Разговарао: Елис Бекташ
Срђан Мршић, пјесник и приповједач обимом скромног, али енергијом разорног опуса, својевремено је својом збирком Убили су Годоа из засједе уздрмао босанскохерцеговачку литерарну сцену. Ипак, та књига није доживјела скоро никакву критичку нити књижевнотеоријску валоризацију, баш као да су се они који су позвани да обаве тај посао уплашили Мршићеве књиге и нису знали шта да учине са дјелом које искаче из утабаних стаза домаће књижевности. Овај разговор започињемо са свијешћу о тој уплашености естаблишмента пред свјежином и аутентичношћу.
Осим по осебујној поетици коју, између осталог, обиљежава минуциозно ткање мултивокалности и полиреферентности, Мршић је занимљив и по својој спремности да користи савремене технологије за комуникацију са читаоцем, умјесто традиционалног ослањања на издаваче. Однедавно је активна његова интернет страница MUERTE GODO_, на којој читалац може да се упозна са изузетно занимљивим Мршићевим опусом.
Срђане, направио си властиту књижевну кућу на интернету. Зашто? Неповјерење према културним обрасцима, згађеност над сервилношћу умјетничког естаблишмента или нешто треће?
Не бих, иначе, рекао да је неповјерење првенствено моје. Више га осјећам с друге стране — као системско неповјерење према аутору који жели да ради изван успостављених кругова и установа. Волио бих, рецимо, да ISBN за своја дигитална издања добијем у Републици Српској. Међутим, пут до тог бројчаног низа води кроз систем постављен као бирократско клупко… Јавља се логичка петља: мораш доказати да постојиш као издавач — са секретарицом и рачуновођом — да би добио број који ће на једном PDF-у послужити као доказ ко зна чега. Накарадност система ту скоро прелази у концептуалну умјетност.
Има, наравно, и згађености над сервилношћу естаблишмента. Нећу се правити фин. Сајт задовољава моју потребу да се не курвам с њима како бих у култури постојао. Присуство да, али компромиси баш и не.
Какву си улогу додијелио свом сајту и шта очекујеш да тај простор испуни у функционалном погледу?
MUERTE GODO_ ће функционисати као властити естетички и архивски систем, један интуитивно и интимно пријатан простор у којем текст, слика, звук, типографија, навигација служе истој сврси. Грађа ту може да се распакује у пјесме, циклусе, галерије и звучне трагове, поново конвертује у готову пдф цјелину, стари текст добије нову униформу, промјени приповједно лице или пол, премјести се, прегрупише и ступи у нове односе са садашњим које измиче и оним што из будућности још чека да буде регрутовано.
Тако се отклања бојазан да нешто, само зато што је једном објављено, мора такво остати заувијек. Нови рад код мене често накнадно промијени однос према ономе што му је претходило, па затреба помјерити детаљ, испреметати распоред, додати везу или ранији текст прецизније смјестити у цјелину. У штампаној књизи све то брзо окамени. За архив је мијењање природан процес.
Зато ни хронологију не морам да градим линеарно. Исто важи за т(р)агове и пропратни материјал. Никада нисам желио да све то гурам у штампану књигу и оптерећујем дјело тумачењима, фуснотама, мапама и доказивањем одакле је који звук, стих, слика или глас дошао. На сајту интертекст може бити кликабилан, али склоњен у засебне шкриње. Не објашњавају ништа сем своје постојање унутар мог корпуса. Нико те не вуче за рукав да ти објасни оно што си управо прочитао или видио. Поготово не ја.
Раније си био неупоредиво присутнији на друштвеним мрежама, превасходно на Фејсбуку, а сада као да си се повукао с тог положаја. Зашто?
Поучен претходним искуствима, не могу се ослонити ни на друштвене мреже. Алгоритам не распоређује само видљивост; временом почиње да уређује шта ћеш објавити, у којем облику, колико често и какву ћеш реакцију покушати да изазовеш. Ако један лајк или позитиван коментар утиче на оно што ћу сљедеће писати, настаје проблем. Нарочито зато што сам манипулативан и умијем да произведем одобравање. Које мјесто треба притиснути и шта поновити, а тада више не стварам дјело него повратну реакцију.
А то троши не само вријеме проведено на мрежама него и оно дубље, стваралачко, у којем туђе реакције настављају да раде у глави. Овако га имам више, а не гризе ме савјест што га држим склоњеног од евентуалног погледа. Без тога је све бесмислено. Читалац дође, прочита, погледа, послуша и оде. Не морамо да одржавамо симулацију блискости. Можда је примарни порив за MUERTE GODO_ виртуелним простором један од начина да се нешто дубље упознамо без потребе да се послије тога појебемо, рачунајући оба пола.
Не могу се отети утиску да још увијек нисмо исцрпили листу свих разлога који те држе подаље од традиционалног публиковања књижевности.
Постоји и још интимнији разлог. С годинама сам од властите анксиозности направио апарат који производи моје радове. Он биљежи трагове, враћа се, понавља, архивира, каталогизује и повезује оно што не успијева да се смири. Та врста анксиозности за мене одавно није само сметња: постала је начин опажања и технологија рада. Зато ни њу не бих лијечио тек тако, као квар који треба просто посебно поправљати или не дај Боже лијечити, а да се претходно не запитам шта би све са симптомом нестало. MUERTE GODO_ је спољашње кућиште тог апарата — архитектура коју сам дао властитом стваралачком пориву.
