Оно што се 25 година одржава као тврдња, да се наратив о убијених 8.000 цивила одржава потпуно нетакнут, усудићу се да кажем да је највећи пропагандни успјех од 1945. године у Европи, каже Валтер Маношек, професор на Факултету политичких наука у Бечу.
Професор на Факултету политичких наука у Бечу и један од чланова Међународне комисије која је израдила извјештај о страдању у Сребреници у периоду од 1992-1995. године је оцијенио да западни медији игноришу овај извјештај и да је тешко супротставити се наративима који се његују већ 25 година.
Током онлајн дискусије под називом Сребреница: Ратни злочин? Геноцид? коју је водио Ханес Хофбауер, публициста и власник издавачке куће „Промедиа“, Маношек је рекао да наративи опстају обично дуго.
Фото: Принтскрин/РТС
„Сада смо у времену у коме наш извјештај барем мора да се прими к знању“, рекао је Маношек, иначе аутор више књига о холокаусту и злочинима Вермахта.
Он је додао да се извјештај у западним медијима радије посматра као опскуран, поменувши недавни прилог на њемачко – француској телевизији АРТЕ, током кога је приказан интервју с њим, једном бошњачком социолошкињом и представницом „Мајки Сребренице“.
„Наравно да се све што каже представница ,Мајки Сребреницеʻ узима за истину. Она је, рецимо, поменула свог брата који је са 18 година страдао 1995. године у Сребреници као цивил. Моје колеге су истражиле о коме се ради. Ради се о Абдулу Салиховићу, а на основу података из Министарства ветерана Федерације БиХ утврђено је да је он у јулу 1995. већ више од 370 дана био у Армији БиХ. Дакле, не ради се о цивилу већ о војнику, што говоре и документа Министарства.
То новинари не питају и не истражују, а немају ни могућности јер немају приступа. Али све што долази с те стране узима се за аутентнично, што баш и није тако. И то је оно што отежава и однос и рад са медијима. Оно што се 25 година одржава као тврдња, усудићу се да кажем да је то највећи пропагандни успех од 1945. године у Европи, да се тај наратив о убијених 8.000 цивила одржава потпуно нетакнут“, истакао је Маношек.
Он је подсјетио да су аутори извјештаја имали уговор са властима РС којим је гарантовано да политички неће бити интервенисано и да комисија може да ради потпуно независно, као и да ће ставити на располагање документа, те и да ће извјештај бити прихваћен какав год буде био његов резултат.
„Нису нас интересовале политичке полемике, већ истраживања догађаја у периоду од 1992. до 1995. на основу чињеница. Главни резултат је да су у јулу 1995. године од стране војске РС почињени тешки ратни злочини, посебно над ратним заробљеницима, али да се није догодио геноцид у смислу намјере да се дио или читаво муслиманско становништво ликвидира“, објаснио је Маношек.
„Друга главна тачка извјештаја, која је веома важна, а о којој се 25 година не извјештава, је да је међу убијеним Бошњацима који су покушали да побјегну из Сребренице, од њих око 12 хиљада, био незнатан број цивила, док су остали били војници армије БиХ. Зато се, а то је утврдио и Међунарони суд у Хагу, радило о војним сукобима са тешким губицима за Армију БиХ. Радило се о дјелу 28. дивизије коју је дуго предводио Насер Орић, који у јулу 1995. није био у Сребреници. Дакле, ради се о ратним злочинима, али не о убиству више од 8.000 мушких цивила како се већ 25 година колпортира“, поручио је он.
Он је такође истакао да „власти РС нису биле одушевљене“ овим извјештајем, који говори о томе да је од стране војске Републике Српске ликвидирано између 1.500 и 3.000 ратних заробљеника.
„Друга страна, пак, не може да прихвати да се није десио геноцид, јер се бошњачки државни идентитет базира на Сребреници, а такви наративи обично опстају дуго“, објаснио је Маношек поменувши као пример Аустрију и наратив „прве жртве националсоцијализма“.
Он је такође оцијенио да је Инцков наметнути закон о негирању геноцида извјесна реакција на извјештај јер је мало вјероватно да је случајно да се тако нешто догоди 3 дана након његовог објављивања.
Маношек је оцијенио да се ради о „колонијалном законодавству“.
„Оно што је Инцко урадио је запањујуће јер је он 12 година био тамо и последња три дана свог мандата је прогласио такав закон, који није нека уредба за животне намирнице, већ се ради о есенцији државе БиХ. То се, међутим, у међународним медијима уопште не тематизује, већ се представља у позитивном свјетлу“, додао је он.
Говорећи о забранама и научном раду, Маношек је поручио да би било добро да и бошњачка страна оформи једну комисију чији би се рад заснивао на чињеницама и ослањујући се на науку, али они то не чине.
„Они то не раде јер ће из тога проистећи политичка полемика, или ће се наратив о Сребреници разбити, а то сигурно не желе“, каже Маношек.
„Наш интерес није да ширимо мржњу, као што Инцко каже, већ насупрот да је спријечимо, јер мржња може да се заустави само када се све аргументује чињенично. Све док се ради само о полемикама, томе неће бити краја. Нема другог пута до чињеничног бављења овим темама и ми смо то 100 одсто урадили и Република Српска нас је притом подржала“, поручио је, на крају, професор Маношек.
Рајко Мартиновић
Извор: Стање ствари
