Када је Ларс Клингбајл недавно кренуо пут Сједињених Држава, два данска борбена авиона Ф-35 извесно време су пратила „ербас“ немачког потпредседника владе. Тај сусрет у ваздуху вероватно је требао да буде и својеврсна демонстрација моћи и да покаже да и Европљани умеју да покажу зубе. Чак и према председнику САД Доналду Трампу, који у међувремену отворено прети да ће, ако буде потребно, силом присвојити Гренланд.
У стварности, та „ваздушна демонстрација моћи“ открила је колико су Европљани заправо немоћни. Ф-35 је производ америчког војно-индустријског концерна „Локид Мартин“, савремени борбени стелт авион који у потпуности зависи од софтвера и резервних делова из Сједињених Држава. Стручњаци су сагласни да је летелица оперативно употребљива само уколико то одобри Бела кућа. Ко купи Ф-35, постаје део „америчког царства“, изјавио је војни стручњак и бивши борбени пилот Питер Лејтон 2025. године, за Шпигл.
Реч је о бизарној ситуацији. Европа се навикла на САД као силу заштитницу. Америчка војска доминира НАТО-ом, долар влада финансијским тржиштима, а Силицијумска долина задаје дигитални ритам. Деценијама је тај поредак функционисао, делујући као нешто природно. Међутим, под Трампом су Сједињене Државе од партнера постале ривал и негују опасан империјализам. А тај републиканац користи сваку полугу моћи који му је на располагању. У случају Европе, таквих полуга има много.
Без америчке војске Европа би била изложена руским ракетама. Без америчке технологије немачке институције и предузећа би стали. Без америчких обавештајних служби, безбедносне структуре биле би у великој мери „слепе“. Без америчких финансијских сервиса, економија би се урушила. Та зависност сеже све до свакодневног живота појединаца у Европи. Када међусобно ћаскамо – САД. Када негде дигитално плаћамо – САД. Када се ослањамо на помоћ вештачке интелигенције – САД.
Индустријска зависност
Колико је чак и немачка индустрија зависна од америчких дигиталних компанија, показује једно сунчано децембарско преподне у Сан Франциску. Матијас Штрук, задужен за аутономну вожњу у „Мерцедес-бензу“, смешта се на задње седиште црвеног модела CLA како би представио светску новину. Најновија генерација основног модела „Мерцедеса“ може, по жељи, да вози полуаутономно. У стручној терминологији то се назива ниво два.
Оно најзначајније на томе – софтвер – ипак није развио „Мерцедес“. Већ амерички гигант у производњи чипова „Енвидија“, са којом штутгартска компанија сарађује више од пет година. „На равноправној основи“, како Штрук наглашава. Програмери су били у блиској размени – кроз редовне радне састанке, заједничке тест-вожње и радне групе. Само на тај начин овај аутомобил је био могућ, дакле „у тесном партнерству“.
Мало после тога, у Лас Вегасу, све звучи потпуно другачије. Шеф „Енвидије“, Џенсен Хуанг, шета сценом технолошког сајма CES у раскошној дизајнерској кожној јакни, широко се смешка и прима похвале за своју светску сензацију. Великодушно је „Мерцедес“ назвао „партнером“. Али CLA је публици представио као „наш први аутономни аутомобил“, један од милиона таквих који ускоро долазе.
Његово отворено и самоуверено држање није без разлога. „Енвидија“ је развила своју вештачку интелигенцију (ВИ), која омогућава аутономну вожњу, као платформу којом могу да се служе сви произвођачи аутомобила широм света. Тако Хуанг учествује и зарађује свуда – док је „Мерцедес“ у смислу „будућности вожње“ потпуно зависан од америчке технологије.
Као што је, суштински, случај са свима. Подаци о економској моћи америчких компанија као што су „Епл“, „Мајкрософт“, „Мета“, „Гугл“ или OpenAI делују просто запањујуће. Према истраживању „Биткома“, 96 одсто немачких предузећа увози дигиталне технологије и сервисе, док само 25 одсто такве технологије извози. Три четвртине свих компанија које котирају на берзи у Европи користе софтвер „Мајкрософта“ или „Гугла“ за организацију е-поште, календарa и радних тимова. Четири од пет фирми би желеле европске алтернативе.
