Арнаут Павле је повратком у своје родно место, почетком 18. века, започео низ догађаја који ће резултирати страхом и паником
Турска Србија и пограничне територије Аустријског царства на којој је живео српски живаљ почетком 18. века није било сигурно место. Непрекидни сукоби Западне Европе и Османлија, резултирало је смрћу многих – на обе стране. Ту није било много места за нешто што је лепо или узвишено, или за образовање. На цени су били ратници, а међу народом је владало сујеверје.
Арнаут Павле се враћа у родни крај
Након службе у Грчкој и на Косову у турској Србији, 1725. године, Арнаут Павле се као искусан војник вратио у свој родни крај. Стицајем околности он се налазио на граници између – у том тренутку – истока и запада, хришћана и муслимана, у селу Медвеђи крај Трстеника. Почетак је деловао као и већина других у том периоду, брзо је себи нашао жену и постао хајдук који брани своје село.
Међутим, Арнаут Павле је имао проблем који га је прогањао још од службе у Грчкој. Стога је решио да своју душу олакша и исприча жени како је тамо имао сусрет са вампиром који га је пратио све до Косова – где га је убио, али и да је спровео низ ритуала како би се заштитио. Отворио је његов гроб накнадно и спалио га – према неким верзијама му је одрубио главу и пробо коцем, појео земљу испод које је лежао вампир и решио да се брже-боље врати међу своје.
Павле се „повампирио“
Не зна се када је тачно смрт решила да дође по Павла, али верује се да се то догодило негде између 1725. и 1727. године. Пао је са велике висине и врло брзо издахнуо. Извори наводе да је по свим хришћанским обичајима сахрањен у порти локалне цркве и вероватно је да су у том тренутку сви мисили како су се заувек опростили од Арнаута Павла.
Све док један по један, сведоци нису почели да пријваљују како их ноћу посећује и дави. Сви они добили су симпоме неке непознате заразе, те су пали у грозницу. Пар дана после и сви су били мртви. Старешине у селу су онда наредиле да се његова гробница отвори, тело прободе коцем и спали, а да се исти поступак понови и са жртвама.
Али када су се сви окупили око његовог гроба и отворили га, језа је прострујала њиховим телима, а страх се увукао у њихове кости. Крв му је текла из очију, уста, носа и ушију, нокти и коса су му нарасли. Брзо су зграбили колац и чекићем га зарили у срце, сведоци су наводно касније причали да је у том тренутку испустио болан крик. Бакље су потом бачене на њега и сељани су коначно помисли како могу мирно да спавају.
Нови мистериозни случајеви и долазак аустријске управе
Године су пролазиле и чинило се да су сви заборавили на случај Арнаута Павла. Све док 1731. године поново нису почели да умиру људи – тачније њих 17, а неко се сетио да је прва од њих, 60-годишња Милица, јела телетину чију крв је некада пио споменути хајдук. Народ је опет упао у панику и почео је да спроводи своје „старе“ мере предострожности.
Аустрија је наредила да се у село пошаље комисија сачињена од стручњака, коју је предводио комесар Јоханес Фликингер. Чим су дошли отворили су неколико гробница жена и деце уз дозволу старешина. Закључак: њихова тела се распадају. Али, код осталих, ситуација је била збуњујућа: њихова тела као да нису трулила, а коса и нокти као да су нарасли, док су им лица била румена и дебељушкаста.
Затечен оним што је видео комесар Фликингер је наредио да им се одсеку главе и да се спале. Потом је послао извештај надређенима у Бечу, који је на крају завршио и у многим новинама. Дебата око постојања вампира је покренута, а многи су овај и друге сличне случајеве нашли као инспирацију за романе.
Научници данас верују да су смртни случајеви били повезани са колером, која је тада била непозната лекарима, али је већ почела са истока да се шири на запад.
Извор: National Geographic Serbia
