Разговарала: Радмила Станковић
Ових дана, тачније 4. августа, навршава се пола века од када је на Другом програму ТВ Београд, први пут емитована серија Грлом у јагоде. Сентиментална, нежна, духовита, вољена… прича о Банету Бумбару, његовој породици и другарима, остала је до данас једно од најбољих остварења у историји телевизије која се звала Југословенска, па Телевизија Београд а одавно Радио-телевизија Србије.
Како је све почело пре више од педесет година – питам данас редитеља и сценаристу Срђана Карановића:
„Када ми је Бора Мирковић, тадашњи главни уредник Другог програма Радио-телевизије Београд понудио да смислим и радим ‘неку серију из младалачког, градског живота’ и кад сам то оберучке прихватио, ни он ни ја нисмо сањали да ће се серија гледати и памтити следећих 50 година. Мене је пре свега занимало да радим филмове, па сам серију Грлом у јагоде (рађену под насловом Како сам постао човек) увек замишљао као филм у наставцима или епохама, по угледу на старе неме филмове. Колико се сећам, убрзо сам написао синопсис који се допао Бори (вероватно и легендарној Зори Кораћ) и добио сам зелено светло да пишем сценарио.
Речено ми је да не бринем о буџету, можда први и последњи пут у животу! Затим сам о свему обавестио своје пријатеље Бранка Цвејића и Рајка Грлића, једног као главног глумца, а другог као косценаристу. Тако је све почело. Памтим да је од идеје до краја емитовања, у раду учествовало скоро 250 професионалаца готово свих генерација, од почетника до искусних филмских радника. Од тога је било 185 глумаца и натуршчика у великим и малим улогама, колико их је пребројао Цвеја. Сећам се да су сви уживали у раду и да је на снимању атмосфера била изузетна, са свим могућим анегдотама и грешкама, пре свега мојим. Све време смо и те како бринули о буџету. Сви су они долазили и одлазили из серије када би завршили свој део посла, а ја сам над тим филмом у наставцима бдио и радио скоро три пуне године. Схватао сам га, колико сам могао, као ручни рад. Вероватно због тога ми више није падало на памет да се подухватим тако великог посла…
Мало људи зна да сте ову серију добили да режирате као ’хумористичку’. Тако је Грлом у јагоде постала трајни доказ да су Срби седамдесетих година прошлог века имали фантастичан смисао за хумор. Налик чешком. Како вам је то пошло за руком?
У самом почетку нисам размишљао ни о каквом жанру нити се трудио да серија буде хумористична. Само сам желео да буде духовита. Уопште сматрам да у свим врстама филма треба да постоји бар мало духовитости која неће угрозити драмску радњу већ ће је и појачати. Нисам никад волео комедије које су тада, а и касније, рађене са пуно кревељења, викања и говорења углас. Пре свега угледао сам се на неме комедије Бастера Китона, који се никада није насмејао, и на филмове о одрастању Франсоа Трифоа, Ермана Олмија, (Запослење, Вереници) и ране чешке филмове Милоша Формана.
Још током писања сценарија, серија Грлом у јагоде је додељена на бригу младом уреднику тек установљене Хумористичке редакције Другог програма, Предрагу Перишићу. Он је био задужен да ме контролише да не скренем сувише и да серија буде што смешнија. Срећом, успео сам да његове савете прилагодим својој идеји да тај филм у наставцима буде прича о тужном опортунизму своје генерације која је много обећавала и касније тужно завршила у филму Јагоде у грлу. Можда је занимљиво да је Цвеја после емитовања прве епизоде срео тада уваженог филмског критичара, иначе неоствареног редитеља, који му је рекао да се Бане Бумбар уопште није смејао у првој епизоди и да ће серија због тога пропасти. Несретни Цвеја, као тумач главне улоге, био је очајан. Узалуд сам га тешио као главни кривац за његово понашање пред камером…
Шта је за вас трајна вредност чехословачке кинематографије?
