Пише: Соња Томовић Шундић
Црна Гора је привлачила пажњу образованих Европљана у деветнаестом вијеку који су долазили из различитих европских држава, углавном Француске, Русије, Њемачке, Италије, Холандије, образовних: антрополога, етнографа, научника, писаца и новинара, дијелом из личне знатижеље да упознају егзотични простор од Котора преко Његуша до Цетиња, па онда и до Подгорице и Никшића крајем вијека, а дијелом из скривенијих и ширих циљева и намјера, у складу са званичним политикама својих држава. Научници су настојали да опишу природне љепоте, историјске околности и житеље малене државе, да би их у другачијем свијетлу представили домаћој јавности. Доносили су нове хоризонте разумијевања морално-обичајних образаца понашања народа који се тако упорно и истрајно, стољећима, бори за своју самосталност, одан идеји слободе, и тако рушили негативни стереотип о барбарској земљи у срцу Балканског полуострва, на ободима, тачније у залеђу Медитеранског мора.
Стијешњена између црних планина и живописног Бококоторског залива на којег у освит дана сунце баца свој ужарени пламен, између опасне вијугаве стазе којом путници – намјерници хитају изнад Котора према Његушима и Цетињу, те свјетлуцања морских валова на чијим се ободима слуте искре древних култура, али и неки удаљени цивилизацијски свјетови Медитерана, у чудесном контрасту са стрмовито – каменим пејзажом постоји једна по свему митска земља. Та чаробна земља горштака – ратника који се опиру завојевачима и са источних контитненталних и са приморских западних обала изазвала је љубопитство, својим егзотичним крајоликом, народном ношњом, обичајима и вјеровањима који су једну малу скупину народа подловћенске Црне Горе одржавали вјековима, њен дух, самосталност и вјерски обред, друштвене односе засноване на породичним савезима, пламенским и братственичким везама, заједничким језиком, предањем и традицијом. Црногорци су, записује Јохан Георг Кол, народ чија је историја, мање јуначка пјесма о славној борби са непријатељима, колико их карактерише сурова борба за голи опстанак и унутрашње размирице, земља камените голети и Цетињске котлине којом влада Црни калуђер, владика Петар Други Петровић Његош, који је уз то веома љубазан, уљудан и мирољубив. При томе жене код Црногораца увијек ходају слободно, не морају да се прибојавају да ће их неко увриједити или повриједити, док црногорски свештеници навлаче своју свештеничку одежду само кад чинодејствују у цркви, иначе ходају наоколо у црногорској националној одјећи и с оружјем.
Нема сумње, коликогод да је била мала Црна Гора је била загонетна, и кад би се мало боље погледало у записе извањаца – чудесна, необична по својим различитим својствима, њеним владарима, митрополитима, филозофима и пјесницима као мало која земља европског континента. Узећемо слободу да испричамо причу о најзнаменитијем владару из породице Петровић Његош, даровитом пјеснику који је поетску ријеч из главе цијела народа узвисио до космичких висина, причу из пера путописца – извањца, са жељом не да у тој великој теми откривања владавике црногорског, дамо неки нови прилог, колико да освијетлимо једно ново виђење дато очима живог свједока.
Одбацујемо идеју да ћемо понудити нешто сасвим ново читајући текст географа Јохана Георга Кола Путовање у Црну Гору, једног од многих знатижељника који су преваљивали пут од Катедрале Светог Трипуна до Цетињског манастира, од Котора до Биљарде, биљежићи њене природне љепоте. Тај невјероватан судар небеског и земаљског, мита и историје, посматрали смо с истим осјећањем из непосредне близине, просуђујући субјективне оцјене путописца, па ипак за данашњег читаоца непроцјењиво драгоцјене.
Непосредан разговор Јохана Георга Кола и младог пјесника у митрополитској одјећи у тамним холовима Биљарде може да буде значајан за објашњење психолошког профила, физичке и духовне физиономије пјесниковог бића, какву нам не може пренијети нико осим онај ко је непосредно познавао црногорског владику. Владика је образован, васпитан, гостољубив, усамљен, пјесник, владар и црквени поглавар ратничког народа коме је слобода светиња. Истовремено меланхоличан, свјестан свог тешког положаја и као предводитељ и као уман човјек у непросвијећеној средини.
