О личности и карактеру Петра II Петровића Његоша сведочења су, поред осталих, у својим књигама оставили његови савременици Вук Врчевић и Милорад Медаковић. Из њихових књига „Живот Петра Петровића Његоша“ (1870) и „П. П. Његош, посљедњи владајући владика црногорски“ (1882)

Шта је Његош из Беча 1832. донео на Цетиње и како је играо билијар
Кад се владика оно другом из Русије преко Беча вратио, између осталих ствари онамо је купио:
1. Елетричну машину, с којом је више пута у Биљарди елетризирао шенатуре и друге главаре, да се има и он и они чему насмијати, јер су се јачи нејачијем посмијавали…
2. Биљард, са свим што треба, који је намјестио у собу ђе се суди, те од онда па и данас једнако се у народу каже „у Биљарду“, мјесто „у суд“ или „у шенат“. (…Чешће пута, зими, ноћом и даном, играо би с шенатурима на биљардо „а ла гер“, а ријетко би икад али никад изгубио, зато што је од свију на Цетиње знао боље играти.)
3. Сврдла, којима се тражи по сушним мјестима вода за пиће и којим је нашао и учинио три бунара најбоље воде, за себе и народ који живи на Цетиње; ја се не спомињем да је икад који пресушио док сам онамо живио.
4. На Црнојевића Ријеку оградио је двије формалне барутане, у којима се и данас направља пушчани и крупни за топове прах. За прављење барута био је набавио два вјешта Турчина из Анадолије, који су иза мене (1855) онамо при радњи останули.
5. Наредио је да му се у Бечу начини нарочита машина за направљање, њим измишљених, сребрних и златних медаља којима је даривао Црногорце за јунаштво. На једној је страни стајала слика Милоша Обилића, а с друге написано: „За храброст“. Ове се медаље и данас кују и као одличја даривају.