Без производа седам великих америчких дигиталних концерна, који заједно вреде осам пута више него свих 40 компанија са DAX-а, Немачка би стала. Скоро ниједне локалне новине не би могле да изађу, ниједна полицијска станица не би могла да прима пријаве, ниједна школа да прави распоред часова, ниједан вртић да одржава родитељске чет групе. Судови и комуналне службе зависе од њих у управљању документима, као и средња предузећа, светски концерни и приватни корисници.
Посебно је очигледна разлика када је реч о најважнијој технологији нашег времена: вештачкој интелигенцији. Само америчке технолошке компаније ће 2026. уложити више од 500 милијарди долара у њен развој. Док у Немачкој на насловну страну иду вести типа изградње центра за обраду података за ВИ од стране „Телекома“ у Минхену, вредног једну милијарду. Партнер пројекта: „Енвидија“, наравно.
Ниједан велики језички модел вештачке интелигенције не потиче из Европе. У најбољем случају, француски стартап Mistral може да се мери с њима. Немачка нада Aleph Alpha? Повукла се с тржишта и мора да отпушта раднике. Док је OpenAI из Сан Франциска већ прошлог лета пријавио 700 милиона корисника свог сервиса – ChatGPT – недељно.
Небојша Поповић: Јубилеј 250 година Декларације о независности (1776 -2026), куда иде Америка?
Плаћене платформе
Пренос богатства је огроман. Само федерална влада сваке године уплаћује више од 200 милиона евра лиценцне таксе „Мајкрософту“, уз то долазе трошкови на нивоу покрајина и општина. Политички, полуга утицаја САД је још већа.
Cloud Act из 2018. године је закон који од америчких компанија захтева да на упит америчких власти предају податке о корисницима, чак и ако се ти подаци обрађују и чувају у центрима података изван Сједињених Држава. Садашњи потпредседник Венс је већ током претходне изборне кампање претио да би то могло негативно утицати на подршку САД НАТО-у, ако Европска унија настави да изриче казне дигиталним компанијама попут X-а Илонa Маска.
Колико је Трамп спреман да истерује своју вољу показало се у децембру. Тада је Вашингтон забранио улазак бившем комесару ЕУ Тјерију Бретону, због његове улоге у законима Европске уније о дигиталној сфери. Бретон је имао храбрости да примени „Закон о дигиталним тржиштима“ и „Закон о дигиталним услугама“ на америчке технолошке платформе, како би ограничио њихову тржишну моћ и заштитио потрошаче. Управо је то смисао оба закона. Амерички министар трговине, Лутник, био је толико гневан због тога да је отворено затражио да се оба закона укину. То се, каже он, постиже „штапом и шаргарепом“.
Једини излаз из ове дилеме су сопствена дигитална решења. Права сувереност делује готово недостижно, али нешто већа самосталност могла би помоћи у борби против америчких притисака. И заиста, Трампова империјална „политика шока“ изазива нову динамику у Европи. Тако је министар за дигитална питања Карстен Вилдбергер средином новембра сазвао Самит о суверенитету ЕУ. На листи гостију: немачки канцелар Мерц и француски председник Макрон. Амерички технолошки лидери нису били присутни.
Канцелар је јасно поручио да се зависности „користе политички и за утврђивање моћи“. Зато Европа мора „ићи својим дигиталним путем, који треба да води ка дигиталној суверености“. Министар Вилдбергер верује да то може успети: вештачка интелигенција поново меша карте и могла би отворити простор за „дигитални повратак“ Европе.