У Прагу и на ФАМУ сам, поред осталих филмских и животних сазнања, схватио да најлепши хумор произлази из ситуације, неспоразума, апсурда, у детаљима и кад се глумци понашају озбиљно, као да играју у филмској драми. Никад нисам волео људе који би се сами највише смејали вицу који су испричали. Још као мали сам се највише смејао вицевима који су били озбиљно испричани. У таквом хумору има места и за боцкање, за цинизам, исмевање стварности и градњу општег погледа на живот, мудре и суптилне метафоре, политикантство… Таквим поступцима цензори свих врста у свету не могу скоро ништа. Ипак се све схватало само као комедија…
Тада сам и заволео глуму без глуме. Пред снимање Грлом у јагоде одвео сам десетак главних глумаца у Архив Југословенске кинотеке где смо заједно погледали чешки филм Интимно осветљење Ивана Пасера. Тај изузетан филм се управо састоји од микроглуме, како је касније неко код нас назвао ову врсту глумачког изражавања. Филм је деловао буквално као документарни, а био је играни, са глумцима и натуршчицима. После пројекције сам им наивно рекао: ‘Овако бих волео да се глуми у серији‘ Наравно, они су то покушали и многи успели, зависно од продукционих и техничких могућности, својег талента за глуму пред камером и мојих редитељских способности. Жао ми је што су нас већ напустили многи глумци и чланови екипе и што заједно не можемо да прославимо овај значајни рођендан серије. Жао ми је што више нема Бранка Цвејића (Бане Бумбар), Гордане Марић (Гоца), Оливере Марковић (мама Оља), Рахеле Ферари (бака Елвира), Ђурђије Цветић (сестра Сека), Јосифа Татића (Тале Сурови), Бате Стојковића (тата Срета), Зорана Симјановића (композитор већ легендарне музике), Бранке Чеперац (монтажерке целе серије) и многих других који су били испред или иза камере…
За генерације гледалаца ваша серија је оличење ’најбеоградскијег’ живота икада представљеног на малом екрану. Као да то није било по вољи многима на власти који су се смењивали током протеклих пола века на ТВ Београд, односно РТС? Подаци говоре да се Грлом у јагоде много мање репризирала у поређењу са серијама у врху по броју реприза.
Мислим да се серија много пута репризирала. Никад по мом захтеву или жељи. Не памтим тачан број реприза, али сам поносан што су серију волеле и млађе гнерације и то широм бивше Југославије. Не знам зашто се поново не репризира? Можда због тога што оронула копија још није дошла на ред за дигитализацију? Можда јер приликом сваке репризе РТС није поштовала уговор који ми је РТБ својевремено дао на потпис? Ваљда мисле да им се не би исплатило да поново иду на суд и да поново изгубе процес? Можда имају на лагеру исувише модерних серија које су погодније за уметање реклама? Можда се серија или ја једноставно не допадамо неком од уредника? Можда се неком на РТС не свиђа ни чињеница да смо у Југославији, поред свих скромности и заблуда, ипак безбрижније живели..? Не знам, не знам… Ипак сам захвалан Другом програму Телевизије Београд, Бори Мирковићу и Зори Кораћ што су нам омогућили да уопште створимо ту серију и што су многе генерације широм Југославије у њој, изгледа, уживале. Никада нисам схватио зашто је Други (и другачији) програм укинут и спојен са Првим програмом, непосредно после првих емитовања Грлом у јагоде? Претпостављам да је та коинциденција случајна, али…
Шта данас гледате на телевизији?
Као и већина људи мог кова, највише гледам Н1 и НОВА С. Повремено звирнем на друге канале да видим шта они мисле и докле су дошли. Не издржим дуго, осим кад се слатко насмејем. Увек се изнова запрепашћујем колико међу нама има полуписмених, неотесаних грађана који просто уживају да суверено мудрују о свему и свачему, пошто су неки од њих пред своја имена закачили разне титуле и звања, ко зна како прибављена. Као да су ћаскања на клупама у парку, или у кафанама и кафићима, заменили за медиј који им се чини да је измишљен за њих – за телевизију!
