Ефектна стратегија захтеваће и наставак војног притиска на Русију и покретање дипломатије. Једно се не сме спроводити по цену другог. Пуко чекање да преговори почну има своју цену
Руска инвазија на Украјину фебруара 2022. године био је моменат истине („moment of clarity” – када све одједном постане јасно, бистро, без дилеме итд.) за САД и њихове савезнике. Пред њима се нашао ургентни задатак: асистирати Украјини док се бори против „руске агресије” и казнити Москву за њене грехе. Иако је одговор Запада био јасан од почетка, циљ – односно финале овог рата – је био магловит.
Та збрканост пре је одлика него омашка америчке политике. Како је то саветник за националну безбедност Џејк Саливен објаснио јуна 2022. године: „Заправо смо се уздржали од испостављања онога што видимо као завршницу… Фокусирали смо се на оно што можемо да учинимо данас, сутра, наредне недеље, да ојачамо руку Украјине колико год је то максимално могуће, најпре на бојишту, а на крају и за преговарачким столом”.
Овај приступ имао је смисла у почетним месецима сукоба. Курс рата био је далеко од јасног у то време. Украјински председник Володимир Зеленски и даље је говорио о својој спремности да се састане са руским колегом Владимиром Путином, а Запад је тек имао да снабде Кијев софистикованом копненим ракетним системима, а камоли тенковима и ракетама дугог домета као што је то данас случај. Осим тога, увек ће бити тешко за САД да говоре о свом становишту о циљевима рата у којем се њене снаге ни не боре. Украјинци су ти који гину за своју земљу, па је на њима да донесу коначну одлуку о томе када ће стати, без обзира на оно што би Вашингтон можда желео.
Али сада је време да САД развију визију тога како ће се овај рат завршити. Петнаест месеци борби је показало да ни једна страна нема капацитет – чак ни уз спољну помоћ – да оствари одлучујућу војну победу над другом. Без обзира на то колико територија украјинске снаге могу да ослободе, Русија ће задржати способност да буде перманентна претња Украјини. Украјинска војска такође ће имати капацитет да угрожава било коју област коју су руске снаге окупирале – па и да нанесе губитке војним и цивилним циљевима унутар саме Русије.
Ови чиниоци могли би да доведу до девастирајућег, ко зна колико година дугог сукоба који неће произвести дефинитиван исход. САД и њихови савезници стога се суочавају са избором своје будуће стратегије. Могли би да почну да преусмеравају рат ка испреговараном свршетку у наредним месецима. Или би то могли да учине годинама касније. Уколико одлуче да чекају, фундаменти овог рата вероватно ће бити исти, али ће се цена рата – људска, финансијска и друга – умножити. Зато ефектна стратегија за оно што је постала најзначајнија међународна криза читаве генерације захтева да САД и њихови савезници преусмере свој фокус и почну да формулишу завршницу.
Како побеђивање не изгледа
Крајем маја, украјинска војска је тик пред покретањем значајне контраофанзиве. Након успеха Кијева у две претходне операције на јесен 2022. године, а имајући у виду генерално непредвидиву природу овог сукоба, свакако је могуће да ће контраофанзива произвести добитке.
Пажња креатора политике на Западу примарно је посевећена допремању војног хардвера, обавештајних података и пружању обука неопходних за тај исход. Са толико динамике на бојишту, неки ће можда тврдити да сада није моменат за Запад да покрене разговоре о завршници. На крају крајева, задатак пружања Украјини шансе за успешну офанзивну кампању већ напреже ресурсе западних влада. Али све и да добро прође, контраофанзива неће произвести војно одлучујући исход. Штавише, чак и велике промене линија фронта неће нужно окончати сукоб.
Генерално, међудржавни ратови углавном се не завршавају када снаге једне стране буду гурнуте иза одређене тачке на карти. Другим речима, територијална освајања или ослобађања нису сама за себе вид ратног завршетка. Исто ће вероватно важити и за Украјину: чак и уколико Кијев буде успешан преко нивоа свих очекивања и натера руске снаге на повлачење преко међународне границе, Москва неће нужно престати да се бори. Али мало ко на Западу очекује такав исход било кад, а камоли ускоро. Уместо тога, оптимистична очекивања су да ће Украјинци у наредним месецима бити у стању да остваре неки напредак на југу, можда враћајући делове Запорожја и Херсона, или да одбију руски напад на истоку.
