Мирење с технолошким напретком је немновност. О потреби и мјерама заштите глупо је размишљати, јер што се будете више батргали то ћете више тонути у дигитални свијет.
Горе од свега је приписивати себи отпорност на тај свијет.
Данас, пред поподневну дремку, из удобности лежећег положаја, инстиктивно отворих Фејсбук. То је она пречица којом се најбрже стиже до главних догађаја. Може послужити и лијепим разговорима које смо некада називали дијалозима, а сада чатовањем, сурфовањем, блоговањем.
Укључих се. Искоментарисах неколико објава одаслатих под сликама и именима познатих ми, и да се послужим учесталом фразом „са њима повезаних лица“.
Претпоставих да им, када су већ јавно изложили свој став, неће засметати коментар или нека врста одговора на написано. Ваљда неће имати ништа против ако им на учтив, саосјећајан и културан начин упутим пар ријечи. Kлинац.
Брзо схватих да сам се преварио. Огромној већини из дигиталног свијета само је стало до дијељења савјета, прослеђивања препорука и открића, свађа, пријетњи и псовања на даљину.
Онима који мирно из прикрајка прате Фејсбук збивања није стало до разговора чак ни оног узгредног. Друштвене мреже су подигле нетолеранцију на веома висок ниво. Генерално људи с друштвених мрежа не желе да им било што поремети заљубљеност у саме себе, скрене пажњу с идола, селфија, „мудрих мисли“, које су или смислили или покупили однекуд.
Иако се обраћају свима не очекују да им се узврати ријечима већ емотиконима. Емотикони господаре међуодносима. Емотикони су оне мале шарене заврзламе које слаткасто потиру исказивање индивидуалности. Безконтакност и аутоматизација узимају данак исконској људској комуникацији.
Историју људских разговора, дописивања, традиционалног поздрављања потрле су сличице, иконице, гифови, симболи, шарениши и дрангулије из Googleп родавнице.
Људским разговорима се затварају врата. Превазиђени су. Сматрају се заосталим… Даје се предност мумлању, криштању, врисци, пантомими, гестовима, онамотепајама… Немушти дигитални свијет се оваплотио у неартикулисаним порукама. Изграђује се нова стварност коју надовјештачују корисници већ извјештаченог.
У таквом свијету немате посла са живим особама већ са заробљеницима бесплатног конзумеризма.
Изнад свега лебди једно инфантилно Vau или Wоw, подигнут прст палац, аплауз,
пулсирајуће срце…
Притисните прекидач. Искључите се. Препустите се поподевној дремци. Сан је последња интима. Мучења несаницом доказана су као најбруталнија кажњавања у историји људског рода. Чувајте своје снове. Не дајте да вам их угрози дигитална сфера и њени деривати у виду разноразних Фејзбука, Инстеграма, Твитера…
Повремено притискајте прекидаче. Љековито је.
Ранко Рајковић
