Банатски Србин Јован Ивановић (1845−1902) компоновао је најпопуларнији валцер на свету „Дунавски валови“.
Ова композиција први пут је штампана 1880. године у Букурешту а 1889. награђена је првом наградом на Светској изложби у Паризу. Ову песму изводили су, поред осталих Френк Синатра, Ђанго Рајнхарт, Енди Вилиамс, Том Џонс, Глен Милер…
Подаци о нашем земљаку Ивановићу очувани су у сећањима на сусрет с њим чувеног тамбураша Васе Јовановића (1872-1943) приликом његових наступа у Глацу, Румунија:
У Франковићевој кафани „Делфи“, ансамбл је свирао десетак дана. На репертоару су имали већином класичну музику, оркестрирану за њихов тамбурашки састав и сваке вечери слушала их је најотменија публика. Један господин је био редован посетилац локала, који је са нарочитом пажњом слушао свирање српских тамбураша. Једне вечери, за време паузе, многи угледни гости почеше да прилазе том господину, честитајући му на нечему.
По причању Јовановића, он је пролазећи поред тог расположеног друштва, чуо да присутни изговарају презиме Ивановићи. Када је то пренео својим друговима, они закључише да је реч о познатом музичару Јовану Ивановићу, па одмах засвираше његов, већ тада свима познати валцер, „Дунавски таласи“. Сви се намах утишаше, а Ивановић се одвоји од велике групе својих поштовалаца и са највећом пажњом саслуша свирање својих сународника, композиције, која га је прославила. После одсвираног валцера, Ивановић приђе тамбурашима и рукујући се са њима, захвали им на дивном музицирању и рече им да је управо обавештен о свом постављењу за главног капелника румунског двора.
Поред осталог, сећао се добро Васа, испричао им је, да је својевремено желео да своје музичко знање пренесе и са њиме буде од користи ондашњој Србији, али је код надлежних наишао на неразумевање. Хтео је, каже, да у Београду отвори вишу музичку школу, али је краљ Милан Обреновић то одбио речима:
„За музику нема буџета, треба војску опремати!“
„Ето, ја као Србин који воли свој народ, одлазим у страну земљу, немајући да радим тамо, где ми света дужност то налаже. И, како видите, овде постижем успехе и то се цени“, изрекао је Ивановић речи, које је Васа дуго памтио. (Бошко Брзић: Васа Јовановић, тамбураш и композитор; Нови Сад 1993).
Јован Ивановић умро је 1902. у Букурешту.
Његов потомак је чувени руски уметник Андреј Ивановић, ро]ен у Букурешту 1968. године, добитник мноштва међународних признања и награда, укључујући златну медаљу на Светском пијанистичком такмичењу у Синсинатију, Охајо. Свој тријумфални деби имао је 1996. г. у Њујорку. Сматран је једним од назначајнијих интерпретатора руске класичне музике. Професор је клавира на Државном Санктепербуршком конзерваторијуму.
Извор: Ранко Јаковљевић/ХРОНОГРАФ
