска књига“. Изузетна божићна лектира.
Хајнрих Бел је био писац малог човека. То је озлоједило понеког колегу и критичара, за које је писање била елитна ствар. Тако је Ернст Херхаус рекао да Белова књижевност има „воњ вешераја“ и да је то „пискарање за нормалне људе“.
Нобелова награда 1972. је демантовала овакве оцене. Боље речено потврдила је могућност постојања врхунске књижевности за нормалне људе. Хајнрих Бел је за живота продавао књиге у милионским тиражима. Тринаест његових прозних дела претворена су у филмове.
Одбијени писац и „књижевност рушевина“
Одмах после Другог светског рата, савременици нису баш били склони да чују младог писца који је из рата понео тежак пртљаг хришћанске савести, сећања на бесмислено убијање и разарање, на нацистичко варварство и пораз хуманости.
Било му је 28 година када је оружје утихнуло. Одмах је почео да пише. Први роман „Анђео је ћутао“ нико није хтео да објави. Повратник из рата који жени мртвог пријатеља мора да саопшти да се муж неће вратити.
Хајнрих Бел је тада забележио: „Моје право подручје очито је рат, са свим споредним појавама, а нико жив не жели да прочита или чује нешто о рату, то је да полудиш.“ Исто се дешава и са другим романом „Крст без љубави“, он остаје у фрагментима. Бел разлаже материјал на приче које објављује по часописима.
Ускоро Бел и његова генерација добијају подругљиву етикету „литература рушевина“, али Бел је усваја и претвара у програмски исказ: „Заиста су људи о којима смо писали живели у рушевинама, долазили су из рата, мушкарци и жене једнако повређени, и деца. Они су били оштра ока: видели су. Никако нису живели у потпуном миру, као и њихова осећања, ништа код њих и око њих није било идилично, а ми као писци осећали смо да смо им блиски, да се поистовећујемо са њима.“
Овај уметнички и људски мото из 1952. неопходан је да би се разумела и једна од првих сатира коју је написао Хајнрих Бел: „Не само у време Божића“.
Дифамирање немачке осећајности
Причу је Бел прочитао у замку Берлепш, на састанку Групе 47, чију је награду добио годину дана пре тога за кратку причу „Црне овце“.
Само месец дана после наступа пред Групом 47 прича „Не само у време Божића“ је и објављена, уследила је радијска верзија која је подигла прашину. Свештеник Ханс-Вернер фон Мајен је оптужио Бела за „дифамирање немачке осећајности“.
Чиме је Бел, иначе верујући католик, заслужио овакве нападе? Он је описао породицу имућног трговца егзотичним воћем Франца, који је пре рата био угледан, за време рата угледан, а угледан је остао и после рата. Приповедач у првом лицу је његов братић, малограђански здраворазумски глас, који извештава о расулу у породици „хришћанског трговца“ због божићне јелке.
Укратко, Францовој жени која се звала Мила, најважнији чин током године је било кићење божићног дрвета. Ужас рата је осетила само као време у којем је било немогуће набавити слаткише и украсе:
„Уз опасност да постанем неомиљен, морам овде поменути једну чињеницу, у чију одбрану могу рећи само то да је заиста чињеница. У годинама између 1939. и 1945. били смо у рату. У рату се пева, пуца, прича, бори, гладује и умире се – и бацају се бомбе – све саме неугодне ствари, чијим спомињањем својим савременицима никако не желим досађивати. Морам их споменути само зато јер је рат имао утицаја на причу коју хоћу да испричам. Наиме, стрина Мила је регистровала рат само као силу, која је још од 1939. почела да угрожава њену божићну јелку. Ипак, њено божићно дрвце је имало посебан сензибилитет.“
Сваки дан је Божић
Када је рат прошао, Францова кућа је била цела сред рушевина уништеног града. У њој су се поново певале божићне песме, јелка је опет била понос целе породице. Све док је једном приликом један од неспретних укућана није оборио. Стрина Мила је пред призором уништења јелке доживела потпуни слом.
