Последњег дана децембра помислим на људе без завичаја, на Ничеове усамљенике. Често сам био један од њих. И усред прописане празничне еуфорије, пре подизања руку уз чочек, знају ме наћи тренуци слични тиховању
Година 1963. није ме посебно занимала све до месеца марта, када сам одлучио да напустим мајчин стомак. Шеснаести март је био субота.
У месту Голубинци, тридесетак километра низ сремску равницу од Земуна, тридесетогодишња учитељица је добила претпорођајне болове. Како су је превезли до породилишта у Земуну? Камионом месне задруге у којој је њен муж био књиговођа? Нечијим аутомобилом – тада су они били реткост? Коњском запрегом засигурно нису, била би преспора, па бих се родио негде у сремском кукурузишту.
Како год, у родном листу пише да је здрав дечак рођен у Земуну, у три сата и десет минута ујутро, у недељу, 17. марта.
Агунг се буди
Та 1963. беше земунска по рођењу, али голубиначка по томе где сам се обрео после напуштања болнице.
Тада су вести између континената путовале дуже. На дан мог рођења у Индонезији, на острву Бали, света планина Агунг, иначе активни вулкан, ерупцијом је убила скоро 1.600 људи. Према хиндуистичком и будистичком веровању, Агунг је симбол митске планине Меру, која је центар света.
Данас се неке породице на Балију сећају дана мог рођења као дана када је планина убила неког њиховог претка. Из моје перспективе добро је што је Срем раван. Понекад је боље лежати умотан у пелене у сремској провинцији него бити под планином за коју кажу да је средиште познатог света, а бити изложен опасности да будеш жив спаљен.
Четири дана по мом рођењу заувек су затворили Алкатраз. Био сам тачно три недеље стар када је југословенска Скупштина усвојила нови Устав – Федеративна Народна Република Југославија је постала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Нисам се померио из свог бебећег живота у Голубинцима, а већ сам се обрео у другој држави.
На рођендан моје старије сестре, јуна те године, амерички председник Џон Кенеди је на чудном немачком у Берлину изјавио да је и он Берлинац. Десетак дана пре тога совјетска космонауткиња Валентина Терешкова била је прва жена која је нашу планету видела из свемира.
Скопље се тресе до Голубинаца
У Југославији се Скопље страшно затресло крајем јула, у рушевинама је умрло скоро 1.100 људи. Да ли се стропна лампа љуљала и у Голубинцима? Не знам. Претпостављам да су људи ћутке слушали вести на радију у дому културе и да су одлазили кући с неверицом отресајући главом.
Те јесени, када су старе крошње дрвећа у Голубинцима већ биле поприлично жуте, Кенедија су убили у Даласу. А Терешкова је шест деценија касније још увек жива, недавно је понудила да оде на Марс и да се не врати.
Чудна беше та 1963. Измислили су вештачко срце, али и оно што ће мени деценију и по касније бити важније – касетофон. Нисам био стар ни десет дана, а Хичкокове „Птице” почеле су да ужасавају биоскопску публику широм света. Један папа је умро, други је устоличен.
Срђан Драгојевић, рођен на самом почетку те године, после неколико деценија ће ме потрести понеким својим филмом. Аница Добра је јунско дете, исто као и Џони Деп и Рамбо Амадеус, а у јулу је уследио мали Ђуле Ван Гог. Марокански краљ је рођен у августу, а Ерос Рамацоти и Драган Бјелогрлић у октобру. Бред Пит и бубњар Металике Ларс Улрих су у децембру заокружили генерацијску екипу. Као што видите, жилава је то генерација. Свако на своју руку.
Искосили смо накривљени свет
Угледао сам свет отеловљен у стропу земунског породилишта. Какав је то био строп? Слагао бих вас када бих рекао да се сећам. Али сада, после много времена, могу рећи да је свет који је тај плафон парс про тото представљао био поприлично ишчашен.
Нисам ја са том менталном искошеношћу света имао проблема, напокон једини је то свет који нам је дат. Оно што ме плаши јесте стање света данас.
