Зашто би Енглези требало да нас занимају више него што ми занимамо њих?
Нити је 1941. да смо ми њима потребни, нити је 1948. да они нама требају.
А управо је то, упознавање југословенских слушатеља ББЦ-ја с Енглеском и Енглезима, морао бити смисао, садржај и циљ мојих емисија.
Овако Борислав Пекић описује почетак рада на радију британског јавног сервиса 1985. године.
Тада већ награђивани писац са Балкана, са адресом у Лондону, добио је задатак да сваке друге недеље шест минута чита коментаре о темама за које у његовим бројним књигама није било места.
Ипак, није све ишло глатко и уз дозу финог хумора.
„Пошто Пекић никад пре ББЦ-ја није говорио на радију, имао је трему.
„Прво је био проблем дужине текста јер је морао да га скрати да то буде тачно шест минута и онда је неколико пута код куће испробавао са сатом да види да не прелази задато време.
„Прилично се истраумирао око тога и, када је напокон отишао у ББЦ и коначно прочитао његову прву причу у тој емисији Радио Лондона, сматрао је да је заслужио један виски“, описује његова ћерка Александра Пекић.
На спрату испод је постојао бифе, али није смео да се пије алкохол у радним просторијама.
„Пошто је он ипак био наш чувени писац, саопштили су му да ће направити изузетак, уз причу да је он други човек који је тако нешто тражио у ББЦ-ју, а први је био – Черчил“, наводи Пекић у писаном одговору за ББЦ на српском.
Винстон Черчил, британски премијер, био је чувен по радијским говорима током Другог светског рата током којих је подизао морал британских и савезничких војника, а осим тога, познато је и да је овај контроверзни лидер волео да пије алкохол.
Са Пекићем би се увек „лепо и пило, али и пушило“, сведочи његов дугогодишњи познаник Владета Јанковић за ББЦ на српском.
„У многим погледима је био јединствен, учтив и крајње коректан, али неустрашив и храбар.
„Не само у идеолошким стварима, већ и физички“, описује Јанковић.
Писма из туђине
Рад на ББЦ-ју само је једно од преплитања Пекићевог живота са Британијом.
Јанковић је у Лондону боравио и пре Пекића, у југословенској секцији ББЦ-ја радио је од 1968. до 1971. године.
Био је спикер и преводилац, а касније је писао позоришне критике и репортаже.
Када се Пекић седамдесетих година доселио у Хајгејт, предграђе на северу Лондона, често су се виђали, јер су се знали још из Београда.
Јанковић се сећа како су тадашњи уредници Југословенске секције Зденка Кризман и Крешимир Сидор решили да понуде Пекићу да чита коментаре код њих.
Пекић је то, каже, прихватио оберучке.
„Он је био невероватно лак на перу, могао је да пише кад хоћете, о чему хоћете, без проблема“, каже Јанковић.
Ту лакоћу пратила је и „невероватна озбиљност“, додаје.
Готово аскетски се посвећивао истраживању сваке теме које се дотакао.
Пристао је на аранжаман у ББЦ-ју и због хонорара, и тако је неколико година касније настала књига „Писма из туђине“.
У Писму читаоцу, уводнику књиге Писма из туђине, бележи како није имао искуства, а да му је посебно сметало што нема пред собом човека с којим би водио дијалог, већ само „хладно, метално, мртво лице равнодушног пријемника“, на шта се временом навикао.
У Буш хаусу, некадашњем седишту ББЦ-ја, на истом спрату су биле југословенска, словеначка и руска секција, присећа се Јанковић.
Имао је прилику да у кантини сретне Александра Солжењицина, руског дисидента, као и балерину Макарову, међу совјетским емигрантима тог доба.
Пекић се ту лако уклопио.
Студио је имао менаџера и асистента, а онај ко је читао вести или снимао, седео је сам у студију.
„Постојало је тад дугме, звало се цоугхкеy, које сте могли да притиснете да се накашљете, а да то слушаоци не чују.
„Настало је од времена Другог светског рата кад је наспрам спикера седео цензор и пратио да случајно да онај пред микрофоном не би рекао нешто што непријатељ не би требало да чује“, описује универзитетски професор књижевности.
