U izdanju Alpina Pablišer nedavno se pojavila knjiga Leonida Klejna „Beskorisna klasika: Zašto je fikcija bolja od udžbenika menadžmenta“. Na polici svakog preduzetnika ili menadžera trebalo bi da bude mjesta za umjetničku fikciju, to je mnogo korisnije od predavanja Ilona Maska i Stiva Džobsa. Za ljubitelje genijalnog Nikolaja Vasiljeviča, evo veoma zanimljivog poglavlja o problemima ranog ruskog preduzetništva.
„Mrtve duše“: istorija akumulacije prvobitnog kapitala
„Mrtve duše“ su jedinstveno delo. Ne samo kao književna i kulturna pojava, o kojoj je rečeno više nego dovoljno. Izuzetnost je i u tome što je to, možda, prvo delo ruske književnosti čiji je junak poslovna osoba, drugim rečima, preduzetnik, a radnja je zasnovana na projektu koji zahteva akcije ekonomskog karaktera: kupovinu i prodaju, pregovore sa izvođačima, smišljanje i realizaciju poslovnih ideja, analizu privredne delatnosti… Poema „Mrtve duše“ objavljena je u vreme kad je u Rusiji tek počelo formiranje kapitalističke strukture, kad se intenzivirala privredna aktivnost, nastajala buržoazija. Ovi procesi u tadašnjem trenutku nisu bili tako očigledni, već jedva primetni, ali su pisci – kako i priliči suptilnim prirodama, svojevrsnim medijumima – već osećali vibracije:
„Starinski jaram kulučenja
Lakim je dankom smenjen bio…“
Ovim stihovima iz „Evgenija Onjegina“ Aleksandar Puškin se samo usputno dotiče teme, ona tu nije osnova zapleta. U literaturi početka i sredine 19. veka književni junaci su mogli da imaju odnose sa novcem, i po pravilu složene, ali je samo Gogolj (uzgred, Puškin mu je predložio temu „Mrtvih duša“) rizikovao da svog junaka uvede u finansijsku avanturu tako što je baš ovu priču učinio pripovedačkim središtem.
„Zašto biti tako strog prema drugima?“
Tradicionalno, Čičikov se tretira kao negativan lik – prevarant, oportunista, šaljivdžija, korupcionar, može se dugo nabrajati, i besmisleno je o tome raspravljati. Ni sam autor ne ceni svog junaka. „Veoma je sumnjivo da će se naš odabrani junak dopasti čitaocima…“ – piše Gogolj. On ga naziva gazdom, sticaocem, pridajući, međutim, ovim rečima negativno značenje:
„Da on nije junak pun savršenstva i vrlina, to je očigledno. Pa kakav je on? To znači, hulja je? A što baš hulja? Zašto da čovek bude tako strog prema drugima? Sad kod nas nema hulja; ima dobronamernih i ljubaznih <…> Najpravičnije će biti ako ga nazovemo tecigazdom. Sticanje je svemu krivo; zbog njega su se izrodili takvi poslovi koje svet naziva prilično prljavim.“
Čičikov uopšte nije bogat, ali ima dovoljno sredstava druge vrste da uđe u društvo i ostavi neophodni utisak.
Naravno, on ima mnogo neprijatnih i zaista podlih osobina. Ali ako se prisetimo istorije, videćemo da se biznis nikad nije obavljao u belim rukavicama. Posebno u doba prvobitne akumulacije kapitala. A upravo u to vreme padaju događaji opisani u „Mrtvim dušama“. Zanimljivo je da Gogolj ne štedi svoje junake, ne otkriva u njima privlačne osobine, gadi mu se sama ideja o grabeži i sticanju novca, ali ipak možemo uočiti njegove simpatije prema jakim i poslovnim domaćinima. Prosperitet na imanjima Korobočke i Sobakeviča, snažni, dobro odeveni mužici koji žive u solidnim izbama – njih autor opisuje sa apetitom, ljubavlju i odobravanjem. Takav odnos prema spokojnom, umerenom životu, čiju mogućnost pruža razborito domaćinstvo, ruski pisci su po pravilu prezirali. Lako je pretpostaviti da Čičikov teži da postane isti takav – previše je pametan da bi novac koji je dobio kao rezultat prevare rasipao na sitnice.