Чини ми се да је степен ишчашености много већи у односу на онај пре 60 година. И бојим се да ће бебама које су се рађале ове године све то у наредним деценијама изгледати донекле нормално. Јер немају други свет осим овог. Ми смо га затекли накриво насађеног, а оставићемо га њима још искошенијег – за читав степен нашег генерацијског лудила.
Није се само рађало те године, умирало се, без пардона. На неки чудан начин осећам повезаност и са онима који су тада склопили очи.
Жорж Брак, француски сликар чије ћу изломљене линије заволети, умро је када сам био свега пет месеци стар. Октобра те године умрла је и Едит Пјаф, оставивши ми неколико шансона које ћу радо слушати и пола века после њене смрти. Новембра је отишао Олдус Хаксли, који нам је завештао Врли нови свет. А у децембру је свет којем се наругао напустио и Тристан Цара – оснивач дадаизма као уметничке побуне против рата.
Аргонаути наспрам Земуна
Те године је Нобелова награда за књижевност припала Јоргосу Сеферису. Читао сам његове песме, био у његовој вољеној Атини, пио сам лозу и мезио ћуфте од тиквица у једној таверни, у кварту удаљеном од туристичке вреве, где је Сеферис живео и друговао са уметницима и обичним људима. Његова песма Аргонаути посебно ми се урезала у сећање:
Душе су им се сјединиле с веслима и жлебовима
с достојанственим изгледом прамца
са браздом иза крме
са водом која им је разбијала одраз.
Другови поумираше редом
спуштена погледа. Весла им
означавају место где спавају на жалу.
Нико се не сећа њихове правде.
Сеферисова песма се односи на мит о Аргонаутима које је предводио Јасон. Морнари на броду Арго су наводно из Црног мора Дунавом дошли до Ушћа испод стене Каулијак у којој ми препознајемо данашњи Калемегдан. И тако се круг за мене затвара.
Нобеловац из 1963. је написао песму о аргонаутима који су у непрегледној магли митског времена гостовали на стени коју сам ја могао видети са прозора породилишта, исте те 1963. За овај мој запис није безначајно да један огранак приче – онај Пекићев – каже како су аргонаути упртили свој брод на рамена и пренели га тако од Саве до Јадрана. Рекао бих да су га у море спустили негде код Макарске.
Завичај
Све ово пишем да бих се сетио првог 31. децембра у животу. Био је уторак. Мора да је кућа мирисала на пециво које је мајка упорно спремала да се присети божићне раскоши из свог детињства. И да тај мирис као трансгенерацисјку поруку посади у сестрине и моје ноздрве. Мора да је бубњара радила. Мора да је напољу равницу стезао љути сремски мраз. И бела равница се спајала са све тамнијим небом. А шором су се жарили прозори на кућама.
Нисам знао ништа о песми једног немачког филозофа која иде уз ову слику, али касније, много касније научио сам је наизуст, на немачком:
Грактаве вране
Беже лепетним летом до града:
Снег када сване
Јао ономе, ко завичаја нема тада!
Моје мисли су овог 31. децембра, шездесетог по реду у мом животу, са онима који су без завичаја, са Ничеовим усамљеницима. Често сам био један од њих. И овог дана прописане еуфорије имам право на тренутак сете пред подизање обе руке уз чочек.
Вечерас ћу, са закашњењем од шездесет година, изговорити у себи оно што нисам умео тада, у десетом месецу свог живота, у сремском месту под снегом: Срећна нова 1964! Мајци и оцу којих више нема, сестри која је далеко. Гнезду из којег сам потекао.
Овај, шездесети пут, са суботе на недељу, бићу у једној чаробној кафани у Скопљу – граду у којем се никада нисам осећао као странац и чији су ожиљци од земљотреса стари скоро колико и ја – са девојком коју сам упознао 1983. у Макарској. Много нових година провео сам без ње. Са другим људима, у другим земљама. Понекад се самовало. Сада сам се вратио. Сада је она мој завичај.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