Заправо, прави разлог је нешто шесто: ужелио сам се посла архивара у Институту за стандардизацију БиХ. Послије десет година проведених у тој институцији, сасвим се природном чини моја поново пробуђена љубав према каталозима, инвентарима и регистраторима, порив да се све забиљежи датумом и ознаком, сложи, пресложи и повеже с оним што му претходи, водећи рачуна да се остави довољно простора и за оно што долази послије.
Твој опус заузима чудну позицију у односу на своју публику. С једне стране, веома си оскудно присутан са штампаним издањима, дакле у простору који се у литератури сматра за канонски. С друге стране, не устручаваш се да користиш виртуелни простор за своје стваралаштво и да га чиниш доступним читаоцу без потребе да читалац плаћа књигу или да се учлањује у библиотеку. Гријешим ли ако устврдим да је теби конкретно дјело, завршено и заокружено, мање битно од тог непрекидног процеса стварања читавог једног литерарног универзума.
Гријешиш само у оцјени битности. Моји радови су ми важни до опсесивности. Морају имати властиту унутрашњу логику, ритам и облик; морају бити способни да остану сами пред читаоцем, без упутства за употребу и без потребе да читалац познаје све што им претходи или слиједи — и да испоруче значење. Процес не смије бити алиби за недовршеност. Заправо, мени је та позиција дивна. Своја дјела могу да представим онако како их видим, а не онако како их допушта унапријед задата страница, формат едиције или техничко рјешење које ми је неко други намијенио. Због тога сам морао да овладам и ХТМЛ кодом. Не зато што сам пожелио да постанем програмер, него зато што ми је потребно да између замисли и њеног појављивања остане што мање туђих одлука. Требаће времена, али исплатиће се.
Естетика ми је битна, али не као украс. Колико ми је битна, можда се најбоље види у причи Увјерење. Дијете радије пјешачи по киши, снијегу и температури испод нуле него да пред пуним аутобусом развија кабаст документ којим доказује да му је отац погинуо. Поред малих, складних и сваког мјесеца другачије обојених мјесечних карата, његово увјерење изгледа као тарача. Тај естетски стид одређује му пут до куће, распоред часова, однос према дјевојчици са истим увјерењем и, на крају, одлуку да од мајке затражи мјесечну карту. Дакле, изглед ствари за мене није споредан: понекад одређује како ћеш се кретати кроз свијет. Зато ми је важно и како ће се моја дјела појавити пред читаоцем.
Мултивокалност, полиреферентност, интертекстуалност… само су неке од битних атрибуција твог литерарног стварања. С обзиром на скоро авангардни приступ стварању, чини ми се да би користило да читаоцу мало освијетлиш неке аспекте свог стварања, које често изгледа као да се отвара ка мултимедијалности и ка интеграцији са другим умјетностима.
Ипак, колико год да сам прилично свјестан себе и онога што радим, и даље се питам: треба ли мојој поезији фотографија, додатни линк или т(р)аг? Мислим да не треба. Пјесма којој је све то неопходно вјероватно није завршила властити посао. Фотографија је неће учинити бољом, као што је ни линк неће продубити по аутоматизму. Да ли тим додацима множим значења? Множим. Да ли их истовремено уклањам? Уклањам. Сваки нови контекст отвори неке везе, али друге затвори; усмјери поглед према једном трагу и тиме га одврати од нечега што би без тог трага можда сам пронашао. Зато т(р)агове и пропратни материјал не видим као тумачење пјесме нити као њене протезе. Они су засебан слој, доступан ономе ко жели да види од чега је дјело одлазило, чему се враћало и шта је успут одбацило.
Јесу ли моје пјесме због свега тога боље? Нису. Али у њима остаје искуство пређеног пута: промјене ритма, избрисане ријечи, премјештени стихови, напуштене слике и везе које су преживјеле више различитих облика. Пропратни материјал понекад само учини тај пут видљивијим. Понекад у пјесму или причу залута и звук који чујем с неког уређаја или непосредно око себе — комадић разговора, неки шум или одјек који ме упути на нешто треће, најчешће из прошлости. То онда дође у сјећање и неће назад. Оно што преживи све те трансформације заслужује да траје. А то што су дјела сада свима доступна више је начин да ме не гризе савјест него нека велика идеологија бесплатне књижевности.
Да ли је тај твој приступ, скоро па пионирски радикалан, адекватна замјена за досадашњи начин бивствовања у књижевности, онај који је издаваче чинио нужним елементом процеса?
Ни моја штампана издања нису се имала гдје лако купити. Нисам томе посвећивао довољно пажње, па не могу сада да упирем прстом у издаваче, књижаре, читаоце или било кога другог. Проклета интровертна природа с годинама само узима више маха. Напишем књигу, објавим је, а онда се понашам као да је питање њеног доласка до читаоца туђи проблем. Сајт барем исправља тај дио без потребе да се претварам у човјека који ужива у промоцијама, саморекламирању и непрестаном одржавању властите јавне појаве. Читалац може да дође до дјела, а ја не морам због сваког тог сусрета да излазим из властите коже.
Зато MUERTE GODO_ не доживљавам као компромис нити као утјешну замјену за штампану књигу. На крају крајева, зар је данас проблем штампати књигу? Мени се чини да није. Сајт је оаза креативне слободе: простор у којем сам одговоран и за дјело и за начин на који ће се оно појавити. Тај литерарни универзум није важнији од појединачних дјела. Он је простор у којем свако од њих коначно могу да покажем онако како га видим.
