Пише: Милорад Дурутовић
Фридрих Ниче је прогласио смрт Бога. Ролан Барт је прогласио смрт аутора. Данас, у ери постистине, изгледа да је сахрањена и сама истина.
Човјек новог доба има парадоксалну потребу: да сахрањује највеће вриједности, да би их, чим схвати да без њих ипак не може, поново оживио; а то, осим што показује крхкост амбиције да се новим „чудима“ избаце из употребе темељи старог свијета, дјелује и помало гротескно. Споменици се дижу нон-стоп. Јер ништа више не умије или не смије да остане мртво, а ни свето!
Слично се, само у једном приземнијем регистру, дешава и код нас. Са сваком новом влашћу дижу се нови споменици; са сваком наредном ‒ они претходни се било прећутно, било отворено потискују, заобилазе или „надограђују“ новима. Увијек се може саградити већи и љепши, или просто другачији споменик. „Већи гроб за нову смрт“, како би рекао Душко Радовић. Као да се, по некој необјашњивој нужности или колективној психози, све мора изнова сахранити и изнова „оживјети“.
Зашто се, дакле, подижу споменици? Очигледно не због памћења, већ због садашњости која жели да управља, да контролише прошлост. Политички гледано, лакше је владати интерпретацијом онога што је било, неголи подизањем квалитета онога што јесте. Отуда и тај необични психо-ритам: ништа се не руши до краја, али се ништа не оставља на миру, јер свему се може додати нова употребна вриједност, ново значење, нова сврха, издати нова „боравишна дозвола“.
Ако постоји слика која то може прецизније изразити, онда је то једна епизода из Времена чуда Борислава Пекића.
Милорад Дурутовић: Између светог и профаног – „Косовски циклус“ Николе Завишића
Лазара из Витаније супротстављене идеолошко-религијске стране убијају и васкрсавају више пута ‒ једни да докажу да има васкрсења, други да докажу да га нема. Али ни једни ни други то не чине због смрти, нити због васкрсења. Чине то да би, управљајући животом и смрћу, потврдили сопствену моћ. Гласом Егле, јунакиње из једне друге приче из исте Пекићеве књиге, слично се запажа:
„приликом линча нечисти и чисти, ма колико им је стало до разликовања и раздвајања, увек се служе истим камењем“.
Пекићев Лазар, сведен на пуки инструмент, постаје готово лутка на којој се доказује супрематија, те у једном тренутку његова једина истинска жеља више није живот, већ коначна смрт; да једном за свагда остане мртав; да не буде више враћан међу живе зарад туђих амбиција. За њега, након више смрти и васкрсења, чак и споменик постаје опасност. Стога се његов одани слуга Хамрије бен Елханан и обавезује да ће, након треће или четврте Лазареве смрти, украсти његов леш и далеко од града га спалити на ломачи ‒ прије него што „и апостоли и синдерионски плаћеници установе шта се догодило“ ‒ да не остане ни праха ни пепела за помен. Ништа што би могло послужити као алат идеолошких неимара, од којих се, изгледа, једино може сакрити бијегом на небо.
„Горе, на малој, већ потамнелој висини, још увек је кружила голуждрава птичица, одсев Лазареве душе, као да јој није доста земаљских мука и да за њима жали“.
У том призору можда се најбоље види и логика наших споменика и њихових рестауратора. Јер, проблем није у томе што се подижу, нити у томе што се кроз њих прошлост дозива. Проблем је у томе што ништа не смије да остане изван домашаја воље која би да изнова прошлост тумачи, присвоји и преуреди. Као да ни мртви немају право на мир – на вјечни мир, већ стално бивају враћани у оптицај, и то не као друштвени омаж, него као средство јавне и политичке употребе.
Извор: РТНК