Баш у таквим студијима се снимао Пекић, а Јанковић је некад био с њим.
Присуствовао је и сцени с вискијем, где је студио менаџер досетком о Черчилу показао „прави енглески хумор“.
„Пекић је имао ту привилегију“, каже кроз смех.
После снимања, двојица блиских познаника би одлазили у оближњи Ковент гарден и паб „Испушена лула“.
„Богами, ту бисмо прилично попили, с Пекићем би се увек доста попило и попушило ужасно много.
„Пепељаре су биле овако пуне“, каже показујући на замишљени брег изнад пиксле.
За Пекића каже да је био цхаин смокер, палио је једну за другом, а и сам је пушач.
Деценијама су се дружили, а остали су „на Ви“, јер је Пекић каже био врло „конвенционалан“, али јединствен.
Радио Лондон са блаупункт апарата
То није био Пекићев први сусрет са ББЦ-јем.
Пуних 40 година раније, за време Другог светског рата, он је као дечак у банатском селу Баваништу слушао Радио Лондон и вести ББЦ-ја на старом апарату марке блаупункт заједно са оцем и комшијом, немачким командантом.
Пекић се сматра једним од најзначајнијих писаца српске књижевности 20. века.
Поред романа и драма, које су му често биле извор прихода, посебно оне за Радио Келн, писао је и филмске сценарије.
Овај плодоносни аутор рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици, од оца Црногорца и мајке Банаћанке.
Дечачке дане провео је у Подгорици, а затим у Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Книну, Цетињу и Баваништу у Банату где проводи дане окупације.
После рата, с 15 година долази у Београд где похађа Трећу мушку гимназију.
Исте године кад је положио матуру, 1948, осуђен је на петнаест година строгог затвора са принудним радом и губитком грађанских права од десет година као припадник, тада илегалног, Савеза демократске омладине Југославије.
Робију је служио у Казнено-поправном дому Сремска Митровица и Ниш.
Помилован је 1953. године, пошто је провео пет година у затвору.
По изласку на слободу, уписује студије експерименталне психологије на Филозофском факултету у Београду.
Године 1958. оженио се архитектињом Љиљаном Глишић, а потом добио прву награду на анонимном конкурсу за оригинални сценарио, који је расписао „Ловћен филм“.
Већ наредне године запослио се као драматург и сценариста за ову филмску кућу, а исте године са Љиљаном добија ћерку Александру.
Према његовом тексту „Дан четрнаести“ снимљен је филм који је 1961. године представљао Југославију на филмском фестивалу у Кану.
Први роман „Време чуда“ објављује 1965. и од тада је потпуно посвећен писању.
За други роман, „Ходочашће Арсенија Његована“ (1970), добија престижну Нинову награду за роман године.
Тада му се супруга и ћерка селе у Лондон, али њему комунистичке власти у Југославији одузимају пасош.
Годину дана ће проћи док им се није придружио у Лондону, који ће му бити уточиште од немилости комунистичких власти.
Тамо је, уз редовне доласке у Југославију, остао наредне три деценије.
У једном од тих долазака, отприлике 1983. на позив уредника Николе Миркова, Пекић је посетио Радио Београд.
Тамо га је први пут упознао тада млади новинар Ненад Шебек.
„Видео сам како се људи односе према њему са огромним поштовањем, у том тренутку сам био клинац, нисам још ништа прочитао од Пекића.
„Упамтио сам високог, јако мршавог човека са дебелим наочарима и нестабилног хода“, описује Шебек за ББЦ на српском.
Тек после тога почео је да чита његова дела и Пекић је за њега један од „великана српско-хрватске књижевности“.
Назива га његовим „Зевсом књижевног Олимпа“, који је деловао помало збуњено.
Животни путеви укрстили су им се касније у Лондону, у ББЦ радијском студију 1986. где се касније запослио.
Када би им Пекић долазио у редакцију да снима коментаре, Шебек се, како каже једини пут у каријери, борио да добија смену кад је он ту.