Канцелар и министри морали би да почну од себе. Држава, осим кроз субвенције и смањење бирократије, директан утицај има и кроз своје куповне одлуке – а управо ту ствари запињу. Тако је Министарство унутрашњих послова 2023. године склопило вишегодишњи уговор вредан више милијарди евра са компанијом „Оракл“, а Бундесвер 2025. године са „Гугл клаудом“. Покрајина Баден-Виртемберг је, као и неколико других покрајина пре ње, за своју полицију чак склопила уговор са „Палантиром“, орвелијанском компанијом за свеобухватни надзор коју је основао Питер Тил.
Све се то ради иако постоје алтернативе. Рецимо, Шлезвиг-Холштајн је већину своје покрајинске управе пребацио са „Мајкрософта“ на слободни софтвер и планира да убудуће уштеди најмање 15 милиона евра годишње на лиценцама. И савезна компанија ZenDis (Центар за дигиталну сувереност), основана 2022. ради веће независности, бележи раст потражње. Више од 80.000 радних места у јавној управи већ је пребачено на њихову канцеларијску алтернативну платформу „Опендеск“.
Нека од њих се налазе и при Међународном кривичном суду у Хагу. Од ступања на дужност, Трамп је оптеретио санкцијама једанаест судија и тужилаца, међу њима и главног тужиоца Карима Кана. Он је, након израелског напада на Газу, између осталог затражио издавање налога за хапшење Трамповог савезника Нетанјахуа. Суд је одлучио да такве репресалије не прихвати и одустао је од америчке технологије – у корист „Опендеска“.
Исто би могао да учини свако. Данас за готово све важне дигиталне услуге постоје домаћа решења. Иницијатива „Дан дигиталне независности“, покренута почетком јануара под слоганом „Враћамо свој слободни дигитални живот“, нуди чак и конкретне „рецепте за прелазак“. Засад, међутим, то још није масовни покрет.
Запуштена одбрана
Колико је зависност у области одбране драматична, Европљани су заиста постали свесни тек након руског напада на Украјину. Шта би се догодило ако Трампова Америка више не би желела да подржава савезнике у НАТО-у? „Када би Руси испалили хиперсоничну ракету ка Берлину, Немци би без америчког сателитског извиђања то приметили тек кад ракета удари у Курфирстендам“, иронично примећује један немачки менаџер из одбрамбене индустрије. Само САД располажу глобалним системом за рано упозоравање на ракетна лансирања и свеобухватним сателитским надзором.
Истина је да земље попут Немачке, Француске и Пољске масовно улажу у наоружавање: према тренутним прогнозама, војни расходи у ЕУ порасли су у року од пет година за око 63 одсто, на 381 милијарду евра. Европске чланице НАТО планирају да убудуће издвајају 3,5 одсто свог бруто домаћег производа за одбрану, након што су годинама биле испод два одсто.
Само Немачка намерава да од 2029. године улаже око 150 милијарди евра годишње. Али ни много новца само по себи није довољно. Европа је у области одбране неефикасна: готово да нема заједничке набавке, постоји превише међусобно некомпатибилних система, а неке врсте наоружања у потпуности недостају.
Колико је то изражено, постало је јасно у новембру, када је министар одбране Борис Писторијус, на сибирској хладноћи, седео на трибини у Минхену-Алаху и посматрао „панцерски балет“: војни концерн KNDS представљао је нову верзију тенка „Леопард 2“. Писторијус је наручио 123 ова оклопна колоса и планира да поруџбину повећа за још 75.
Министар, том приликом, са поносом набраја ко све купује нове „леопарде“ – од Норвешке, преко Литваније, до Хрватске. Порука је јасна: Европа удружује снаге и ослања се на стандардизоване системе наоружања.
Али та тенковска представа прикрива оно што недостаје. „Без GPS-а, без управљања системима, ми уопште не бисмо могли било чиме да управљамо“, признаје сам Писторијус. Зато су, додаје, „важни свемир и сателити, и сајбер простор је важан“.