Интересовање за Црну Гору у њемачком културном простору до тридесетих година 19. вијека било је спорадично, може се рећи да се доласком Петра ИИ Петровића Његоша, на власт, од 1830. године, тај однос увелико мијења, што се може видјети по великом броју прилога, чак и посебним књигама о Црној Гори. Међутим, поред Хајнриха Штиглица и дјела Посјета Црној Гори (1841) и ботаничара Вилхелма Ебела, те занимања знаменитог балканолога Феликса Филипа Каница, књига једног од најплоднијих путописца у њемачкој књижевности 19. вијека, путопис Јохана Георга Кола у многоме је доприносио стварању одређене представе о Црној Гори, уобличавајући један нови вид занимања њемачке и европске јавности.
Тим прије се ради о вриједном свједочанству што је Кол био потомак једне угледне бременске трговачке породице који је своје широко образовање стекао на студијама у Хајделбергу, Гетингену и Минхену. Његов текст је начин да се упознамо како је један култивисани средњоевропски интелектуалац видио Црну Гору и представио је њемачком аудиторијуму.
Аутор записује да се Црна Гора састоји од четири нахије, од којих се најнедоступнија Катунска ослободила од Турака, а онда су се житељи Брда прикључивали као брдске нахије свом подловћенском средшту. Занимљива је ауторова оцјена да садашњи мирољубиви владика, мислећи на Његоша, свим силама настоји да успостави добре односе са сусједима и да уреди своју државу, и цивилизује свој народ.
Добар увод да опише живот у малој пријестоници Цетињу, варошици уклијештеној између великих брда, проналазимо на корак од Манастира, куле на којој су Црногорци уобичавали да иските главама својих непријатеља, до владикине резиденције која је готово увијек испуњена народом, све до доласка у свечану салу Биљарде која служи за аудијенцију. Живописно се оживљава призор владике који живи веома скромно јер он начином свог живота сматра да је непримјерено да се много удаљи од свог сиромашног народа. Његош користи само двије собе, једна са билијаром на средини украшену оружјем и портретима Наполеона и лорда Бајрона, саксонског краља, те једним великим портретом Петра Великог, док је његова спаваћа соба украшена портретом руског цара Николе на коњу. Владика обично сједи на софи, а под ногама му је прострт један мали ћилим, све у свему без раскоши, каква припада чак и осредњем племићу или војводи у западним земљама.
На Јохана Кола Црна Гора је оставила утисак хомерске земље. Зато му се јави мисао на једну врсну успоредбу између свијета древне Хеладе и црногорске земље, онако како се могла утиснути у свијести сваког образованог хеленисте оног доба. Путописац је на овај закључак подстакнут Његошевим ријечима који му се љубазно обратио на руском: И тако вас је пут навео у Црну Гору. Надам се да ћете код нас видјети понеку занимљивост, а осим тога претпостављам да ћете се овдје код нас присјећати Хомера и оних прилика које он описује. Ни љепшег свједочанства, ни занимљивијих ријечи. Цитирајући Хомерове спјевове којима се дивио, и преводио са руског, одушевљен са Ахелијем Пелејевим сином како читамо у Биљежници, био је сигуран да црногорске прилике упућују на грчке јуначке подвиге и њихову борбу за слободом. Уосталом, племенска организација класичне Црне Горе итекако је подсјећала на племенску организацију код Грка, њихов витешки дух и самоодбрана сличила је црногорском чојству и јунаштву. Кол закључује да су ријечи владикине добродошлице одредиле правац његових мисли током цијелог ходочашћа Црном Гором, а њен начин живота у свим видовима подсјетио га је на Хомерове епове, и био нека врста коментара уз Хомера. Његош је у свом говору истакао сличну идеју, међуљудски односи и историјске околности његвог народа морају будити сјећање на антички период, славу Атине и Спарте, евоцирати успомене на хеленски период, ахајско доба, које се задржало у оној малој балканској енклави, одсјеченој од цивилизваних европских држава. Црна Гора – митска земља. Мит који као да је изронио из Илијаде са својим стаситим и храбрим јунацима, херојском добу у коме су као полубогови шетали земаљским шаром и чували свој образ, част, углед и слободу. Кол примјећује да се Његош током разговора више пута враћао на Хомера, не без разлога, као и да у његовој библиотеци постоји више издања Илијаде, између осталог и један руски превод.
(Наставак у наредном броју)
Извор: Вијести