„Одбијала је храну, није спавала, није јела; примењивана је хладна вода, врела купка за ноге, наизменична купка, лекари су тражили по енциклопедијама, тражили су име тог синдрома и нису га налазили. А стрина је вриштала. Она је вриштала све док стриц Франц – тај човек добар као хлеб – није дошао на идеју да постави нову јелку.“
Од тада сваке вечери породица глуми божићно славље, јер ако покушају да га прескоче, Мила почиње да вришти. Кад једна јелка увене, набавља се друга. Сви су заробљени у лудилу стрине Миле:
„Гомилали су се рачуни од лекара, позвани су психијатри, испитивачи душе. Једино је моја стрина Мила, која се мора означити као покретач свих тих појава, има челично здравље, смеши се, добро је расположена и ведра, као што је скоро увек била. Њена свежина и живахност сада су полако почели да нам сметају, мада нам је њена добробит тако дуго била на срцу.“
Расуло испод јелке
Син Јоханес, иначе узорни адвокат, приближио се комунистима. „Његове очи су попримиле фанатичан израз, понаша се као дервиш на јавним наступима своје партије, запоставља своју канцеларију, пише гневне чланке у одговарајућим партијским листовима.“
Други син који је имао исто име као и отац, ионако је био боксер – црна овца фамилије – али и дубоко побожан човек, који је одбијао да учествује у ритуалним глупостима повезаним са кићењем јелке. Њихова сестра Луси се заједно са мужем одала „егзистенцијалистичким плесовима“ у ноћним локалима.
Ерозија угледне хришћанске фамилије се наставља. Сваке вечери певају божићне песме, једу божићне колаче и тако у име психичке равнотеже задовољне Миле симулирају вечито Бадње вече, чак и у време карневала, чак и када је напољу несношљива врућина. Напослетку, богати трговац Франц и сам подлеже притиску околности:
„О њему су постале познате ствари, поткрепљене изјавама сведока, за које се може применити само реч браколомство. А што је најгоре, он то није ни порицао, већ је за себе тражио да живи у односима и под условима, који као да посебне моралне законе чине оправданим.“
Током година свакодневног божићног славља, прави чланови породице замењени су плаћеним маскираним глумцима, а деца – воштаним фигурама. У тренутку слома Мила је имала 62 године. Могуће је да је у мехуру свакодневног лажног божићног славља живела јако дуго. Време је у сваком случају радило за Бела.
Немачка која је научила да се смеје
Телевизијски филм по овој сатири снимљен је 1970. Немачка је научила да се смеје „дифамирању немачке осећајности“.
Уредник овог издања у Партизанској књизи, издавачкој кући из Кикинде, Владимир Арсенић, у поговору каже: „Оздрављење једне особе је компликован процес с неизвесним крајем који захтева ангажовање читаве породице, као у причи Не само у време Божића, а оздрављење читавог друштва захтева озбиљно ангажовање свих грађана. Крај је, говорећи из Србије 2022. године, веома неизвестан. Белова сатирична оштрица није усмерена само на процес порицања и немогућност сукобљавања с прошлошћу Немаца након Другог светског рата, већ и на успоставу друштва које је такво одбацивање истине омогућило.“
Будући да је и на западу нашег континента време политичке идиле неповратно прошло, треба очекивати зачуђујућу актуелност Белових сатира. Јер оно што се чинило превазиђено, поново се појављује у сијасет бизарних облика дигиталне епохе.
Белово хришћанство као радикални пацифизам
У својим франкфуртским поетичким предавањима из 1964. Хајнрих Бел је оставио реченицу која сажима његов однос према вери и човековом свету: „Вероватно хришћанско још није ни почело.“
Бити хришћанин за Бела је значило много више од одласка у цркву, то је значило бити на страни ускраћених, понижених, потлачених. Хришћанин је онај који дели, а не онај који граби. Онај који саосећа, а не онај који одбацује. Вероватно би му више по вољи био данашњи него тадашњи папа. Осим тога, хришћанин никада, ни под којим условима, не може бити милитариста.
У свом дневнику рањени војник Хајнрих Бел је новембра 1943. записао: „Моје чарапе, воњ четрнаест дана старе крви.“
Јуна 1944. из Мађарске пише својој будућој супрузи: „Јутрос приликом превијања први пут сам видео моју рану… па она изгледа застрашујуће, највећа је величине липиног листа, тамо где је велики гелер ушао… човек се ипак уплаши, када види себе тако уништеног; ма рат је лудило!“
Човек који све ово преживи и врати се својој срушеној кући сигурно има друкчији однос према рату од оних који га испод своје богато украшене јелке прижељкују – другима, док слушају механичког анђела како шапуће: „Мир, мир!“
Тако је Бел у односу на многе савременике неминовно неговао друкчији, мање лицемеран однос према Божићу, дану када је за хришћане рођена нада.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