Stoga, izostavljajući moralnu i etičku procenu Čičikovljevih postupaka i njega samog, „Mrtve duše“ ćemo razmatrati kao zadatak gde glavni junak treba da formira sopstveni početni kapital, imajući samo ideju, veštinu da komunicira sa ljudima i određeno iskustvo.
Junak
Čičikov je siromašan plemić obdaren talentom za preduzetništvo. Bivši poverenik. Ima iskustva u strukturama vlasti, koleški savetnik. Budući da je bio umešan u korupcionaški skandal, zahvaljujući sposobnosti da pridobije naklonost uspeo je da izbegne krivično suđenje. Privrženik porodičnih vrednosti, on oseća slabost prema tankim holandskim košuljama i „sapunu da koža bude glatka“. Voli brzu vožnju.
Resursi
Idemo na početak opisanih događaja: „… Ostalo mu je desetak hiljada sačuvanih za crne dane, jedno dva tuceta košulja od holandskog platna i mala brička kojom se voze neženje, i dva seljaka, njegove sluge: kočijaš Selifan i lakej Petruška, i <…> pet-šest sapuna za negovanje lica – i to je sve.“
Kontekst
Rusija. Prva polovina 19. veka. Kriza feudalno-kmetske formacije, u čijoj se dubini odvijao proces formiranja kapitalističkog načina života. Dominacija birokratije. Kruta klasna politika. Društvena i politička uloga plemstva je i dalje velika, ali slabi. Kao rezultat rasparčavanja poseda tokom nasleđivanja, većina zemljoposednika prelazi u rang malih i srednjih zemljoposednika. Profitabilnost kmetskog rada opada. Bilo koji oblik preduzetničke aktivnosti ne nalazi podršku i čak je u plemstvu osuđen. Proizvodno-tehnička baza većine gazdinstava je na niskom nivou. Ogromnu većinu plemstva karakteriše ekonomski infantilizam.
Cilj
200 hiljada kapitala, a zatim: „Život u svakom zadovoljstvu i izobilju, sa svakovrsnim blagostanjem; gospodske kočije, divno nameštena kuća, ukusni ručkovi <…> Da bi se na kraju krajeva, vremenom, sve to obavezno okusilo, eto zato su se čuvale kopejke koje je, očekujući to vreme, tvrdički uskraćivao i sebi i drugima.“
Biznis plan
Otkup mrtvih duša od zemljoposednika pre nego što one budu uključene u revizijske postupke i njihovo zalaganje da bi se dobio zajam u rubljama.
Rešenja
Dakle, Čičikovljev plan je da mrtve seljake otkupi od veleposednika za sitniš, a zatim ih stavi pod hipoteku. Nije to, naravno, aukcija zajmova za akcije, ali je takođe dobra ideja. Rupa u zakonu, koju namerava da iskoristi, čini da se Čičikov oseća prilično bezbedno, a lojalnost i zainteresovanost prodavaca im pruža očiglednu korist – oni ne samo da dobijaju novac za mrtve, već su i oslobođeni poreza.
Biti u kontekstu
Čičikovljev plan je bio dobro osmišljen. Čak je pronašao vrlo originalno rešenje za problem nedostatka sopstvene zemlje, bez koje nije mogao ni kupiti ni založiti mrtve duše. Da bi to uradio, uspešno je iskoristio državni program preseljenja u Tauridu i Hersonsku guberniju, što govori o Čičikovu kao o osobi koja prati šta se dešava u svetu. Za naseljavanje zapadnih pokrajina država je u tim mestima besplatno ustupala zemljište. Sve ovo je za Čičikova izuzetno povoljno.
Velika tajna – svideti se
Da bi sproveo svoj plan, zgodno se provlačeći kroz usko grlo zakona, Čičikovu je potreban pristup tržištu mrtvih duša. Može ga dobiti samo ulaskom u „društvo“. I to je prva stvar koju je Gogoljev junak učinio kad je stigao u okružni grad NN.