Увек сам избегавао да мудрујем о стварима које не знам довољно и које превазилазе моје образовање и знање. У свим својим филмовима, па и у серији Грлом у јагоде, на разне начине и из различитих углова, бавио сам се причама о нашем менталитету, примитивизму и глупости. Зашто бих се сада и ја, у поодмаклим годинама и озбиљно нарушеног здравља, додатно бавио вербалним политикантством, разним дијагнозама и прогнозама?
Пратим студентски бунт и подржавам већину њихових акција које ми некада, накратко, натерају сузе на очи. Несвесно ме подсећају на 1968. годину у свету и код нас, на задивљујуће почетке Прашког пролећа. Навијам и за неке њихове професоре и све већи број грађана који се буде и подржавају их. Њима недвосмислено припада будућност и морају да се боре за њу. Међутим, брину ме личности и фракције које би хтеле нешто да ушићаре за себе од тог спонтаног бунта за истинску правду, закон и европске вредности. Познато ми је да је у историји света, а и код нас, у време највећих трагедија, увек постојала група појединаца или моћника који су измишљали начине да се успешно обогате на муци несретног народа и да се некако удену у нову, могућу поделу карата. Укратко, надам се најбољем, али се и бојим најгорег. Волео бих да и млади и паметни победе у утакмицама које следе, и поред потплаћених судија, макар у продужецима, или после извођења једанаестераца. Тада ће се, што би народ рекао, видети чија нана ситну вуну преде. Ето, већ сам и сам ушао у политикантство. Извините…
Знам, волите да гледате старе филмове.
У свом стану још увек чувам око 200 филмова које сам својевремено преснимавао са ТВ програма Југословенске радио-телевизије на, већ заборављене, ВХС касете. То је моја приватна кинотека. Те бисере из историје филма сам првобитно наменио својим студентима док сам био професор на ФДУ. Пуштао бих им целе филмове или инсерте да бих поткрепио своја предавања. Тим филмовима се најрадије враћам. За већину мислим да се још увек држе, за неке закључујем да их је прегазило време и да су својевремено били прецењени. Наравно, гледам и нове филмове скоро свих жанрова, са свих меридијана који су доступни на СББ-у. Неке гледам целе, некад само делиће. Зависно од тога да ли у њима видим неку аутентичну оригиналност или је не видим. Слично се односи на домаће серије које, на моју жалост, скоро све личе једна на другу. Мислим да је то више заслуга продуцената, а мање немаштовитост аутора.
Последњи филм, Беса, снимили сте 2008. године. Тада сте имали 62 године. Познајем многе који жале што сте одустали. Да ли сте ви пожалили?
Једноставно сам схватио да више не желим да се бавим невероватно тешким и одговорним послом у средини која је већ тада сужавала каиш кинематографији, продавала биоскопе и на филм доводила полуписмене хохштаплере жељне лаке и брзе зараде. Ја сам увек волео филмске раднике и професионалце у екипи и поштовао њихов рад. У Беси сам радио са недовољном екипом у којој су вероватно били и трауматизовани борци са југословенских бојишта који нису довољно поштовали филм на коме раде. Један шофер је, на пример, возио комбијем део наше екипе са снимања по земљаним и џомбастим путевима Делиблатске пешчаре, после дугог снимајућег дана. Неко га је позвао мобилним телефоном и вероватно питао о чему је филм на коме ради. Шофер је, не испуштајући волан, отприлике рекао: ‘Словенка хоће да је јебе Шиптар, а он неће.’ Зар је мој филм био о томе после толико година писања, продуцентског и мог прикупљања новца за снимање, удруживањем партнера из пет земаља, разних компромиса и мука?
Схватио сам полако да, осим шоферовог тумачења филма, наоколо примећујем много других примера који сведоче да филмска производња у Србији полако губи смисао и да нестаје, за мене битна, радост стварања! Другим речима, схватио сам да у том послу нећу више моћи да се сналазим и да за моје евентуалне филмове неће бити разумевања. Чинило ми се да је са недостатком неопходног новца за професионалну производњу, паралелно расла и количина пакости, злобе, зависти, мурдарлука, површности. Тада сам одлучио да затворим дућан. Ретко памтим снове, али међу најгоре сигурно спадају они у којима безуспешно тражим, мољакам и очекујем финансијску помоћ за своје филмове. Не, никад нисам зажалио што сам одустао од снимања филмова.
