Неки од њих су медијске звезде у својим домовинама, а за одлазак на ратиште увек наводе моралне разлоге. Ипак, ни Срби у Донбасу ни Хрвати у редовима Азова нису битан фактор на ратишту, ако су икад и били.
Миодраг Зарковић ових дана извештава са истока Украјине, тамо одакле допушта служба за медије војске такозване Доњецке Народне Републике. Овај новинар на Јутјуб каналу Хелмцаст преноси где су пале последње украјинске гранате на Доњецк, пре него што су проруски борци померили фронт, улази у села близу Маријупоља где неки мештани плачу од среће јер су „ослобођени“, а други причају да је цена угља отишла дођавола.
Али, српске добровољце или плаћенике Зарковић не среће. „Чуо сам да их има педесетак, али немам потврде. Свакако их нема колико 2014. или 2015“, прича он за ДЊ. „Сада не може да се дође на пар недеља или месеци, да се ратује па да се иде кући, нити има добровољачких одреда. Једноставно, странци могу да се пријаве у армију Доњецке или Луганске републике као и било ко други, и да редовно служе или склопе уговор.“
То се поклапа са тврдњама других извора. Изгледа да су на украјинском фронту остали само највећи авантуристи, или они који су животе везали за исток Украјине или Русију. Свако ко би се са фронта вратио у Србију, могао би да се нађе на удару закона.
Давно је прошло време „четничких добровољаца“ попут Братислава Живковића којег је репортер немачког недељника Цајт срео у марту 2014. недалеко од Севастопоља на Криму. „Изгледа као сабласт рата у људском обличју: дуга коса, густа брада, длака зифт црних, баш попут његове шубаре, на рамену је беџ са златном костурском главом“, описао га је новинар. Живковић је одбио да га називају „псом рата“, само је рекао да жели да се Крим мирно врати Русији, где и припада.
Данас тај исти човек, уредно поткресане браде и обријане главе, седи у студију телевизије Хепи у Београду и бистри геополитику са водитељем Миломиром Марићем. Каже да углавном живи у Горловки, месту северно од Доњецка.
Плаћеници и „идеалисти“
„Срби су на фронту на истоку Украјине раније били неки фактор. Велики број њих су били снајперисти у својим јединицама“, каже нам Предраг Петровић из Београдског центра за безбедносну политику. „Али, сада кад имамо двеста хиљада руских војника, они не представљају ништа нити могу одлучујуће да допринесу на бојишту.“
Додуше, на ратишту је поново Дејан Берић, снајпериста који је на истоку Украјине стекао малтене статус иконе. Више пута је наводно рањаван, а недавно се опет из Русије вратио на фронт. О њему последњих дана нема никаквих вести, нити се појављује на друштвеним мрежама где је иначе био активан.
„Берић је раније радио на градилишту у Русији, и у ратишту је видео излаз из своје економске ситуације јер је дуговао велике паре у Србији“, каже Петровић.
Управо зато, објашњава, погрешно је говорити искључиво о „плаћеницима“ или „псима рата“. „Ово је више мешавина. Под псима рата подразумевамо људе који одлазе да се боре за већу надокнаду од локалаца који се боре у сукобу. Има неколико таквих у редовима Вагнера који су ратовали у Украјини, па ишли у Сирију“, прича Петровић. „Други се очито воде другим мотивима, да помогну српској браћи.“
Доста се писало о Србима који су се прикључили злогласној руској приватној војски Вагнер. Неки су за учешће у борбама осуђени пред српским судовима – углавном благо. Према подацима судова које је прошлог новембра прикупио Радио Слободна Европа, од 2015. до 2018. су осуђена 32 борца због ратовања у иностранству. Сви су признали кривицу. Тако је њих 28 прошло само са условном казном, а четворица са кућним притвором.
Медији су налазили људе који су се после пресуда враћали у Украјину. „Барут се под кожу увуче. Адреналин је одличан, пун неизвесности, као секс у дивљини“, пренео је БИРН раније речи Стевана Милошевића који се као снајпериста борио у Донбасу.
„На почетку сукоба било је стотину или више Срба, међу њима доста из Босне“, каже нам Кацпер Рекавек из Центра за истраживање екстремизма Ц-РЕX на Универзитету у Ослу. „Део је био организован преко четничких покрета, други су плаћеници. Трећи су људи који су већ живели у Русији или Белорусији, махом радили на градилиштима, па су оставили алатке и узели пушке. И четврти канал регрутације била француска организација Унитé Цонтинентале, која је подржавала Шешеља и увек била просрпска.“
Но, већина бораца из тих почетних дана рата у Украјини остала је у Србији. „Неки су добили условне казне, али су сада слободни људи који шетају Београдом. То је чудно с обзиром ко су и шта говоре – неки говоре прилично гадне ствари против власти у медијима“, додаје Рекавек, један од највећих стручњака за стране добровољце на украјинском ратишту.