Ти потенцијални добици били би важни, и свакако да су пожељни. Мање Украјинаца било би подвргнуто неизрецивим ужасима руске окупације. Кијев би могао да врати контролу над великом економском инфраструктуром, попут запорошке нуклеарне електране (која је највећа у Европи). А Русија би доживела још један ударац за своје војне капацитете и глобални престиж, додатно подижући цену онога што је већ стратешка катастрофа за Москву.
Нада која постоји у престоницама Запада јесте да ће успеси Кијева на бојном пољу натерати Путина да седне за преговарачки сто. Могуће је да би још један тактички неуспех скршио оптимизам Москве поводом континуиране борбе. Али исто онако као што губитак територијалне контроле није исто што и губитак рата, исто тако није ни a priori извор политичких уступака.
Путин би могао да прогласи још једну рунду мобилизације, да интензивира кампању бомбардовања градова Украјине или да просто држи линије, уверен да време ради за њега против Украјине. Могао би да настави са борбом чак и ако мисли да ће изгубити. Не би то била прва држава која је одлучила да настави да се бори упркос спознаји да је пораз неизбежан: присетимо се, на пример, Немачке у Првом светском рату. Укратко, успеси на бојишту неће сами по себи нужно довести до окончања рата.
Немогућа мисија
Након више од годину дана борби, вероватни правац овог рата постаје све јаснији. Локација линије фронта је важан део слагалице, али далеко је од најважнијег. Уместо тога, два су кључна аспекта овог конфликта: константна претња коју ће обе стране представљати једна за другу, те нерешени спор око територија Украјине које је Русија анектирала. Оба ће вероватно остати зацементирана за још много година пред нама.
Украјина је изградила импресивне оружане снаге уз помоћ десетина милијарди долара помоћи, обимне обуке и обавештајне подршке Запада. Украјинска војска биће у стању да угрожава било коју област под руском окупацијом. Штавише, Кијев ће задржати способност да нападне саму Русију, као што је упорно демонстрирано током претходних годину дана.
Наравно, руска војска такође ће имати капацитет да угрози украјинску безбедност. Иако је претрпела значајне губитке у људству и опреми, за чију попуну ће бити потребне године, и даље се ради о војсци вредној страхопоштовања. А како на дневном нивоу показује, чак и у актуелном јадном стању, способна је да нанесе озбиљна разарања и погибију украјинској војсци и цивилима. Кампања за уништење електричне мреже Украјине можда је пропала, али Москва ће очувати способност да удари украјинске градове било кад, прибегавајући авијацији, копненим ефективима и поморски лансираном оружју.
Другим речима, где год да је линија фронта, Русија и Украјина ће имати способности да једна другој буду перманентна претња. Али протеклих годину дана показало је да ни једна, ни друга страна немају, нити ће имати способности да постигну одлучујућу победу – наравно под претпоставком да се Русија не окрене оружју за масовно уништење (а чак ни то не мора да резултује победом).
Почетком 2022. године, када су њене снаге биле у далеко бољем стању, Русија није могла да оствари контролу над Кијевом, нити да свргне демократски изабрану украјинску владу. У овом моменту, руска војска не делује способно чак ни да заузме све области Украјине које Москва тврди да су њене. Прошлог новембра, Украјинци су приморали Русе да се повуку на источну обалу Дњепра у Херсонској области. Данас руска војска није способна да форсира реку и заузме остатак Херсонске и Запорошке области. Јануарски покушај да се форсира северни правац по степама око Доњецка близу Угљедара завршио се кланицом за Русе, а то је далеко мање изазован подухват од преласка реке.
Са друге стране, украјинска војска пркоси свим очекивањима и вероватно ће наставити да то чини. Али постоје значајне препреке за остварење додатних успеха на терену. Руске снаге су чврсто укопане на свим извесним правцима напада на југу. Сателитски снимци из отворених извора показују да су изграђене вишеслојне линије физичких препрека – ровови, баријере за возила, препреке и заклони за опрему и залихе – дуж читаве линије фронта која ће се показати тешком за пробој.
Мобилизација коју је Путин прогласио прошле јесени ублажила је проблем мањка људства, који је раније омогућавао Украјини да напредује код Харкова, где су танке руске линије биле рањиве на изненадне нападе. А украјинска војска углавном нема искуства у вршењу офанзивних кампања које захтевају интеграцију различитих способности. Она је такође претрпела значајне губитке током рата, а најскорије у бици за Бахмут, тај мали град у Доњецкој области. Кијев се такође суочава са мањком најважнијих типова муниције, укључујући ону артиљеријску и противваздухопловну, а папазјанија западне опреме коју добија напреже капацитете одржавања и обуке.