Нажалост, Европа је у свемиру готово потпуно разоружана – као и у другим модерним системима наоружања. Код аутономних система, умрежених система и система којима управља вештачка ингелитенција, као и код нове генерације борбених авиона или хиперсоничних ракета, европски развој и производња су, како констатује Килски институт за светску економију, „у најбољем случају ограничени, а у најгорем – непостојећи“. Европљани су предуго занемаривали истраживање и развој. Зависност од САД је велика – и таква ће остати још дуго.
Свемир је заиста добар пример. Када је директор „Спејс-икса“, Илон Маск, прошлог марта указао на то да би Украјина без његове сателитске мреже „Старлинк“ била беспомоћна, европске војске је облио хладан зној. У пракси, украјинским дроновима су по правилу неопходни сателити у ниској Земљиној орбити како би са минималним кашњењем комуницирали са командним центрима на земљи.
Маск је касније изјавио да не намерава да Украјини ускрати сателитску везу. Али указивање на зависност је оставило трага. Само током 2024. године САД су у свемир послале више од 260 војних сателита, док су Европљани лансирали свега 44. У ниској орбити Европа је готово невидљива.
Европске компаније као што су „Ербас“, „Талес“ или „Леонардо“ једва да су у стању да серијски производе сателите. Чак и када би могле – без америчке помоћи тешко да би ишта лансирале у свемир. Док је „Спејс-икс“ прошле године извео 165 ракетних лансирања, европска нова ракета „Аријан шест“ забележила је свега четири лета.
Нација окупана крвљу – Остерова опомена о насиљу, усамљености и дубоким ранама Америке
Велика улагања
Како би то променио, Писторијус планира да до 2030. године уложи 35 милијарди евра у војно јачање у свемиру. Немачки стартапи као што су Isar Aerospace или Rocket Factory Augsburg требали би да израсту у конкуренцију „Спејс-иксу“, док одбрамбени гигант „Рајнметал“ планира улазак у сателитску производњу заједно са финском компанијом ICEYE.
Међутим, као и често у питањима одбране, недостаје координисан европски приступ. Тако после година спорова паневропском пројекту FCAS за развој новог ваздушног борбеног система, прети потпуна пропаст. Могуће је да ће Немци и Французи засебно развијати милијардама евра скупи борбени авион.
У сваком случају, FCAS не би био оперативан пре почетка четрдесетих година овог века. До тада ће се Бундесвер ослањати на америчке Ф-35. Истина, Писторијус је код „Ербаса“ наручио нове „јурофајтере“, али они тренутно не могу да носе нуклеарне бојеве главе и не могу да учествују у систему нуклеарне одбране.
Ни у погледу нуклеарног одвраћања Европа не може без Америке. Тачно је да Француска и Велика Британија имају око 500 нуклеарних бојевих глава и могле би агресору да нанесу озбиљну штету узвратним ударом. Али то је тек мали део америчког или руског арсенала. Пре свега, Британцима и Французима недостају тактичке нуклеарне бомбе за ограничене, циљане војне операције.
Због тога се у неким војним круговима, рецимо од стране бригадног генерала Франка Пипера, разматра немачко учешће у изградњи европских нуклеарних снага. „Немачкој су потребне сопствене атомске бомбе“, написао је недавно на мрежи LinkedIn директор за стратегију и наставу на Војној академији Бундесвера у Хамбургу. Ипак, Немачкој је, према Уговору о неширењу нуклеарног оружја из 1968. године, међународним правом забрањено да поседује нуклеарно оружје; то искључује и Споразум „два плус четири“ о уједињењу. Реалније је да Немачка финансијски подржи европски развој и размештање тактичког нуклеарног оружја. Али и за изградњу независног и потпуног система нуклеарног одвраћања била би потребна најмање једна деценија.
Празнине постоје и код конвенционалних система дугог домета, као и у противваздушној одбрани. САД су у том погледу поставиле стандарде – како у системима, тако и у софтверу. Чак и тамо где постоје европске алтернативе, оне су често неатрактивне, јер су као национална решења међусобно некомпатибилне.
