Пише: Милорад Дурутовић
„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ — Ево, славне и радо цитиране Толстојеве реченице, коју пословично баштинимо као непроцјењиву мудрост.
Па ипак, у стварности романа још то може звучати као изванредно лукавство, наративна стратегија – тражење пута да се зла судбина, тј. несрећа једне породице покаже као аутентична, јединствена те, према томе, вриједна приче и причања; али из перспективе тзв. реалног живота ова мудрост, тј. Толстојева романескна генерализација, дјелује као неодржива симплификација. Реалност потврђује чешће нешто друго, да је свака несрећна породица на исти начин несрећна. Дакле, несрећа не долази сама, он није производ ex nihilo, већ је то „хаос“ који није космизирао, дошао у ред – у складу с Божјим планом – у складу с племенитим амбицијама љубавног удруживања, или пак „самоуправног социјализма“. Породица претпоставља спремност на заједницу, развијену свијест о размјени материјалних, духовних, онтолошких добара. Спремност да се заједничари једнако у добру и злу. Таква спремност не може бити начелна, већ дјелатна, тј. потврђена и самопотврђена кроз велике и мале гестове, подвиге, жртву, компромисе. Без свега тога план се распада, долази „несрећа“ било као производ личне слабости, било као неподношљива лакоћа наивности да се повјерује ријечима заводника, што шапуће умилно и слатко да те воли више од свега. За романописца, кажем, све је то изванредан материјал, али за живот обичног смртника то јесте понављање првог гријеха.
Но, можда препознавање и нечег другог, о чему размишља Милан Кундера, у свом славном „Јерусалимском предавању: Роман и Европа“:
„Али шта је ова мудрост, шта је роман? Постоји сјајна јеврејска изрека: ‘Човек мисли, а Бог се смеје‘. Инспирисан овом сентенцом, радо замишљам, како је Франсоа Рабле ослушнуо једнога дана божији смех и како се баш овако родила мисао првог великог европског романа. Волим да замишљам, да је уметност романа дошла на свет као одјек божијег смеха. Али зашто се Бог смеје, када посматра човека, који мисли? Зато што човек мисли, а истина му измиче. Јер што човек више мисли, тим више се мишљење једног удаљује од мишљења другог.”
Ех, Рабле. Толстој је нешто сасвим друго. Опет по Кундери:
„Kада је Толстој скицирао прву варијанту Ане Kарењине, била је Ана врло несимпатична жена а њен трагични крај је био сасвим оправдан и заслужен. Дефинитивна верзија романа је битно другачија, али не мислим, да је Толстој у међувремену променио своја морална начела, пре бих рекао, да је током писања ослушкивао другачији глас од гласа својег властитог морала. Ослушкивао је оно, што бих радо назвао мудрошћу романа. Сви прави романописци ослушкују ове надособне мудрости, што нам може објаснити, зашто су велики романи увек понешто интелигентнији од њихових аутора. Романописци, који су интелигентнији од својих дела, требали би да промене професију“.
Ослушкивати гласове изван себе, гласове другачије од „својег властитог морала“, јесте алат Божије мудрост у који се поуздају романописци хомеровског кова.
