Пред почетак Светског првенства нико није веровао да овај тим може да оствари макар пласман на Олимпијске игре. Осим Светислава Пешића. Саставио је ратнички тим у коме су се сви осећали као браћа, спремни да гину једни за друге и за своју земљу. У датим околностима ово је највећи успех колективног спорта од када Србија постоји као независна држава
Не постоји разлог да не пишем овај текст као да смо освојили златну медаљу. То што нисмо успели на терену мање је важно у односу на то шта је ова група момака урадила за кошарку у Србији. А како другачије размишљати када на Светско првенство пошаљемо “Б” репрезентаију. Добро, репрезентација Немачке је првак света. Заслужено. Али ми имамо свако право да се радујемо као да смо постали прваци света у једном од најзначајнијих спортова на планети.
Репрезентација Србије је скуп играча који нису најбољи на својој позициј,и али су тимски најбољи на свету. Зато се овде нећемо посветити појединачном успеху, већ успеху вероватно играчки најслабијег тима који смо икада послали на велико такмичење. Самим тим је ово највећи успех колективног спорта од када Србија постоји као независна држава.
Пре почетка Светског првенства није постојао забележен траг било ког познаваоца кошаркашке игре који је предвидео да би овај тим који је састављен из нужде у стању да освоји златну медаљу – или пак сребрну.
Циљ који је Светислав Пешић поставио пред свој тим је пласман на Олимпијске игре следеће године у Паризу. Гледали су га чудно, најпре из разлога што директан пласман обезбеђују два најбоље пласирана европска тима.
У немогућности да рачуна на своје најбоље играче који су из разних разлога ове године одустали од учешћа на шампионату, Светислав Пешић је саставио млад и ратнички тим, неоптерећен превеликим очекивањима љубитеља кошарке.
Осим пораза од Италије у другој групи, свака утакмица коју су наши кошаркаши одиграли на овом првенству је школски пример заједништва, паметног вођења и пре свега мањка ега
.Богдан Богдановић као најбољи играч у репрезентацији ни на који начин се није издвајао од било којег члана тима. Свако је знао своју улогу у тиму и на том месту је дао више него било када у њиховој каријери, било клупској, било репрезентативној. А шта рећи о Бориши Симанићу?
После најтеже повреде коју је један спортиста зарадио у репрезентативном дресу, скупио је снагу да из болничког кревета подржи своју браћу на терену.
Ратнички тим
Како то да није увек могуће направити један ратнички тим? Објективно, ова репрезентација је састављена од два играча светске класе – Богдана Богдановића и Николе Милутинова – и десет играча који нису водећи играчи ни у својим клубовима?
Овај тим је показао заједништво какво никада није виђено у нашој репрезентацији. Показали су како се игра за државни тим. Инстистирали су сви играчи да нису само тим него да су и браћа.То је пример “здравог патриотизма” који толико недостаје у нашем друштву.
.“Сви за једног, један за сви”, слоган који је Пешић сваки пут писао након победе нашег тима, написан пироћански и без падежа, постао је заштитни знаг овог тима.
Фактор Пешић
Светислав Пешић као један народски човек који поседује истинско искуство великог тренера успео је је да усади веру у победу против било ког тима на свету.
Од “сенилног” и “превазиђеног” тренера до најбољег тренера на свету. Тај пут је наш тренер прошао у последњих неколико месеци у медијима, да не помињемо друштвене мреже и несрећнике који о кошарци не знају ништа, али знају да најцрње коментаришу једног човека који на заласку феноменалне тренерске каријере са 74 године долази на чело репрезентацији и то само са једним циљем – да помогне колико може.
Само он зна кроз какав је притисак пролазио у припремном периоду и у каквим се све проблемима налазио. Подршка нације је изостала, иако је понајмање он крив за бројна отказивања наших најбољих играча.
Нова ера за српску кошарку
Ово је нова ера за српску кошарку. Други смо на планети у кошарци и светски и европски прваци у баскету 3×3. Земља са нешто више од 6 милиона становника је у овом тренутку највећа кошаркашка нација на свету.
Морамо да помогнемо спорту у Србији. Сада више него икада. Да ли је потребно делити буџетски новац шаком и капом за политичке бенефите? Можда је боље омогућити деци да бесплатно тренирају спорт који воле и на тај начин упознају колико је спорт добар за развој. Заједништво и дисциплина коју спорт пружа је предуслов за здраво друштво. Потребно је да деца имају здраве узоре да би нам у друштву било боље. На крају крајева, да се сви ујединимо у неком заједничком циљу.
Следеће године су Олимпијске игре у Паризу. Комплетна репрезентација Србије чију основу чине играчи са овог првенства обећава велики резултат.
Важније од свега, кошарка је опет у моди.
Александар Алексић
Извор: Време
