Готово непримећено, испод радара домаћих и регионалних медија, прошла је вест о предлогу Споразума којим се регулишу односи државе Црне Горе и такозване Црногорске православне цркве. Осим тога што садржи озбиљно контроверзне одредбе и извесне правно-техничке нејасноће, документ обилује оштрим а каткад и непријатним максималистичким циљевима ЦПЦ, због чега заслужује детаљнију анализу.
ПОЛОЖАЈ ТЗВ. ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Свако истраживање о религијским питањима у Црној Гори па тако и расправа о oвом Споразуму, не могу проћи без осврта на постојање и деловање Црногорске православне цркве и одређивања њеног положаја у правном поретку државе.
Буђење, зачеци окупљања и обликовање циљева присталица аутокефалне црногорске цркве везују се за почетак деведесетих година (1993) и били су, по правилу, ослоњени на твродокорни отпор ономе што су њихове идеолошке вође називале „србизација“ Црне Горе. Црногорска православна црква званично је регистрована 17. јануара 2000. године, када је Одељење за безбедност Цетиња издало уверење да је пријављено „оснивање верске заједнице Црногорске православне цркве са седиштем на Цетињу, Груда бб.“
Када говоримо о уставноправном положају ове институције важно је напоменути да највиши правни акт Црне Горе није усвојио она решења Савета за уставна питања којима је и ЦПЦ требало да буде званично нормирана. Наиме, посегнуло се за једном апстрактном формулацијом којом се афирмише начело секуларности, односно принцип одвојености цркве од државе. Тадашње околности и однос снага у друштву нису дозволиле да цркве и верске заједнице буду уставно-правно именоване. У члану 46. Устава ЦГ јамчи се право на слободу мисли, савести и вероисповести а одредбе истог акта посебно истичу равноправност верских заједница.
Што се тиче канонског статуса ове организације чињеница је да ЦПЦ не признаје ниједна помесна православна црква те да се територија бивше Југославије налази под канонском јурисдикцијом СПЦ на основу Томоса који је 1922. године издала Цариградска патријаршија.
СПОРНИ ЕЛЕМЕНТИ ПРЕДЛОГА
Појава ЦПЦ несумњиво је догађај који има снажан ехо како у садашњости тако и у будућности јер може да представља озбиљан изазов за православну заједницу у Црној Гори. Оснивање ЦПЦ се представља као обнова и наставак некадашњег деловања који је наводно насилно прекинуто за време режима регента Александра Карађорђевића.
Из наслова Споразума назире се и прва разлика у односу на сличан документ који је годину дана раније потписан са највећом православном црквом у Црној Гори – Српском Православном Црквом (СПЦ). Наиме, пун назив документа [Уговор о питањима од заједничког интереса између Црне Горе и Црногорске православне цркве] прати одредбе и термине које користи Закон о слободи вероисповести и о правном положају верских заједница када говори о овој сфери друштвених односа.
Иако текст преамбуле јасно афирмише принципе секуларности и поштовања позитивних закона Црне Горе, [нпр. „јемчи се неометано и пуно деловање ЦПЦ и свештенства у складу са Уставом ЦПЦ и позитивним законима ЦГ] у појединим одредбама нормативног дела Предлога долази до непотребног понављања сличних израза. Мада подређеност државним законима није спорна, непристрасни посматрач би овде олако могао да препозна елементе добровољног уласка у зону апсолутне потчињености императивној вољи световне власти. За разлику од идентичних одредби Темељног уговора са СПЦ, аутори овог Предлога очигледно су срачунато и свесно, изоставили синтагму према којој су „Црква и ЦГ, свака у свом пољу, независне и самосталне.“ Ово имплицира на закључак да су присталице ове цркве свесни да без ослона на подршку дела црногорске политичке елите, оличене у Демократској партији социјалиста (ДПС), неће моћи да остваре своје кључне циљеве.