Хрвати у пуку Азов
За старије међу добровољцима или плаћеницима, рат у Украјини је прилика да опет преко нишана гледају старе непријатеље из деведесетих. Према написима истраживачких медија, током година се више десетина Хрвата придружило пуку Азов, испрва паравојној формацији која је сада део Националне гарде под командом украјинског Министарства унутрашњих послова.
„Има Хрвата у пуку Азов који се бори у Маријупољу. Знамо да су ветерани Азова организовали регрутацију још 2014. и тамо јесте било Хрвата. Можда је претерано рећи да су били група, али их је било“, прича Рекавек за ДВ.
Почетком марта је портпарол руског Министарства одбране преко агенције Тасс тврдио да се само у првој недељи рата двестотинак „плаћеника“ из Хрватске преко Пољске пребацило у Украјину. Због тога је и хрватски амбасадор позиван на разговор у Москви. Добровољци су се, тврди тај портпарол, „придружили једној од јединица националиста на југоистоку Украјине“.
Управо Азов води борбе баш на југоистоку, у Маријупољу на Азовском мору, граду који је данима под жестоком артиљеријском паљбом руске војске и у ужасном хуманитарном стању. То што град брани баш Азов је „поклон за пропаганду Москве“, писао је недавно Шпигел. „Као знак препознавања, борци носе амблем са вучијом удицом, симболом који је користио и Хитлеров СС“, додаје лист.
Премда су хрватски медији разговарали и са добровољцима који су ишли у друге делове Украјине, и ништа немају са овим злогласним пуком, највише се писало о онима у Азову. „Не може генерално да се каже да су сви борци из Хрватске такви, али очигледно да један део људи има склоности ка фашистичким ставовима“, каже Предраг Петровић о добровољцима у редовима Азова.
Као главни регрутер за украјински фронт означен је Денис Шелер који је шест година ратовао у Азову. Раније истакнути ултрас загребачког Динама, Шелер је постао својеврсна медијска звезда, а у неким интервјуима је претио да ће у Хрватској „потећи крв“ јер земљу воде „бандити, бивши комунисти, пуно Срба“ који „љубе гузицу Европској унији, исмејавају домољубе и уводе политику сексуалних перверзија“.
Шелер је ових дана рекао да иде на фронт, али да су смешне тврдње Москве да је тамо пребацио стотине Хрвата. „Позивам господу ветеране и војнике с војним искуством у збор!“, рекао је Шелер. Ко неће у рат, каже, нека донира одећу, панцире, кациге, прву помоћ…
„Један од главних мотива Хрвата је да се боре против Руса, али и против Срба, то јест великосрпских агресора“, каже Петровић. „Тамо се на неки начин на ратишту срећу исти људи као деведесетих, али има и млађих људи. Свакако идеје из ратова деведесетих њих прогоне и мотивишу да се боре.“
Разлози су разни
Тешко је рећи кога гоне који демони, али једно је упадљиво: и српски и хрватски добровољци, када говоре за медије, причају о вишим разлозима. Нико не признаје да ратује за паре или да би иживео своје фантазије.
„Сви ће рећи да иду из хуманитарних разлога, и то може бити тачно“, каже Рекавек из Ц-РЕX-а. „Али питање је шта их је довело до тог закључка, шта их је погурало. За неког су то слика, видео или вест из конфликта. Али, то могу бити и ствари који се дешавају код куће, да се одлазак на ратиште види као бег од проблема и одлазак у нешто смислено.“
Он напослетку додаје да страни добровољци нису битан фактор. Извори из Украјине му кажу да, упркос позивима председника Володимира Зеленског, очекују највише неколико стотина добровољаца из иностранства. И да се плаше да рат не привуче голобраде младиће који о рату појма немају.
На слично је за Вечерњи лист упозорио пензионисани бригадир Хрватске војске Бруно Зорица, који је и сам обучавао борце Азова. „Младима који желе ићи саветујем да не иду. Јер то није сукоб БББ и Торциде на трибини. Тамо је крвави рат. Они имају срце, али немају војно искуство и темеље. А украјинска војска нема времена нити да их прихвати и припрема. Значи, иду у непознато и страшно ризикују своје животе.“
Немања Рујевић
Извор: Дојче Веле
