Рекло би се све једни те исти у завршницама ватерполо такмичења, али листа равноправних такмаца се шири из године у годину. Kако другачије објаснити чињеницу да, послије толико година међу 8 најбољих ватерполо репрезентација нема ни Хрватске ни Аустралије?
Дакле, бар 10 екипа дијели свјетски врх (уз, рецимо Њемце и Румуне, којих овдје нема у завршници, и уз Русе који су дисквалификовани, а и Јапан се показао скоро па равноправан). И међу њима, наравно, подмлађена и обновљена Србија. И иста таква – Црна Гора.
Рекло би се, немамо се чему надати без Јокића… чуј мене, без Филиповића, Прлаиновића који више не играју, или без Мандића и другог Рашовића, који играју али одмарају/пропуштају овај мундијал. Kад оно, Србија руши редом, незгодне Јапанце, младе и прчевите Црногорце, искусне вицешампионе свијета – Италијане. И ето је, послије 6 година у полуфиналу Свјетског првенства. Посљедни пут кад је Србија била тамо – освојила је бронзу. Сад је улог мало већи. Побједа у полуфиналу доноси не само сигурну медаљу (златну или сребрну), него и сигуран пут на Олимпијске игре.
Црна Гора игра одлично! Побједом против Хрвата показали су да коначно умију да прескоче озбиљну препреку на великим такмичењима. Грци су им се сакрили иза пречке. Ако Гојковић задржи овај састав и овај ниво игре, Црна Гора би на наредним ОИ у Паризу могла коначно доћи до бесмртне медаље, која јој је три пута измакла из руку.
Оливер Јанковић
