Ко би нормалан обраћао пажњу на комитску кукњаву са дпс-портала, какав је рецимо Шуковићева Антена М, када то све скупа не би био добар повод да се присјетимо лијепих момената наше историјске истине? Тако нас је јучерашњи текст “ 170 годишњица обнове књажевства – да ли се јубилеј покушава заташкати ?“ подсјетио на споменике српског идентитета у ЦГ, баш из времена обновљеног црногорског књажевства…
Навођење прогласа књажевине из марта 1852.г, уз напомену како је тај текст лако доступан свима који користе интернет, требало је да послужи за „утврђивање градива“ о посебности и самобитности „црногорског народа“. И то на начин што помињање израза „црногорски народ“ у наведеном прогласу треба схватити као доказ да Црногорци никако не могу бити схваћени као Срби, односно да су Црногорци себе доживљавали као засебну нацију или можда етнос.
Ово је онда прилика да цитаоце Журнала подсјетимо на текст који је само три године касније написан под патронатом истог књаза Данила, а који се зове, ни мање ни више него „Законик књаза Данила“ објављен 1855.г. Најприје ћемо се позабавити научном расправом о чувеном 92. члану овог Законика, у ком се каже како у Црној Гори „нема друге народности до једино српске“. Званичан текст Законика који су Црногорци користили за развој и опстанак своје државе има у себи овај израз. И ту је, отприлике, крај свакој идентитетској дискусији.
Да је некоме од Црногораца сметао израз из званичног текста Законика, од књаза до иког другог ко је писмен ( а било их је довољно ) – онда би неко исправио „неправду“ прије шуковићеваца 21. вијека! Тему за дискусију донио је један цетињски препис ( радна верзија текста ) у ком нема формулацију „до једино српске“. Опет, новооткривени софијски препис ( који се чува у Бугарској академоји наука и умјетности ) има ту формулацију. Свакако да је мјеродаван онај текст који је био у званичној употреби, а то је баш онај који има ову одредницу. У цетињској радној верзији текста, уколико нема израза „до једино српске“ слијед ријечи је нелогичан и несувисло одређује народност као „источно-православну“ и поред јасне одреднице „вјере“ у даљем току реченице. Тако да овој верзији не недостаје само термин „српство“ него пуна логика и смисао. Зато цетињски текст сматрамо радном верзијом. Тим прије што, уз ову разлику, постоје и бројне друге разлике цетињског рукописа у односу на званични текст. Разлике које нијесу овакве идентитетске природе, али које свједоче да је поменути текст писмено и технички недовршен.
Оно сто је још занимљивије за наше сагледање „црногорског идентитета“ из времена књажевине – јесте формулација „Црногорац и Брђанин“ која доминира цијелим низом текста Законика књаза Данила. Ако бисмо примијенили метод „комитских балада“ са Антене М, морали бисмо брзопотезно да закључимо како Законик из 1855 дефинише двије нације и двије народности у ЦГ – „црногорску и брђанску“. А ето, могли бисмо себи приуштити задовољство и да мислимо својом главом па да изразе „Црногорац“ „Брђанин“ схватимо као обласни, територијални појам „во времја оно“ или грађански појам ( с обзиром на име државе „Црна Гора и Брда“ ), а да ондашњу народност Црногораца именујемо онако како пише у званичном тексту Законика – „српска“.
А да не бисмо нагађали шта су Црногорци „мислили“ у вријеме књаза Данила, можемо опуштено и разложно прочитати нешто из званичне документације Црногораца из времема наредног књаза, Даниловог синовца – књаза Николе. Тамо је српски етнички и национални идентитет Црногораца био несумњив:
Милија Тодоровић
