Ширење ЕУ на З. Балкан не подржава јавност најмање седам држава чланица

Урсула фон дер Лајен, шефица бриселске бирократске машинерије, рече током посљедњег самита ЕУ – Западни Балкан: „Шаљемо поруку да Западни Балкан припада ЕУ!“

Географски, Балкан јесте дио Европе. Политички, међутим, током различитих историјских епоха то није био.

Колико је Западни Балкан данас у политичком смислу дио Европе? Колико нас Европа, или тачније ЕУ, доживљава као свој интегрални дио?

Западни Балкан се сагледава као дио проблема, а не као дио рјешења (Фото: infomediabalkan.com)

Више нису тако ријетке ни оцјене о прераном пријему Бугарске и Румуније у ЕУ. Није тајна, у Бриселу их многи са одушевљењем нису дочекали. Али, морали су их дочекати пошто у том периоду чланство у ЕУ бијаше својеврсна награда због претходног приступања у НАТО. Американцима је требао „излаз“ на Црно море, после ескалације украјинске кризе и слабије упућенима у геополитичку логику постало је јасно зашто!

Под америчким притиском, ЕУ је беспоговорно попуштала. Кампања против Грчке, вођена током „година банкрота“ помало је подсјетила и на антисрпску хистерију из деведесетих година у појединим западним медијима. Грци су представљани као преваранти, фалсификатори, као да на Балкану другачије и може бити.

Западни Балкан се сагледава као дио проблема, а не као дио рјешења.

За даље ширење ЕУ, подразумијева се на Западни Балкан, а и гдје би друго, нема подршке у јавним мњењима најмање седам држава чланица. Такође, суштински нема ни расположења међу бројним политичарима, који тешко схватају шта ће им ово „парче“.

Мигрантска криза јесте реактуализовала питање даљих евроинтеграција западнобалканских држава, учинили су то и Руси и Кинези јачањем свог присуства у региону, али све је то допринијело да се о теми размишља „мало више“. И ништа даље од тога.

А производ тог „мало више размишљања“ јесте и да се обликује неко рјешење захваљујући којем ће Западни Балкан бити „привезан“ за ЕУ, али неће постати и њен саставни дио. Због тога се вртимо кроз Берлински процес уз пратећу фразеологију коју сада понавља фон дер Лајенова, а прије ње су то чинили Могеринијева, Ештонова, Баросо, Филе и бројни други предсједници и комесари чијих се презимена тешко и сјетити.

Путујемо од „мини Шенгена“ ка „Опен ери“, мада се у то нису сви укључили, јер, безбели то су самостални и суверени субјекти међународних односа на које је немогуће утицати; градимо пругу од Ниша до Драча, због које је иста ова фон дер Лајенова допутовала у Доње Међурово, представивиши нам да је то једнако битно као и транзитни правац од Београда до Пекинга, мада никоме живом није јасно нити чему ће та инфраструктура служити, нити како ћемо кредите враћати.

И ми и Албанци! Имајући у виду демографска кретања у том делу Балкана, поготово.

И? Шта даље? Како даље? Судећи према закључцима посљедњег Самита ЕУ – Западни Балкан нема никаквог смисленог плана, никаквих конкретних рјешења. Осим, већ представљеног „Отвореног Балкана“ који у пуном капацитету нити је заживио, нити ће заживјети и пруге за коју не знамо како ће се отплатити!

Неубједљиво звучи и прича о десетинама милијарди опредијељених за инвестиције у зелену енергију, пошто је истог дана цијена природног гаса оборила историјски рекорд. Између осталог и због тога што су се исте те инвестиције у Западној Европи показале нерентабилним са становишта економије и несигурним са становишта енергетике.

Зато се у засебној тачки завршног саопштења подвлачи: „ЕУ је далеко најближи партнер у региону, главни инвеститор и главни донатор. Невиђене размјере и домети ове подршке морају да буду потпуно препознати и преношени у јавним дебатама и комуникацији од стране партнера.“

Учесници самита ЕУ – Западни Балкан (Фото: Н1)

Да Западни Балкан „припада Европи“ неће доказивати ЕУ, већ то треба да доказујемо ми. У јавним дебатама и комуникацији са грађанима. Да није трагично, било би смијешно.

Подсјетило је на једно предавање Џејмија Шеја од прије отприлике деценију и по. Тада су га слушаоци из Београда питали – а како мисли да Србију привуче ка НАТО када је јавност отворено и недвосмислено против тога? Одговорио је: „Организоваћемо кампању!“ Пропагандну, подразумијева се.

Увјереност да ће билборди и спотови поправити утисак о историјској неправди и злочиначкој агресији против једног народа дјеловала је сасвим искрено.

Разочарење у ЕУ у свим балканским друштвима расте. У Србији је тај процес очигледан, а у Републици Српској, Црној Гори и Сјеверној Македонији у већој или мањој мјери примијетан. Ипак, треба и нагласити да нема спремности ни код грађана, ни код политичких елита да се ризикује.

Отуда и често постављано питање: која је алтернатива? Ако не желимо у ЕУ, коме ћемо се придружити? Или, зашто сада да кваримо прилику када су нам коначно отворене границе, можемо да легално емигрирамо, нешто зарадимо!?

Десетине хиљада печалбара одлази сваке године, трбухом за крухом, за већину њих, на индивидуалном нивоу, и овакво стање јесте некакво рјешење.

Вољети или не вољети ЕУ, подржавати је или не, то је једна страна медаље, а потреба да се прехрани породица нешто сасвим друго. Свака власт са тим мора калкулисати када посматра сопствени рејтинг.

Елем, ситуација није иста као прије десет и кусур година, када је постојала једногласна подршка европским интеграцијама, али ни овај евроскептицизам није дубоко укоријењено мишљење. Дакле, што се тиче балканских друштава, све смо више разочарани у ЕУ, али нисмо спремни да јој се супротставимо. Живимо у времену друштвене конфузије и политичке инерције.

Пропаганда ту неће помоћи. Неће помоћи ни јавне дебате ни комуникација са грађанима. ЕУ је потрошила најважнији адут који је имала – обећање о чланству. Истовремено, уплела се у „политичке приче“ којима једноставно није дорасла.

ЕУ не може „ријешити“ косовско питање, не може ни дедејтонизовати БиХ, она чак није спремна ни да отвори преговоре са Сјеверном Македонијом и Албанијом или осигура безвизни режим за косовско-метохијске Албанце. Упркос демагогији и фразама, својим дјеловањем ЕУ јасно ставља до знања Западном Балкану да неће постати дио ове интеграције. Не само данас, већ највјероватније – никада!

Због друштвене конфузије и политичке инерције наставићемо да слушамо и демагоге и њихове фразе, пратити наредне самите и анализирати ефекте понеког пројекта који нам опредијеле. Само, остаје отворено – докле то може трајати?

Довијека, сигурно неће.

Душан Пророковић

Извор: Све о српској