Наведена ограничења обе стране уверљиво наговештавају да ни једна неће остварити своје прокламоване територијалне циљеве војним средствима у месецима, па чак и годинама које долазе. За Украјину, циљ је екстремно јасан: Кијев жели контролу над читавом својом међународно признатом територијом, што укључује Крим и делове Донбаса које је Русија окупирала од 2014. године. Руска позиција није баш тако категорична, пошто се Москва држала недоречености поводом локације границе два од пет украјинских региона која тврди да је анектирала: Запорожја и Херсона.
Без обзира на нејасноће, закључак је да ни Украјина, ни Русија неће моћи да успоставе контролу над ониме што сматрају својом територијом (при чему ово не значи да тврдње обе стране завређују исти легитимитет, али евидентна нелегитимност руског становишта не делује као да одвраћа Москву од истог). Другим речима, рат ће се завршити без разрешења територијалног спора. Било Русија, било Украјина, а вероватно обе државе, мораће да се помире са де факто линијом контроле коју ни једна, ни друга не признају као међународну границу.
Вечити рат
Овим највећим делом непромењиви фактори могли би да произведу развучени врући рат између Русије и Украјине. Штавише, историја нам указује да је то највероватнији исход. Истраживање Центра за стратешке и међународне студије, засновано на подацима сакупљеним од стране Универзитета у Упсали који покривају период од 1946-2021. године, показује да се 26 одсто међудржавних ратова заврши за мање од месец дана, а још 25 одсто у року од годину дана. Али студија је такође дошла до закључка да „када међудржавни ратови трају дуже од годину дана, у просеку се развуку на више од деценије“. Чак и они који трају краће од десет година могу бити изразито деструктивни. На пример, иранско-ирачки рат је трајао скоро осам година (1980-1988) и резултовао је смрћу готово пола милиона људи у борби и отприлике истим бројем рањеника. Након свих жртви, Украјина заслужује да избегне такву судбину.
Дуги рат између Русије и Украјине такође би био високо проблематичан за САД и њихове савезнике, како то показује и скорашња студија РАНД-а у чијем сам писању учествовао са политикологом Мирандом Прајб. Пролонгирани сукоб задржао би ризик могуће ескалације – било у форми руске употребе нуклеарног оружја или у форми рата између НАТО-а и Русије. Украјина би се нашла у стању готово потпуне егзистенцијалне економске и војне зависности од Запада, што ће на крају довести до буџетских изазова за западне земље и проблема борбене готовости њихових војски. Глобалне економске последице рата, укључујући турбулентност цена пшенице и енергената, истрајале би. САД не би биле у стању да фокусирају своје ресурсе на друге приоритете, а руска зависност од Кине би се продубила. Иако би дуги рат такође додатно ослабио Русију, та корист не надмашује наведену цену.
Иако би Западне владе требале да наставе да чине све што могу да помогну Украјини да се припреми за контраофанзиву, оне такође морају да усвоје стратегију за окончање рата – визију за завршницу која је разумна у овим околностима које су далеко од идеалних. Пошто је одлучујућа војна победа крајње неизвесна, поједине завршнице више нису разумне. Имајући у виду истрајност фундаменталних разлика између Москве и Кијева поводом кључних питања као што су границе, као и жестоку огорченост након толико много жртава и погибије цивила, мировни споразум или свеобухватно политичко поравнање које би нормализовало односе између Русије и Украјине делује такође немогуће. Ове две државе остаће непријатељи дуго након што се врући рат заврши.
За западне владе и Кијев, окончање рата без икаквих преговора можда делује примамљивије од разговора са представницима владе која је извршила неиспровоцирани акт агресије и ужасавајуће ратне злочине. Али међудржавни ратови који су досегли овај ниво интензитета не гасе се просто тек тако без преговора. Уколико се рат настави, биће јако тешко трансформисати га назад у локализовани сукоб ниског интензитета попут оног који је у Донбасу постојао од 2014-2022. године. У том периоду, рат је имао релативно минималан утицај на живот изван зона сукоба у Украјини.
Пука дужина актуелне линије фронта (преко 600 миља), напади на градове и друге мете изван фронта и мобилизација која се одвија у обе државе (делимична у Русији и тотална у Украјини) имаће системски – можда и егзистенцијални – ефекат на две зараћене стране. На пример, тешко је замислити како украјинска економија може да се опорави уколико њен ваздушни простор остане затворен, њене луке углавном блокиране, њени градови под паљбом, њени радно способни мушкарци на фронту, а милиони избеглица невољни да се врате у своју земљу. Прошло је време када су последице овог рата могле да се ограниче на конкретан географски простор.