Критичне тачке овог акта и проблеми који би евентуално могли да настану, не произлазе из текста самог Предлога већ из имплементације која му неминовно следи. Примера ради, формулација члана 2. Предлога према којој држава јамчи „црквено-правним лицима, свештенству… – слободу вероисповести и неометано вршење њене апостолске јеванђеоске мисије у погледу богослужења“ по свој прилици, не може и не сме бити спорна за било ког добронамерног грађанина. Исто важи и за текст члана 3. Предлога који гарантује пуну примену уставних одредби о забрани дискриминације и равноправности и оних о слободи верских заједница у вршењу обреда и верских послова. Но, ако се наведени чланови доведу у контекст јавно изречених ставова неких присталица ЦПЦ онда ситуација засигурно поприма другачији облик. И заиста, јавни захтеви владика ЦПЦ да им држава дозволи термине – када могу да држе литургије и богослужења у православним храмовима не само да нису у складу са православном традицијом него су директно уперени против Српске Православне Цркве. Некадашње најаве људи блиских овој организацији да ће верници ЦПЦ заузети Саборну цркву св. Василија Острошког у Никшићу али и друге цркве које потражују од СПЦ, додатно позивају на опрез и адекватну реакцију заинтересованих страна у смислу активнијег укључивања у дијалог.
На линији тог становишта, члан 5. Споразума отвара стару расправу о томе које наследник оне Православне цркве у Црној Гори која је постојала до 17. јуна 1920. године. Темељем историјскоправне аргументације настоји се овим Уговором Црногорска православна црква потврдити као „следбеница и наследник Аутокефалне Црногорске православне цркве.“ Овакав приступ не само да не кореспондира са раније прокламованим принципом секуларности, већ је у отвореној колизији са њим. Надаље, присталице ЦПЦ упорно доказују да је тадашња Црква била „самостална“ док истовремено остају неуспешни у изградњи тезе да је ова групација једини њен легитимни наследник. Очигледно је да ЦПЦ не трага за механизмима којима би се, уз ослон на природно тло (актуелне политичке околности, дијалог и важећа правила), дефинисала као организација која има сопствени опсег права, обавеза и одговорности већ је искључиво сконцентрисана „стару стечевину“. Ако се уваже аргументи некадашњег министра правде Црне Горе Владимира Лепосавића, који тврди да су верска права православаца угрожена јер се континуирано спроводе мере управљене на својеврсну асимилацију српске верске заједнице, онда је јасно да је диктат ЦПЦ оличен кроз одредбе овог споразума, апсолутно неприхватљив у таквом облику.
Извесне правно-техничке нејасноће јављају се у одредби којом се настоји признати правни субјективитет ЦПЦ и пре ступања на снагу овог Уговора и Закона. Правни субјективитет правних лица, у смислу правног поретка Црне Горе, стиче се на основу регистрације код надлежног министарства у складу са Законом о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Можда би се у другачијој констелацији историјских и политичких снага и односа, овакав члан сматрао сувишним но, ако се кроз историјску оптику сагледа процес регистрације ЦПЦ ствари ипак делују мало другачије. Црногорска православна црква настала је уз позивање на опште одредбе из Закона о вјерским слободама (1977) који је, иначе, престао да важи са доношењем Устава Црне Горе из 1992. године, због чега је Министарство правде одбило да је региструје у два наврата 26. јула 1995. године а затим 29. септембра 1999. године. Тек наредне године је процес регистрације успешно окончан уверењем Одељења за безбедност на Цетињу.
У прилог свему до сада реченом, говори и употреба синтагме у члану 7. Уговора према којој „држава јемчи цркви слободу вршења литургије, верских обреда и хуманитарних делатности у свим православним црквама и манастирима на државној територији који су подигнути средствима и радом црногорских православних верника или средствима државе.“ Овом члану се придружују и оне одредбе које говоре о слободи вршења верских обреда на „јавним местима, отвореним просторима и местима значајним за догађаје из историје Црне Горе и црногорског народа, на гробљима и другим црквеним просторима.“
Данас се верски обреди ЦПЦ обављају у њиховој цркви посвећеној Ивану Црнојевићу на Цетињу, малом храму Светог Ђорђа у Старом граду Котору, храму на Скадарском језеру, капели у Никшићу… Није непозната пракса ове организације да „преузима и успоставља духовне компетенције“ над старо-црногорским месним црквама, гробљима и објектима у Његушима, Чеву, Бајицама, Барјамовцима, Ђиновићима, Милијевићима и другим махом напуштеним селима Катунске нахије. Тако, недавна историја памти догађај који је колоквијално познат као Метеж код Вучјег дола приликом којег је Отац Драган Станишић заједно са своја три ученика, на Васкрс бранио Храм Светог Ђорђа на Вучјем долу држећи се за часну трпезу и певајући „Христос воскресе из мртвих“ док су присталице ЦПЦ покушавале да га извуку из олтара и неовлашћено обаве своје обреде. (Српско наслеђе, 1998) Историја памти и херојски подвиг тада протојереја Радомира Никчевића који се затворио у чувену „Влашку“ цркву на Цетињу и ступио у најстрожи пост (без узимања хране и воде) да би спречио проваљивање у храм чија је обнова била у току и његово присвајање од стране присталица ЦПЦ.