Наду улива чињеница да одбрамбени стартапи попут фирма Arx Robotics и Helsing не само да развијају нове, аутономне технологије, већ и граде европске облике сарадње. И етаблиране компаније, попут „Рајнметала“ и KNDS-а, све чешће се удружују са партнерима из других земаља ЕУ – од Италије до Финске – како би брже покренуле пројекте.
Када је реч о умрежавању оружаних система и изградњи одбране од дронова, Бундесвер убрзава темпо. У новом плану набавке, удео америчке технологије пада на свега око десет одсто.
Директне санкције
Какве последице има када се неко нађе на радару америчке владе, добро зна Николас Гијо. Француз је судија Међународног кривичног суда, један од потписника налога за хапшење Нетанјахуа и жртва Трампове осветољубивости. „Ове санкције погађају сваки сегмент мог свакодневног живота. То далеко превазилази обичну забрану уласка у САД“, изјавио је Гијо недавно за париски дневник Монд. Судија је изгубио налоге код „Амазона“, „Ербиенбија“ и „Пејпала“, а „Експедија“ му је отказала резервацију хотелске собе.
Ствар је још озбиљнија, Гијо више не може да плаћа картицама „Американ експрес“, „Виза“ или „Мастеркард“, које у Европи практично имају монопол. „Постоје банке које, иако нису америчке, затварају рачуне санкционисаним лицима. Просто дан за даном остајете без банковне картице. Бити под санкцијама значи бити враћен у деведесете године.“
Заиста, доминација америчких финансијских сервиса је огромна. Платни системи, банке, берзе, фондови, пензиони фондови, рејтинг-агенције – свуда преовлађују америчке адресе. Северноамерички инвеститори држе око четвртину акција свих 40 компанија DAX-а (најважнији берзански индекс у Немачјој; прим. НС), а 2024. године њима је отишао и највећи део дивиденди. Амерички финансијски фондови улажу новац у европске стартапе, који затим излазе на берзу у Њујорку. Сировине се углавном тргују у доларима, а САД су највеће светско тржиште капитала. „Потенцијал за уцену који Американци имају је огроман“, каже Вокер Брил, директор Центра за финансијске студије при Универзитету „Гете“ у Франкфурту.
Око 60 одсто свих безготовинских плаћања у Европи обавља се преко „Визе“ и „Мастеркарда“, уз додатак „Пејпала“. То је огромна ризница података – Американци тачно знају на шта Европљани троше новац. Национални платни системи попут Bizuma у Шпанији, iDEAL-а у Холандији, Twint-a у Швајцарској или MobilePay-a и Swish-a у северној Европи практично не поседују опције за прекогранична плаћања.
Паневропска алтернатива Wero, коју већина банака нуди својим клијентима, једва да се помера с места. И упркос свим свечаним изјавама о европској независности од САД, управо је „Дојче банка“ у уторак најавила проширење сарадње са „Пејпалом“. „А платни промет je наш централни нервни систем“, каже економиста Брил. „Ако амерички сервиси искључе Европу – овде ће се угасити светла.“
До сада се то, осим у појединачним случајевима попут Гијоовог, није догодило. Европско унутрашње тржиште је сувише значајно да би прекоокеански финансијски играчи масовно ризиковали односе са клијентима. „Али више није искључено да САД, као што то чине са царинама, свој утицај на глобални финансијски систем циљано усмере и према савезницима, како би оствариле трговинске или геополитичке циљеве“, упозорава Штефан Шајбле, председник управе минхенске консултантске куће „Роланд Бергер“.
Џек Расмус: Како Америка иде у рат – Ирак, Украјина и сада Иран
Систем притисака
Посебно оштро санкционо оружје налази се у рукама једне агенције која је подређена америчком министру финансија и Трамповом присталици Скоту Бесенту. Канцеларија за контролу имовине у иностранству (OFAC) може да блокира имовину и забрани трансфере новца како би терористе, нарко-картеле, појединце или читаве државе искључила из америчког финансијског система, уколико САД процене да су њихови безбедносни интереси угрожени.