Пошто су преговори потребни, а договор није могућ, највероватнији свршетак је договор о примирју. Примирје – које би практично представљало истрајан прекид ватре који не премошћује политички јаз – окончало би врући рат између Русије и Украјине, али не и њихов шири конфликт. Архетипски случај је корејско примирје из 1953. године, које се искључиво бавило механиком очувања прекида ватре, а сва политичка питања оставило је ван дискусије. Иако су Северна и Јужна Кореја технички и даље у рату, и обе присвајају читаво полуострво као своју суверену територију, примирје је опстало. Такав незадовољавајући исход је највероватнији начин за окончање овог рата.
За разлику од корејског случаја, САД и њихови савезници не учествују у борбама у Украјини. Одлуке у Кијеву и Москви биће много више детерминишуће од оних направљених у Берлину, Бриселу или Вашингтону. Чак и уколико би желеле да то учине, западне владе не би могле да диктирају услове Украјини или Русији. Међутим, иако признају да ће Кијев на крају доносити сопствене одлуке, САД и њихови савезници могу у блиским консултацијама са Украјином да отпочну разматрање своје визије завршнице.
У неку руку, то се већ месецима и дешава: колумна америчког председника Џоа Бајдена из маја 2022. године за Њујорк Тајмс разјаснила је да он види крај овог рата за преговарачким столом. Његови високи званичници редовно понављају овај став од тада, иако речник „помоћи Украјини докле год је то потребно” често добија више пажње. Али Вашингтон је истрајно одбијао да пружи више детаља. Штавише, не делује као да постоје текући напори унутар америчке владе и Вашингтона, савезника и Кијева да се поразмисли о практичним аспектима и садржини евентуалних преговора. У комбинацији са напорима да се пруже ресурси за контраофанзиву, готово да се ништа не чини да се обликује оно што долази после. Бајденова администрација би требало да почне да попуњава ту празнину.
Цена чекања
Предузимање корака да се покрене дипломатија не треба да утиче на напоре за асистирање Украјини у војном смислу и да се наметну губици Русији. Историјски, истовремено вођење борби и преговора је уобичајена пракса у ратовима. Током Корејског рата, неке од најжешћих битака, у којим су САД претрпеле 45 одсто укупних губитака, одигравале су се током две године дугих преговора о примирју. Отпочињање планова за неизбежну дипломатију може и треба да се догоди паралелно са другим постојећим елементима америчке политике, и паралелно са ратом.
Краткорочно гледано, ово значи истовремени наставак помоћи Кијеву око контраофанзиве и отпочињање паралелних дискусија са савезницима и Украјином о завршници. У принципу, отварање преговарачког простора са Русијом требало би да допуни, а не да се коси са напорима на бојишту. Уколико успеси Украјине учине Кремљ спремнијим на компромис, једини начин да се то сазна био би преко функционалног канала дипломатије. Успостављање таквог канала не би требало да подстакне ни Украјину ни њене западне партнере да смање притисак на Русију. Ефектна стратегија захтеваће и присилу и дипломатију. Једно се не сме спроводити по цену другог.
А чекање да се успостави позорница за преговоре има своју цену. Што дуже савезници и Украјина буду без развоја дипломатске стратегије, то ће теже бити да се она састави. Како месеци пролазе, политичка цена пробијања леда само ће да расте. Већ сада, било какав потез који би САД и њихови савезници направили да се успостави дипломатски канал – чак и уз подршку Украјине – морао би пажљиво да се повуче како не би био приказан као промена политике и напуштање Кијева од стране Запада.
Започињање припрема сада такође има смисла јер ратна дипломатија не може да изнедри резултате преко ноћи. Штавише, биће потребне недеље, а можда и месеци да се савезници и Украјина усагласе око преговарачке стратегије, а још дуже да се изнађе споразум са Русијом једном када преговори отпочну. У случају корејског примирја, било је потребно 575 састанака у распону од две године да се усагласи скоро 40 страна споразума. Другим речима, све и да се преговарачка платформа формира сутра, проћи ће месеци пре него што топови утихну (и то уколико преговори успеју, што је далеко од загарантованог).
Разрада мера које би прекид ватре учиниле одрживим биће тежак али круцијалан посао, а Вашингтон би морао да загарантује подршку Кијеву у том напору. Озбиљан рад би требао да отпочне сада како би се избегло оно што украјински званичници, укључујући Зеленског, подругљиво описују као „Минск 3”, указујући на два пропала споразума о прекиду ватре које је у Минску испословала Русија 2014. и 2015. године, након својих ранијих инвазија. Ови споразуми нису успели да трајно окончају насиље и нису обухватали ефектне механизме којим би се гарантовало повиновање страна.