Изузев члана 14. документа који предвиђа реституцију добара одузетих, национализованих или неовлашћено уписаних на друге власнике без накнаде, остали чланови представљају углавном даљу конкретизацију идеје која је садржана у контроверзном члану 5. Предлога. Тако Споразум предвиђа да ЦПЦ има право да купује, поседује, користи, отуђује покретна и непокретна добра, стиче имовинска права, гради цркве, манастире и дограђује исте те да поседује, издаје и штампа књиге, часописе и јавна гласила, оснива радио-телевизијске станице али и верске школе за средње и високо образовање свештеника и верских службеника.
Претходни кратак осврт на предлог Уговора о питањима од заједничког интереса између Црне Горе и Црногорске православне цркве, јасно говори о томе да и даље, постоје и предстоје тешки изазови и искушења када је реч о црквеном питању у Црној Гори. План према којем државни органи треба да арбитрирају а Српска Православна Црква уђе у дијалог са ЦПЦ није ништа друго до потпуна легитимизација интереса и циљева ове потоње. Без намере да се на овом месту утврђује крајњи циљ и домет евентуалног Уговора, није на одмет подсетити на два, за СПЦ свакако неповољна, сценарија. Према првом, заједничко коришћење имовине без титулара где би православни храмови на простору Црне Горе били слободно отворени за клер и све вернике представља тешко изводљиву опцију. Други сценарио се пак, односи на поделу имовине коју је својевремено предложио правник Новак Аџић. Према тој замисли, ЦПЦ би био додељен Цетињски и Острошки манастир, Влашка црква на Цетињу, бројне сеоске и мештанске цркве у урбаном и руралном приморском и централном делу Црне Горе док би се СПЦ „повукла“ у Манастир Морачу, Ђурђеве ступове и храм у Подгорици. Према истом виђењу, оно што наводно „у религијском смислу представља део црногорске културне баштине и наслеђа“ требало би да припадне ЦПЦ а оно што тобоже припада српском наслеђу може користити СПЦ.
У сваком случају, још је много проблема према којима се држава Црна Гора мора опрезно поставити и темељем правне аргументације, полако градити пут ка њиховом трајном разрешењу на корист свих грађана.
Пише: Иван Митић
ИЗВОРИ:
Лепосавић, В. (2021) Ухваћени у вршењу својих права. Catena Mundi
Aџић, Н. Правни аспект укидања Црногорске православне цркве 1918-1922
Ђукић, Д. (2017) Правни положај Хрватске православне цркве, Правни факултет
Црква основана у полицијској станици, Политика
https://www.politika.rs/sr/clanak/24843/Crkva-osnovana-u-policijskoj-stanici
СПЦ ствара нове поделе, Политика
https://www.politika.rs/scc/clanak/63492/CPC-stvara-nove-podele
Црногорска православна црква регистрована је у складу са законом, Kodex.me
Писмо – Усаглашавање Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве са правним поретком Црне Горе, Акција за људска права
Упоредни пресјек Темељног уговора са СПЦ, ИЗ ЦГ, ЈЗ ЦГ и Светом Столицом
Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница (,,Sl. list CG”, br. 074/2019 i 8/2021)
Устав Црне Горе („Sl. list CG“, br. 1/2007 i 38/2013 – Amandmani I-XVI)
Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве
Предлог Темељног уговора између Црне Горе и Црногорске православне цркве, Антена М