„Na kapiju jedne gostionice u gubernijskom gradu NN uđe dosta lepa omanja brička, onakva u kakvoj se voze neženje: penzionisani potpukovnici, kapetani druge klase, spahije sa stotinak duša seljaka – jednom rečju, svi oni što se zovu osrednja gospoda.“ Čičikov uopšte nije bogat, ali ima dovoljno sredstava drugačije vrste da uđe u krug i ostavi neophodni utisak. Nosi frak boje brusnice sa bobicama, „nije ni lep ni ružan, ni predebeo ni suviše mršav; ne bi se moglo reći da je star, a ne može se kazati ni da je suviše mlad“. Ali, što je još važnije, njegova spoljašnjost je podržana talentom za komunikaciju. Čičikov ide u posete gradskim velikodostojnicima. Trebalo mu je nekoliko dana da se svima predstavi i postane član svetskog društva. Naravno, preliminarno se raspitao o ključnim ličnostima u gradu i najznačajnijim zemljoposednicima; on razume kako najbolje naći pristup uticajnim ljudima. Ali glavni adut Čičikova, koji je zaista znao veliku tajnu dopadanja, jeste neverovatna fleksibilnost i ljubaznost, začinjena priličnom dozom laskanja.
Pregovori: fleksibilnost i ljubaznost
Upravo je fleksibilnost omogućila Čičikovu da uspešno pregovara sa svim svojim kontra-agentima. U idejnoj fazi čini se da je kupovina mrtvih duša prilično jednostavna stvar. Da, ova roba je veoma čudna, pa čak i mistična, ali ipak, njena prodaja je generalno korisna za potencijalne partnere Čičikova. Što je, prema planu, sasvim dovoljno da u njihovim očima zaseni izvesnu skandaloznost posla. Štaviše, ponuda omogućava prodavcu da praktično ostvari korist iz ničega. Očigledno računajući na to, a takođe pretpostavljajući da su njegovi partneri neobrazovani i ograničeni, Čičikov se nada da će uzeti robu koja mu je potrebna bez ikakvih dugih pregovora. Međutim, ovde se mora suočiti sa veoma nezgodnim pregovaračima i pokazati svoje komunikacione talente u punom sjaju.
Agresija i laž
Ako sa sanjivim i lakomislenim Manjilovom lako i više nego prijatno postigne dogovor o poslu, onda već sledeći, slučajan susret sa „tvrdoglavom“ Korobočkom primorava Čičikova da u toku razgovora više puta promeni pregovaračku taktiku. Tim pre što se sa njom oseća slobodnije i dozvoljava sebi da bude manje ljubazan. Razlog teških pregovora nije samo tvrdoglavost njegove partnerke. Korobočka se ne odlučuje na posao zbog neobičnosti predmeta trgovine i zbog nepoznavanja tržišta: „jer ja mrtve nikad nisam prodavala“. Na kraju krajeva, upravo to će je naterati da radi marketinških istraživanja ode u gradić NN, gde će u pravo vreme doliti ulje na skandal koji se rasplamsa oko Čičikova.
Korobočka se našla između dve vatre – straha i pohlepe. I to je sprečava da sasluša objašnjenje posla, koje joj gost u početku strpljivo prenosi. Doveden do očaja tvrdoglavošću domaćice, Čičikov počinje da na nju vrši pritisak, da se ponaša agresivno, čime je izbacuje iz njene zone udobnosti, a zatim, intuitivno, nagoveštava kaznene odredbe. I tada zemljoposednica odmah pristaje. Njen strah nije to što su predmet cenjkanja mrtve duše, iako ju je đavo kojeg je gost pominjao baš prepao, već što se plašila da će pogrešiti. Obećanje o dodatnim kupovinama bilo je završni akord trgovine, što je primoralo Korobočku da donese odluku.
Greške
400 duša – to je Čičikovljev ulov kao rezultat svih napornih sastanaka i mahinacija. Misija se može smatrati završenom. Bar u ovom gradu. On sastavlja ugovore i ništa ga ne sprečava da pristojno ode, ostajući u sećanju meštana kao u svakom pogledu prijatna osoba. Ali odjednom – Čičikov kasni. Protiv svakog zdravog razuma.
Našavši se u krugu pažnje i obožavanja, on gubi dodir sa stvarnošću.
„Čičikov se nikad nije osećao tako veselo, već je zamišljao da je pravi hersonski spahija, govorio je o raznim popravkama: o tropoljnim njivama, o sreći i blaženstvu dveju duša <…> U njegovoj glavi, opijenoj uspehom, vrzle su se svakojake ludorije – plavuša zaručnica s jamicom na desnom obrazu, hersonska seoca, kapital. Selifanu su čak bile izdate nekakve naredbe što su se odnosile na gazdinstvo: da sazove sve novodoseljene seljake kako bi se svi poimence prozvali.“
Od tog trenutka Čičikov stupa u niz neuspeha i reputacionih gubitaka, čiji su preduslov bile greške koje je napravio i splet okolnosti.