„Пошто је тако висок, имао сам утисак док га водим кроз ходник, да је од кристала и да ће ако се спотакне, да се разбије у парампарчад.
„Желео да сам да будем у близини, ако се то деси, да га придржим“, описује Шебек.
Била му је „част да га снима“, јер му се веома дивио.
Седео би за малом миксетом, а Пекић за микрофоном.
„То ми је један од најлепших ствари – што сам имао могућност да га снимам, видим и будем близу њега“, каже Шебек.
Башта и магнетофони
Кад није писао, време је посвећивао башти и цвећу које је гајио поред куће у предграђу Лондона.
Тамо би заливао биљке, чупао коров, али је редовно носио магнетофон да сваку идеју може одмах да издиктира, причала је његова супруга Љиљана Пекић у једном од интервјуа.
„Дешавало се и да му идеја дође у сну, он се тргне, а крај кревета је увек имао бележницу и оловку да запише шта је то сањао.
„Стално се утркивао с временом јер је знао да га нема напретек, а планови су му били велики“, рекла је Пекић за Експрес.
Да би написао било које дело, умео је да прочита десетине књига и до танчина проучи историју, митологију, епидемиологију, архитектуру или било коју област којом су се његови јунаци бавили.
Од историјских тема, Пекић је одступио апокалиптичним трилером Беснило (1983) који се збива на једном од највећих светских аеродрома – лондонском Хитроу, а говори о пандемији.
Нову популарност роман је доживео четири деценије касније током корона вируса.
Због ње је Пекић био и на информативном разговору са британским полицајцима.
„Данима је долазио на аеродром са бележницом, правио цртеже, белешке и морао је да се упозна са аеродромом.
„То су полицајци приметили и уплашили се да је неки терориста, али је брзо све разрешено“, прича Шебек.
Златно руно
Изнад радног стола су му, поред слике Петра Петровића Његоша, стајали панои од плуте на којима су биле чиодама закачене личности и дијалози из „Златног руна“ да би прегледно имао све везе и релације ликова чије се судбине преплићу кроз векове, писао је Душан Пувачић, његов дугогодишњи пријатељ у књизи Други о Пекићу.
Управо је за то капитално дело, сага-фантазмагорију „Златно руно“, која је објављена у седам томова (1978-1986), 1987. Пекић добио „Његошеву награду“.
Према мишљењу жирија Телевизије Србије, овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних на српском језику од 1982. до 1992. године.
Шебек је ово „капитално дело српске књижевности“ прочитао укупно пет пута и његово издање је исподвлачено, а често је записивао цитате, посебно о Србима и српској нацији.
„Он је био прави патриота јер има критички однос према сопственој нацији, врло сам против оно га што Амери кажу ‘ја сам на страни моје нације, како год’.
„За мене је патриотизам нешто друго, шта је оно што не ваља и шта ја могу да учиним“, наводи некадашњи новинар Шебек, данас запослен у невладином сектору.
Не само да је ту читава историја српске, већ и цинцарске нације којој је Пекић припадао, додаје.
У Златном руну је, каже, предвидео и готоово поставио темеље шта ће се дешавати на Балкану, па је Шебеку посебно било занимљиво да ту књигу чита током рата на простору Југославије.
Године које су појели скакавци
Исте 1987. године објављена је и књига „Године које су појели скакавци“, летопис времена које је Пекић провео у затвору, откривајући сурову природу комунистичког режима, посебно у годинама непосредно после рата.
Ова аутобиографска проза проглашена је за најбољу књигу те године.
Упркос свим тим насловима, остао је врло толерантан, каже Јанковић.
„Ви сте њему могли да кажете било какву примедбу, био је оперисан од сујете, углавном би то прихватао са хумором на сопствени рачун“, каже професор.
Такав хумор делио је са Енглезима, о којима је говорио на ББЦ-ју, кроз измишљене ликове Србина Живорада и Енглеза Џоунса.
„Отуда су та Писма из Лондона тако садржајна и подстицајна, она осветљавају однос између цивилизација и један начин схватања живота“, каже Јанковић.
Уследила је и књига Сентиментална исповест британског царства, сачињена од коментара о енглеској историји, које је Пекић, као историчар аматер и ерудита, читао на британском јавном сервису.