У новембру је OFAC ставио мрежу „Антифа Исток“ на своју листу терористичких организација. Та мрежа је одговорна за насилне нападе на десничарске екстремисте. Након тога је удружење „Рот Хилфе“, које пружа правну помоћ левим екстремистима, изгубило рачун код Шпаркасе банке у Гетингену. Вероватно зато што се на једном уплатном налогу у пољу „сврха“ налазио натпис „Антифа Исток“. Притом, „Рот Хилфе“ није забрањена, нити припада тој мрежи чију терористичку класификацију домаће власти у Немачкој иначе одбацују; сама мрежа је, по њиховој оцени, значајно ослабљена пресудама, истрагама и хапшењима.
Изнад свега, Вашингтон може да запрети да ће банкама ускратити приступ систему SWIFT – својеврсној пошти преко које хиљаде банака у око 200 земаља комуницирају. Ко из тог система испадне, може да угаси пословање. Фридрих Мерц је, говорећи о могућем искључењу Русије из SWIFT-а, рекао да би то могла бити „атомска бомба за тржишта капитала“.
OFAC, SWIFT или Комитет за стране инвестиције (CFIUS), који може да блокира стране инвестиције у САД: комбинација су моћних институција и доминантних финансијских сервиса који показују какве полуге има Трамп.
Како Европа може да се ослободи тога, а да не објави финансијски рат Сједињеним Државама? Директор „Роланд Бергера“ Штефан Шајбле износи неколико далекосежних, делимично радикалних идеја. „Ако то заиста желимо, није толико тешко – и у САД то никога не би изненадило“, каже он.
„Имамо заједничку валуту у 21 земљи. Евро је очигледна полуга за пројекат независности.“ Политика, каже Шајбле, мора масовно да ојача евро и европске институције. „Потребне су нам заједничке обвезнице – еврообвезнице. По могућству са свим земљама, а ако не, онда барем са онима које поштују буџетску дисциплину.“ Европа мора више сировина да тргује у еврима и да изгради сопствени клириншки систем по узору на SWIFT. „То јача евро као резервну валуту. Евро је основа свега.“ Поред тога, Европи су потребни и сопствени, снажнији рејтинг-капацитети. А Шајбле иде и корак даље: „Морамо доследно да гурамо дигитални евро.“
Слично размишља и Јоахим Вирмелинг, дугогодишњи члан управе Бундесбанке, који данас ради на приватној Европској школи за менаџмент и технологију (ESMT) у Берлину. Он сматра да би борба око дигиталног новца могла постати централно бојно поље финансијске индустрије – и да Европљани морају пазити да не изгубе корак са САД. Трамп је уклонио све препреке како би приватним компанијама омогућио да, као допуну долару, издају „стабилне криптовалуте“ (енг: stablecoin) – дигитални новац обезбеђен америчким државним обвезницама.
„САД желе да прогурају стабилне криптовалуте и тиме учврсте доминацију долара. Тако добијају још једно средство притиска“, каже Вирмелинг. Као противтежа потребан је дигитални евро – пре свега да би компаније и банке постале независније од САД. „У геополитичкој борби за моћ, снажна валута је кључни фактор. Евро тиме добија потпуно нови, геостратешки значај.“
Биљана Ванковска: Како Запад претвара критичаре у „не-особе” или: о кафкијанској Европи
Ко су савезници САД?
Једног понедељка у децембру: шеф Савезне службе за заштиту устава Зинан Зелен сазвао је састанак. Окупили су се обавештајци, политичари, високи званичници из Мерцове канцеларије. Тема су биле последице руске инвазије на Украјину по Немачку.
Али непосредно пре тога САД су објавиле нову Националну стратегију безбедности. Деценијама је Савезна Република могла да се ослања на то да ће јој Америка увек пружати руку заштите. Сада Трамп отворено подржава „патриотске европске странке“ – попут крајње десничарске АфД, које желе да разоре Европску унију.
