Зашто се две Немачке поново користе за кажњавање Београда
Невероватна је упорност којом Берлин, несустало и готово агресивно, намеће свој „рецепт“ – међунемачки споразум из 1972. године – за (немогуће) пресецање (превише компликованог) косовског чвора. Таман кад се помисли да је (неповратно) потонуо, изрони, неочекивано, као понорница. Ево га опет. Иако се, најпре, појавио као Шолц – Макронов папир, а потом заоденут у европско рухо, он и даље остаје, у суштини, изворно немачки.
О томе упечатљиво сведочи рукопис немачке ресавске школе: нова верзија која је узбуркала политичке страсти, највећим делом, реплика је Основног споразума склопљеног између (тада) две немачке државе, Савезне Републике Немачке (западне) и Немачке Демократске Републике (источне).
Овај пут је то учињено без имало труда да се нешто, бар у нијансама, „креативно“ промени. Неке формулације које се нуде у новом издању, старе су пола века: више чланова преписано је дословно, од речи до речи, са оног старог, о чему је на овом месту већ писано и сведочено.
Упорни Ишингер
Није наодмет, међутим, подсетити како је фамозни план ушао у јавну и политичку орбиту. Лансирао га је (још) 2007. Немац Волфганг Ишингер. Најпре у утицајном немачком дневнику „Франкфуртер алгемајне цајтунг“. Уз објашњење: У „Основном уговору“ између две немачке државе није се спомињало оно што је „објективно деловало као нерешиво“.
У овом случају радило се о „националном питању“. У „косовском случају“ – о статусу.
Две немачке државе су се обавезале на поштовање територијалног интегритета, али је званични Бон (Западна Немачка) у пратећем документу уз споразум, у „Писму о немачком јединству“, нагласио да се држи циља – поновног уједињења.
И Србија би, предлагао је Ишингер, могла, де факто, да призна Косово, а да у одговарајућем, пропратном писму, позивајући се на сопствени устав, констатује да се „не одриче Косова“.
Дипломатски „тешкаши“
С том идејом, и иницијативом, Ишингер је потом баратао у оквиру „тројке за Косово“. Њу су чинили Франк Визнер у име Сједињених Америчких Држава, Александар Боцан Харченко у име Русије, и сам Ишингер у име Европске уније.
Веровало се да ће управо овој тројици поћи за руком оно што њиховим претходницима из Контакт групе (у то време, још, под окриљем Уједињених нација) није успело. Радило се, заиста, о „дипломатским тешкашима“.
И сам Ишингер је, очигледно, у то поверовао. Остале су, из тог времена, забележене његове речи, које су деловале као усклик олакшања: врло брзо смо се (као тројка) сагласили.
Недавно се, с нескривеном горчином, присетио да је све „покварио“ руски шеф дипломатије Сергеј Лавров: рекао је – њет. Планула је полемичка варница. Харченко је, сведочећи „из прве руке“, јавно узвратио Немцу: није било никаквог сагласја (у тројци), ни министровог „њет“. Из једноставног разлога: та иницијатива уопште није ни стигла на дневни ред…
Прелиставање историје
Упркос тој чињеници, „немачка формула“ се натура, ултимативно, као једина идеја и „чаробни кључ“ за решење косовске квадратура круга, при чему се, смишљено, пренебрегавају околности у којима је настао споразум између две немачке државе које се не могу „пресликати“ на „косовски случај“.
Не само због тога што се у „немачкој формули“ радило о једном народу. Губи се из вида (кључни) геостратешки оквир (време Хладног рата) и блоковске подељености, која је најоштрије засецала управо кроз „немачко ткиво“. Све да би се овим „моделом“, анестетички, како би наизглед мање болело и лакше се прогутало, остварио главни циљ: да се званични Београд присили на СУШТИНСКО признавање (отетог) Косова као независне и суверене државе, а да то ФОРМАЛНО (и тобоже) не учини.
Мало „прелиставање“ историје. Ни с потписивањем међунемачког споразума није ишло лако. У „дубоку воду“ улазило се поступно и полагано. Најпре је социјалдемократски канцелар Вили Брант (у коалицији с либералима Ханса Дитриха Геншера и Валтера Шела) кренуо с отварањем „источних (московских) врата“. Она западна отворио је Конрад Аденауер, увлачећи Савезну Републику Немачку у западно, војно и политичко, савезништво.
Време детанта
Прво је потписан споразум између Западне Немачке и Совјетског Савеза („Московски уговор“, 1970), настављено је „Варшавским уговором“ (Пољска), и још неким земљама Варшавског пакта, док се његова чувена „источна политика“ (награђена Нобелом за мир) није дотакла међунемачке границе.