Користећи податке из сукоба у периоду од 1946-1997. године, политиколог Вирџинија Пејџ Фортна показала је да снажни споразуми којим се успостављају демилитаризоване зоне, гаранције трећих страна, мировне снаге или заједничке комисије за решавање спорова, а садрже специфичан (непрецизан) речник, производе дуготрајније прекиде ватре. Ови механизми оснажују принципе реципроцитета и одвраћања, што заклетим непријатељима омогућује да постигну мир без решавања својих фундаменталних разлика. Пошто ће усвајање ових механизама бити изазовно у украјинском случају, владе морају да отпочну њихов развој сада.
Иако би примирје за окончање овог рата било у форми билатералног уговора, САД и њихови савезници могу и треба да асистирају Украјини у њеној преговарачкој стратегији. Уз то, требали би да размотре које мере паралелно могу да примене како би подстакли стране да седну за сто и минимизују могућности за колапс једног постигнутог прекида ватре.
НАТО чланство
Како Фортнино истраживање показује, безбедносне гаранције Украјини, односно гаранције да се Кијев неће сам суочити са Русијом уколико Москва поново нападне, требале би да буду део те једначине. Пречесто се дебата о безбедносним гаранцијама своди на питање НАТО чланства за Украјину. Као чланица, Украјина би уживала корист члана 5. оснивачког уговора НАТО, који захтева од чланица да напад на једну од њих третирају као напад на све. Али припадност НАТО је много више од члана 5. Из перспективе Москве, чланство у алијанси би трансформисало Украјину у позорницу за размештање снага и способности САД. Према томе, све и да међу савезницима постоји консензус да се Кијеву понуди чланство (а нема га), додела безбедносних гаранција Украјини преко НАТО чланства могла би мир да учини толико непривлачним Русији да Путин просто одлучи да настави са борбом.
Решавање квадратуре овог круга биће изазовно и политички набијено. Један потенцијални модел је америчко-израелски меморандум о разумевању из 1975. године, који је био један од кључних предуслова да Израел пристане на мир са Египтом. У овом документу се наводи да у светлу „дуготрајне америчке посвећености опстанку и безбедности Израела, Влада САД третираће са посебном озбиљношћу претње безбедности и суверенитету Израела од стране неке светске силе”. У наставку се наводи да ће у случају такве претње, америчка влада приступити консултацијама са Израелом „поводом тога какву подршку, дипломатску или другу, или помоћ може пружити Израелу у складу са својом уставном праксом”. У меморандуму се такође експлицитно обећава „корективна акција САД” уколико Египат наруши прекид ватре. Ово није експлицитна обавезаност да се напад на Израел третира као напад на САД, али је близу тога.
Сличне гаранције Украјини пружиле би Кијеву оснажен осећај безбедности, подстакле инвестиције приватног сектора у украјинску економију, и ојачале одвраћање будуће руске агресије. Док Москва данас засигурно зна да САД неће интервенисати војно уколико се одлучи за напад на Украјину, оваква одредба натерала би Кремљ да размисли више него два пута пре тога – а не би подигла шансе за ницање нових америчких војних база на границама Русије. Наравно, Вашингтон би морао да има поверење у истрајност прекида ватре како би вероватноћа примене ових обавеза остала мала. Избегавање рата са Русијом требало би да остане приоритет.
Када за то дође време, Украјини ће требати и други подстицаји попут помоћи за обнову и развој, мере позивања Русије на одговорност и пролонгирана мирнодопска војна помоћ како би се Кијеву помогло да створи кредибилан фактор одвраћања. Уз то, САД и њихови савезници требали би да допуне притисак принуде против Русије и напорима да се мир учини атрактивнијом опцијом, попут условног попуштања санкција – уз клаузуле моменталне обнове у случају неиспуњења обавеза. Запад би такође требало да буде отворен за шири дијалог о европским безбедносним проблемима како би се минимализовале шансе за избијање сличних криза са Русијом у будућности.
Самјуел Карап је виши политички научник у РАНД корпорацији и коаутор књиге „Сви губе: украјинска криза и деструктивно такмичење за постсовјетску Евроазију“. Бивши је члан особља за планирање политике Стејт департмента током Обамине администрације.
Превод Владан Мирковић/Нови Стандард
Извор Foreign Affairs