Није ми било ни први пут. Од Вирџине, почетка распада Југославије, до Сјаја у очима је протекло 14 година. Прихватио сам позив и провео четири академске године у Америци као професор. Тек после Дејтонског споразума и пада Слободана Милошевића поново сам се зажелео филма и поново кренуо.
Престали сте да се бавите филмом и заћутали сте, као да више немате шта да кажете о филму данас и овде, о српској кинематографији последњих година?
Имао бих шта да кажем, али то не би било везано за бурну и узбудљиву стварност у којој живимо или животаримо. За мудар и озбиљан приступ свакој теми потребни су време и дистанца. То препуштам млађим колегама уколико се озбиљна филмска производња обнови. Надам се једино да их чари дигиталне технологије писања, снимања и обраде неће принудити на разна збрзавања и површности. Мислим да треба да упијају догађаје и доживљаје око себе, да скупљају документацију, да памте или записују и да једног дана, кад се осуши муљ и слегне прашина, приону на озбиљно писање и снимање. Ваљда ће тада бити више културе и филма. Филмски хлеб је, као и рударски, хлеб са девет кора.
На Требеца фестивалу приказан је први дугометражни филм у потпуности генерисан вештачком интелигенцијом, Dreams of Violets, који кошта две хиљаде долара. Мислите ли да је то почетак ’смрти кинематрографије’ којом сте се бавили?
Колико знам, нема тог техничког или дигиталног проналаска, а да у историји није био злоупотребљаван. Тако увек почиње са првом појавом нових изума. Надам се да ће то трајати једно време и да ће после АИ наћи своје право место негде са роботима Милутином и Драгутином, а моравац ће остати. Смрт кинематографије ћеузроковати или поспешити, као и до сада, небрига за националне културе и стваралаштво уопште. Тако ми се бар чини.
Како гледате на редитеље, попут Оливера Стоуна, којима је политички ангажман био раван уметничком, понекад и важнији?
Врло ценим Оливера Стоуна и његове филмове и ангажмане. Ипак, мислим да су за мене филмови били и остали другачија шоља чаја. Мој професор са ФАМУ, Евалд Шорм (Храброст за сваки дан) ми је у интервјуу који сам објавио у неким београдским новинама, које више не постоје, рекао: ‘Филм не сме да личи на старе новине!’ Другим речима, трудио сам се да својим филмовима задрем у сфере у које свакодневица и дневна политика, свесно или несвесно, не залазе. Покушавао сам да се бавим причама и судбинама људи који беже од политике, али их она увек стигне и преусмери њихове животе.
Чак и мој најполитичкији, колажни филм За сада без доброг наслова, није филм о почетку нереда на Косову, већ пре свега о манипулацији над људима, судбинама и филмским стваралаштвом. Код нас је маргинализован, али сам с њим, да се мало похвалим што је данас модерно, обишао многе светске фестивале и добио Златну лалу у Истанбулу од жирија у коме су били Тео Ангелопулос, Криштов Кишловски, Никита Михалков и Грета Скаки. Добио сам и прегршт добрих критика у иностранству. Чак је у Немачкој изашла и једна књига о њему. Драго ми је што се и данас приказује на неким нашим филмским ТВ каналима…
Тај филм се изузетно допада и вашем америчком колеги Мартину Скорсезеу. У књизи Мало изнад тла, описали сте како сте се вас двојица лако сложили кад је реч о понашању продуцената-дерикожа у Америци и овде. Да ли сте некада зажалили што нисте остали у Америци?
Не, никада ни за трен. Волео сам да путујем по свету што сам више могао и да упознајем разне културе, људе, навике и достигнућа и да се вратим кући, паметнији и мудрији. Више ме брину млади ове земље који одлазе све више и чешће. Надам се да онај последњи, као у старом вицу, неће морати да за собом угаси светло…
Извор: Радар