„То је било још феноменалније.
„Колико год да је био оштар у критикама сопствене земље и нације, толико је био оштар и према Великој Британији, која му је била уточиште“, описује Шебек који је годинама живео у Лондону.
Неуморно наставља да пише и излазе му многе књиге, али многе не стиже да заврши.
Пекић је волео енглески начин живота, пратио је тамошњу политику, али се није много дружио са странцима, каже Јанковић.
„Ако бисте питали да ли се уклопио у средину, ја бих рекао да није, ако могу то да кажем, мислим и да је то добро, јер је имао више времена да се бави својим послом“, каже Јанковић.
Борислав Пекић је аутор и око тридесет драмских дела за позориште, радио и телевизију, емитованих и играних на југословенским и страним радио и телевизијским станицама и позоришним сценама.
Позоришни комад „Корешподенција“ бележи 300 извођења за 24 године на репертоару Атељеа 212.
Дела су му превођена на разне стране језике, али је и даље релативно непознат широм света.
Амерички критичар и песник Бери Швабски је писао предговор за превод књиге Ходочашће Арсенија Његована, која се на енглеском у различитим издањима зове Куће Београда или Куће.
„Прочитао сам само релативно мали број његових књига које су преведене на енглески.
„На основу њих, уверен сам да је био велики писац, међу неколицином његове генерације, где мислим и на Александра Тишму, али није превише познат читаоцима на енглеском говорном подручју“, каже Швабски за ББЦ.
Сличног је става и један од оснивача и уредника сајта Њујоршки преглед књижевних класика Едвин Френк.
„Било би да добро да је његова генијалност познатија широм света“, каже он у писаном одговору за ББЦ на српском.
Готова драма ‘само да је напишем’
После једног Пекићевог снимања коментара за ББЦ, које је обично било четвртком, догодила се још једна анегдота коју је Владета Јанковић заувек запамтио.
Требало је да у суботу лети за Београд и Пекић га је замолио да тад понесе и његову драму, коју је као један од седморице истакнутих аутора писао на конкурсу Телевизије Београд о седам смртних грехова.
„Он ми каже да понесем уредници Весни Јанковић, кажем, важи и питам: ‘Јесте ли Ви то завршили?’.
„Каже, још нисам почео да пишем, али то је готово“, каже кроз осмех.
И одржао је реч.
У суботу пре подне, у Јанковићевим рукама била је драма, уз Пекићево цедуљче и молбу да провери правописне грешке у авиону.
У лондонској „Испушеној лули“ су њих двојица 1984. направили и опкладу – на Пекићевој визит карти забележили су која све капитална дела треба да заврши до 1991. године.
Много од забележеног, писац је испунио.
„А ја не престајем да се питам зашто је Пекић оне јесење вечери за временску границу опкладе – уместо 1990, 1995. или било које друге – одбрао управо 1991, последњу годину свог уметничког века“, записао је Јанковић у монографији Океан Пекић.
Политичка епизода
Пекић се 1990. године враћа у Југославију и постаје један од оснивача Демократске странке, потпредседник и члан Главног одбора.
„Њему је Енглеска живот спасила, он је овде био жртва прогона, а био је неустрашив: нема те петиције коју није потписао, или неке опозиционе иницијативе коју није подржао.
„Не да се није склањао, био је политички крајње освешћен и дубоко противан комунистичком режиму, то никад није крио“, каже Јанковић.
Ипак, на првим вишестраначким изборима у Југославији 1990. није постигао успех.
На допунским изборима у београдској општини Раковици, надметао се са лидером радикала Војиславом Шешељем и изгубио.
И кроз чланске карте види се преплитање политике и књижевности у пишчевом животу.
Пекић је био дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник Српског ПЕН-центра, члан Енглеског ПЕН-центра.
Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
„Није био за овај свет већ за неко друго време, у коме би био свој на своме.
„Прерана и трагична смрт и трагични губитак на изборима, показује да он није био човек за то зло време, већ за неко много боље“, закључује Шебек.
Наташа Анђелковић
Извор: ВВС на Српском