У немачком безбедносном апарату нова стратегија је одјекнула као бомба. У готово ниједној области зависност од САД није велика као код њих. Почетком године високи званичници су уверавали јавност да неће бити драматичних промена. Сарадња на оперативном нивоу, тврдили су, током Трамповог првог мандата функционисала је солидно.
Међутим, сада је јасно: на САД се више не може ослонити. Трамп и његов MAGA покрет превише темељно преобликују безбедносни апарат. На кључним позицијама сада седе идеолози (попут директора FBI-а Кеша Патела и координаторке обавештајних служби Тулси Габард) који негују десничарске идеје и теорије завере.
За безбедност Немачке то представља проблем. Берлин се годинама ослањао на то да кључне информације о терористима или шпијунима долазе из САД. Америчке службе су далеко моћније од немачких – и захваљујући знатно већим буџетима: док су САД прошле године у своје службе уложиле 101 милијарду долара, немачки буџет је износио једва око три милијарде.
Више пута су амерички дојаве спречиле нападе у Немачкој. Тако је 2018. године америчка служба упозорила немачке органе на исламисте који су у Келну планирали да од изузетно отровног рицина направе биолошку бомбу – до 200 људи могло је да страда. Чак је и кључна информација о „Саксонским сепаратистима“, источнонемачкој неонацистичкој ћелији, дошла од FBI-а. Тројица осумњичених терориста који су ухапшени крајем 2024. били су активни у АфД-у.
У међувремену, Трампова администрација убраја АфД међу своје савезнике. Републиканци су више пута у Вашингтону примали делегације АфД-а. Када је Савезна служба за заштиту устава у мају АфД класификовала као „потврђено десничарску екстремистичку странку“, државни секретар Марко Рубио је побеснео, назвавши то „прикривеном тиранијом“. Према истраживањима Шпигла, његово министарство је чак разматрало санкције против немачких државних службеника одговорних за ту класификацију.
Немачке службе су свесне своје зависности. Прошле године (2025.) један запослени у америчкој Војно-обавештајној агенцији (DIA), огорчен Трампом, јавио се немачкој обавештајној служби BND и понудио тајне информације – у замену за нови идентитет и немачки пасош.
Уместо да искористи узбуњивача као извор, BND је обавестио америчке власти, које су га ухапсиле као издајника. Очигледно су се у Берлину превише плашили да би Немачка могла бити искључена из трансатлантског протока информација.
Такозвана „координациона“ сарадња у BND-у важи за самосталну обавештајну делатност: информације се не прибављају сопственим средствима, већ кроз сарадњу са другим службама. BND је у том циљу исплео глобалну мрежу; поред техничког надзора, међународна сарадња се сматра једном од јачих страна немачких служби – негованом, између осталог, и кроз популарне позиве партнерима на Октобарфест.
Пре рата у Украјини, британске и америчке службе су BND-у давале упозорења да руски председник Владимир Путин планира напад. Немачке службе нису имале сопствене увиде који би потврдили да ће Москва заиста извршити инвазију; чак су сумњале у информације партнера.
Британски и амерички представници су 2025. године обишли Берлин како би указали на слабости немачког обавештајног система. Прикупљање података, анализа, операције – у свему има простора за напредак. Превише регулатива, превише ограничења – тако споља гледају на немачке службе.
Ситуација постаје све чуднија. С једне стране, Немци би требало да достављају више информација Американцима; с друге, Берлин и Вашингтон одједном имају супротстављене интересе – пре свега у вези са Гренландом и Украјином. Са великим неповерењем у Берлину је посматран и покушај бизнисмена блиских Трампу да поново пусте у рад гасоводе „Северни ток“ у Балтичком мору.
Аутори: Тим Барц, Симон Бок, Софи Гарбе, Мартин Хесе, Роман Лебергер, Рене Фистер, Марсел Розенбах, Фиделијус Шмит, Волф Видман-Шмит и Матијас Гебауер
Извор: Шпигл
Превод: Нови Стандард
