Пише: Милован Урван
Та, често помислим како СПЦ у Црној Гори функционише као врећа за иживљавање, као најзгоднији кривац. За шта? Та, за све и сја! Илити, Црква је крива и када киша љусне у јулу, јербо је то, наравно, знак руског малигног утицаја. За сунце кад пржи – опет крив српски национализам. За то што су манастири пуни, а школе све празније – опет крива СПЦ. Па макар тихо ћутала док се испред ње кувају политичке чорбе у којима је и вјера зачин, али не и главно јело.
Гријех цркве је, изгледа, у томе што постоји. И што, за разлику од многих институција, још има живих свједока сопствене прошлости – и у камену, и у људима. А то у земљи постмодернизованог, дакле, фраментизованог идентитета боли више од ичега.
Од 2006. до данас, СПЦ је у Црној Гори од државног партнера постала „сумњиви, убачени, елемент“. Појавила се нова црква – ЦПЦ, која има све што треба: медијску подршку, политичке патроне, анатемисане и проклетству предате попове, неканонски статус… Недостају јој само вјерници. Али у држави гдје форма прождире садржај, ни то није проблем. Што би рекао Едуардо Галеано: „Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покојника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже, која презире садржај.“ Ну, закон ће то већ ријешити. Или макар покушати, као онај чувени из 2019, којим је власт хтјела да литургију и имовину стави у исти фиокар.
Дакако, памтимо, народ није ћутао. Литије су показале да вјера није само приватна/интимна ствар, него и јавна одбрана историје, културе и памћења. Да, неко још памти да се „Острог“ не чита као рачун за струју. И да је митрополит Амфилохије знао да буде строжији од било ког министра културе – јер је он културу носио у крсту, не у кабинетском плакару.
А сада, кад се политичке карте поново мијешају, СПЦ је и даље ту – непожељна за политичко-медијски естаблишмент који изгледа господари у Црној Гори иако су званично детронизовани на изборима 2020. године – али и Црква остаје једнако света за народ. Као стара иконе у напуштеној кући: можеш је игнорисати, али не и заборавити.
У међувремену, борба се наставља – не више само за храмове, већ за то ко ће бити домаћин у сопственој кући. А кад се Црна Гора поново запита ко је и шта је, можда ће се сјетити да се идентитет не гради мимо корјена, још мање мимо њега израста или лебди негдје у свемиру, без знања о сопственом поријеклу, без свијести о томе куд се тако високо устремило.