Pogubni uspeh: „Crni labud“ Nozdrjov
Kao što znamo, skandal oko Čičikova nastao je iz lanca nesreća koje su nastale zbog neplaniranih susreta. „Crni labudovi“ – neočekivano, ali sa racionalnim objašnjenjem i značajnim posledicama, postali su Korobočka i, naravno, Nozdrjov.
Čičikov uopšte nije planirao da se bavi ovim likom – ukrstili su se kod šefa policije i kod tužioca, i već tada je bilo jasno da sa njim nisu čista posla.
Ipak, Čičikov pristaje da ode na imanje Nozdrjova, što se ispostavlja kao kolosalna greška. On odmah postaje predmet provokacija nemirnog spahije. U takvoj situaciji, obično pobednička fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja radile su protiv njega. Umesto da ga grubo odbije, on pokušava da se ponaša u skladu sa pristojnošću, plaši se da ne pokvari odnose, čak namerava da izvuče korist od ovog susreta, ne primećujući da ga od samog početka vodi manipulator.
Ne samo da mu ova poseta nije koristila, već je morao da istrpi niz uvreda i poniženja, a nekim čudom uspeo je da izbegne i fizičko nasilje. A što je najgore, važne tajne informacije postale su poznate nepouzdanoj osobi, brbljivom lažljivcu. Čičikov je sebe zbog toga prekoravao s potpunim pravom, ali je već bilo kasno. Curenje informacija preko Nozdrjova bilo je početak kraja.
Tako se i desilo – pojavivši se na balu kod guvernera, Nozdrjov je svima otkrio Čičikovljev pokušaj da od njega kupi mrtve duše, što je bio početak skandala koji je nepovratno uništio reputaciju junaka „Mrtvih duša“ u gradu NN.
Grabulje ljubavi; umešale se žene
Ko zna, možda je galama koju je Nozdrjov podigao tokom bala mogla i da se utiša – treba li uzimati ozbiljno reči opštepoznatog smutljivca, kome se nikada nije verovalo. Ali su se u stvar umešale žene. I nije to prvi put u Čičikovljevom životu da se odnosi sa lepim polom za njega tužno završavaju. I mesto na carini je izgubio zbog toga što sa partnerom nije podelio „nekakvu ženu, svežu i snažnu, kao bujna repa“. Ne donevši tada prave zaključke, Čičikov je opet stao na iste grabulje – dozvolio je sebi da se zanese ne dovršivši poduhvat.
Ovoga puta Čičikov, dovoljno glup da ostane na balu, počeo je da se udvara guvernerovoj ćerki i zanemario je pažnju svih ostalih dama. A to se ne oprašta. I evo, jedna umiljata dama juri ka dami umiljatoj u svakom pogledu, i požar ogovaranja, velikodušno začinjen ljubomorom, nekontrolisano se širi po gradu. Šanse heroja da sačuva svoju reputaciju postaju ravne nuli. Malo je verovatno da je u vreme Čičikova postojao pojam work and life balance (ravnoteža biznisa i života), ali u svim vremenima pokušaj mešanja poslovnog i privatnog života dovodi do ozbiljnih rizika.
Međutim, mora se priznati da gubitak ugleda uopšte nije uticao na Čičikovljev biznis plan. Dobio je udarac po častoljublju i samopoštovanju. Ali taj udarac ga je otreznio i naterao da brzo ode, kako bi nastavio sa sprovođenjem svoje zamisli. Jedina stvar koja je Čičikova zaista oneraspoložila jeste to što je pobegao iz grada kao lopov, umesto da ga napusti trijumfalno.
„Glavna muka je bila <…> što mu se desilo da se sruši sa svoje visine, što se iznenada pred svima pokazao bog bi ga znao u kakvoj boji, što je igrao nekakvu čudnovatu, dvosmislenu ulogu. Istina, gledajući očima razboritog čoveka, shvatao je da je sve to ludorija, da budalast govor ništa ne znači, naročito sad kad je glavni posao obavljen kako valja. Ali čudan je čovek: njega je jako mučila zluradost baš onih koje nije poštovao i o kojima je oštro govorio, ružeći njihovu taštinu i kinđurenje. Još teže mu je bilo kad je, razmotrivši stvar pobolje, video da je unekoliko i sam tome bio uzrok.“
(Preveo Ž. Nikčević)
Izvor: iskra.co