Бранту је ишло на руку и извесно отопљавање (детант) између крајњих полова хладноратовски одсечито подељеног света, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, које је „родило“ САЛТ 1 (1971), први споразум суперсила о ограничавању броја интерконтиненталних ракета с нуклеарним бојевим главама.
Уследио је и „четворни споразум“ о статусу Западног Берлина између ратних победница (без немачког учешћа) који је, између осталог, омогућио западнонемачким грађанима транзит до ове енклаве и подељеног града усред источнонемачке територије.
Велики заокрет
Прелом се догодио кад је некадашњи градоначелник (екстериторијалног) Западног Берлина (официјелно дуго није фигурирао као саставни део Западне Немачке, формално у надлежности три западне ратне победнице) Вили Брант постао (1969) западнонемачки канцелар.
Почело је Брантовим програмским говором (октобар 1969) у којем је констатовао: иако постоје две немачке државе, не могу се, међусобно, сматрати иностранством. Њихов однос би требало да буде посебан. Уместо живота једних поред других треба покушати са животом једних са другима.
Био је то раскид са дотадашњим становиштем – званични Бон до тада није хтео ни да чује за постојање две немачке државе – што је многе изненадило. Уз то је ишла спремност да се с том другом, дотад „непостојећом“ државом (НДР) преговара о регулисању „практичних питања“.
Брант у својим „Сећањима“ признаје да то не би било могуће без „источне политике“. Одмах је понудио преговоре „без дискриминације и условљавања“. Из Источног Берлина, главног града НДР, стигао је одговор у форми нацрта споразума који је, као коначан циљ, предвиђао међусобно признање две равноправне државе, чему се Бон противио. Званична Москва понудила је дискретну помоћ: није желела да евентуалне сметње у међунемачком дијалогу оптерете ратификацију споразума који је постигла са Западном Немачком.
Сусрет у Ерфурту
Брант се 22. јануара 1970. године обратио имењаку, источнонемачком колеги Вилију Штофу. Понудио је преговоре, на равноправној основи, о одрицању од употребе силе, регулисању практичних питања, уверен да „политика има смисла (само) ако користи људима и миру“. До сусрета је, после доста перипетија, дошло на источној страни, у Ерфурту.
Био је то старт за преговарачки маратон који су „истрчали“, у више од шездесет међусобних сусрета, главни преговарачи, Егон Бар са западне и Михаел Кол са источне стране.
„Основни уговор“ две Немачке у десет тачака потписан је 21. децембра 1972. у Берлину. На његовој подлози склапани су потом, све до уједињења, сви споразуми између две државе.
Уговор је ступио на снагу, после ратификације у националним парламентима, 20. јуна 1973. године. Дан касније обе земље званично су затражиле пријем у Уједињене нације.
Без нације и отаџбине
Споразум је постигнут уз уважавање чињенице да две земље имају „различите погледе на темељна питања“, око чега је у преговорима и било највише спорења. Те различите погледе наметале су историјске околности, с поделом земље после пораза у Другом светском рату.
Катастрофа је чинила своје. Немци су имали две државе – без нације и отаџбине. Профанисана и злоупотребљавана у време нацизма, та два појма више нису могла да „загреју емоције“. Уместо националне идентификације Немаца, радије су коришћене одреднице: „грађани СРН“ и „грађани НДР“.
Настала на тлу совјетске окупационе зоне, Источна Немачка (њено руководство) форсирала је стварање новог типа нације, „социјалистичке“, чиме је прављено разграничење са „буржоаском нацијом“ у Западној Немачкој. Тако је једна нација (јединствен народ) фактички подељена на „социјалистички“ и „буржоаски“.
Кажњавање Београда
Руководства Западне Немачке дуго се нису, све до Бранта, мирила с чињеницом о постојању две немачке државе. Бон је претендовао на искључиво право да заступа све Немце. Прогласио је „Халштајнову доктрину“, названу по Валтеру Халштајну, тадашњем државном секретару у министарству спољних послова, о кажњавању држава које се „дрзну“ да признају Источну Немачку.
Прва жртва Халштајнове доктрине била је Социјалистичка Федеративна Република Југославија: Бон је прекинуо дипломатске односе са Београдом.
Југословенском амбасадору Душану Кведеру ноту о прекиду дипломатских односа (и „кажњавању“) предао је 19. октобра 1957, само три дана након одлуке Београда да призна Источну Немачку, министар спољних послова Хајнрих фон Брентано. Дипломатски односи су поново успостављени (тек) почетком 1968. године…
Извор: /rt.rs
