Пише: Срђа Трифковић
Током овог месеца била су три значајна догађаја који ће вероватно имати трајни утицај. Они илуструју кардиналну чињеницу данашњих међународних односа: аутодеструктивну неврозу колективног Запада предвођеног САД. Непосредно пре него што је дочекао председника Владимира Путина у Кини, Си Ђинпинг је истакао, не по први пут, да је главна карактеристика данашњег света – хаос.
Он је овом приликом наговестио кинеску намеру да се заједно са Русијом супротстави томе, поручујући како је план да се изгради нова безбедносна архитектура. Иако још увек нема формалног војног савеза између Кине и Русије, он де факто постоји. Однос донекле подсећа на англо-француску Антанту Кордиале.
Потписан у априлу 1904. године, тај споразум је отворио пут двема силама за успостављање дипломатске сарадње против немачких притисака у деценији која је претходила Великом рату. Иако споразум није био формални савез, нескривена франкофилија краља Едварда Осмог играла је улогу у подстицању блиских односа на различитим фронтовима. То је на крају учинило да Британија остане неутрална када је Немачка марширала против Француске у августу 1914.
Нато и ЛГБТ
Истог дана када су председници Си и Путин разговарали о заједничким напорима у развоју нове глобалне безбедносне архитектуре, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг издао је саопштење поводом обележавања „Међународног дана борбе против хомофобије, бифобије и трансфобије”.
Пројекат су 2005. године покренули Међународно удружење лезбејки -а, Турска, која такође има други највећи војни естаблишмент у Алијанси, подржава Столтенбергову изјаву и да ли промовише разноликост и инклузију како је он дефинисао.
Каледонија
Док је Путин још био у Кини, Француска је направила још један корак у зону сумрака садашњег пропадања Запада. Париз је оптужио Азербејџан за подстицање насилних протеста, који су захватили његову пацифичку острвску територију Нову Каледонију. Француска је окупирала острва 1853. године и систематски их насељавала својим насељеницима који су убрзо надмашили домородачке Канаке. Протести домородаца, који чине око 40 одсто од око 270.000 становника ове мале острвске земље, избили су 14. маја након што је парламент изгласао да се француским насељеницима који живе у Новој Каледонији 10 година дозволи да гласају на локалним изборима.
Пет људи је погинуло, стотине је повређено, а причињена је огромна штета. Француска је 15. маја прогласила ванредно стање. Власти у Паризу су одмах оптужиле Азербејџан за подстицање немира. Министар унутрашњих послова Жералд Дарманин рекао је да се Азербејџан, уз Кину и Русију, „меша” у Новој Каледонији.
Оптужба се чини бизарном, јер Азербејџан има минимално присуство у Пацифику. Ова држава је удаљена око 9.000 миља од Нове Каледоније, која се налази између Аустралије и Фиџија. Азербејџан је, истина, у прошлости критиковао „француски колонијализам”, као одговор на подршку Француске Јерменима у спору око Нагорно-Карабаха. У јулу 2023. Баку је био домаћин конференције активиста за независност са Мартиника, Француске Гвајане, Нове Каледоније и Француске Полинезије. Међутим, Француска до сада није пружила никакве доказе о наводној умешаности Азербејџана, а камоли Русије или Кине у ове догађаје.
Да не заборавимо, француски председник је током посете Африци у јулу 2022. назвао Русију једном од последњих империјалних колонијалних сила. За Макрона, Нова Каледонија очигледно није колонија.
Догађаји у овој омаленој острвској државици, али и бившим западним афричким колонијама Француске као што су Мали, Нигер, Буркина Фасо и Чад, које су радикално смањиле своје везе са бившом метрополом, предвидљиви су резултат шире геополитичке фрагментације. Њена два аспекта су деглобализација и деамериканизација. Макрокатегорије „Запад и остатак” овде нису корисне. Европљани су и даље подељени међу собом, док остали деле само нејасну антиколонијалну и антибелу сродност негодовања. Стари Европљани, а посебно Француска, доминирали су последњих пет векова историје. Сада страхују за свој положај у свету. Окривити за то Азербејџан је патетично.
Нервоза запада
Како је то елегантно недавно сажео уредник италијанског геополитичког часописа „Лимес”, амерички наративи су ван времена и неусклађени, депресивни на академско-елитистичком нивоу, обележени нервозом сопствених универзално схваћених канона.
– Не усуђујем се да замислим шта ће бити са овом антиисторијом, када кампања против класичних студија која бесни по кампусима уроди неповратним плодовима. Оно што је овде у питању је мека моћ, ефикасно оружје које тера друге, укључујући непријатеље, да вас сматрају вредним имитације. Потрошена је снага која је деценијама после Другог светског рата магнетизовала народе свих географских ширина. Маштовити вектор америчког сна не функционише ни код куће, а камоли у иностранству. Филмска и музичка педагогија педесетих година прошлог века, магичне деценије у америчком историјском памћењу, материјал је филмских клубова. Његови тренутни сурогати су, у најбољем случају, диверзије – поручио је у овом часопису.
На крају, према „Лимесу”, масовна култура, коју је интернет учинио непосредном и продорном, доприноси стварању сфера утицаја у постамеричком свету у зачећу.
На наративном плану, САД су већ изгубиле, као и већина европских сателита. Стална дезинтеграција демоса је неизбежна – ако не поштујете себе, не можете наметати ни поштовање.
Извор: Глас Српске
