Када је група младића прије десетак дана прекинула сједницу Скупштине општине Андријевица, на којој је требало Демократска партија социјалиста да преузме власт уз помоћ три одбјегла одборника, и када је та партија након тога саопштила да је у том граду суспендован правни поредак, помислио сам како и данас имају смисла Галилејеве посљедње ријечи – ипак се окреће.
(Фото: Gatewayoss)
Наравно да не одобравам насиље и никакве недемократске механизме, као што нисам одобравао ни онда када су активисти Демократске партије социјалиста уз помоћ и подршку криминалаца из Андријевице онемогућили Славка Перовића да одржи предизборни скуп у Беранама.
Не могу тачно да се сјетим које године је то било и пред које изборе, није више ни важно. Мој пријатељ Ерко, предсједник Општинског одбора Либералног савеза Црне Горе (ЛСЦГ) у Беранама, у најтежим временима за ту странку, био је врло усхићен када је видио пуну биоскопску салу.
Мени је управо то било сумњиво. Сједио сам на балкону и једноставно предосјећао да нешто није како треба. Да Славко има оволико присталица у Беранама, Црна Гора би одавно била независна, помислим. Чекао сам да видим шта ће се десити.
Све је текло лагано док Славко није узео ријеч. Тога тренутка пола биоскопске сале је устало и почело да звижди. Испоставило се да су то све били активисти ДПС-а, који је у то вријеме још чврсто стајао на великосрпској идеологији. Неколико познатих криминалаца их је потпомагало пријетњама и псовкама упућеним лидеру либерала. Било је то мучно гледати и слушати. Да набројим ко је све био међу младим депеесовцима, и гдје су сада, немам намјеру и не желим, али се свакога сјећам одлично.
Славко није устукнуо, причао је из свег гласа без микрофона који је одједном престао да ради. Био је као и увијек у таквим приликама, што би се рекло, “до краја луд”. И када им није успјело да на тај начин прекину скуп, посљедња и сигурна мјера је била нестанак струје. Гдје је искључена, у електродистибуцији или на главној склопки у биоскопу и ко је искључио, не знам ни данас. Још мало говора у мраку, и Славко је замолио своје чланове и симпатизере да се мирно разиђу из безбједносних разлога и спријече теже инциденте.
Недуго затим, враћајући се са скупа Либералног савеза са Цетиња, Ерко је добио такве батине од полиције која га је зауставила у “рутинској контроли”, да су га мрчени му родитељи данима увијали у свјежу овнујску кожу, неби ли му извукли убоје и модрице. У болницу, наравно, није смио да оде. Када се опоравио толико да може да хода, Славко му је завршио азил у Холандији, и од тада је тамо. Видимо се некада када дође да обиђе родну кућу у Беранама.
Онда се присјетим како је ДПС присвојио идеју ЛСЦГ о независној Црној Гори и усред Андријевице успио да узме власт. На исти начин као што покушава и сада. И тада је био само један одборник разлике у односу снага у локалном парламенту. У загрљај ДПС-у је поткупљен или уцијењен прелетио један одборник Покрета за промјене, а Небојша Медојевић је узалуд призивао тужилаштво да испита очигледну политичку корупцију.
Након тога Демократској партији социјалиста није било тешко да крене офанзивно по терену, па су обрадили чак и Сеочане. Да ли се још неко сјећа оне приче о томе како су становници села Сеоце код Андријевице одлучили да у знак револта због референдума продају село? Од љутих Срба, ДПС их је само њима познатим механизмима, више од половине преметнуо у своје редове, и од продаје села је остала само прича.
Ни ДПС, ни било ко други у Беранама оне године није помињао, нити је смио поменути “суспендовани политички поредак”. Није помињао криминалце. Ако се у наставку сједница Скупштине општине Андријевица, која је заказана за понедјељак, опет прекине, нова одборничка већина може је одржати било гдје. У хотелском ресторану, као и 2011., када су преузимали власт са одборником ПЗП.
У међувремену сам схватио још нешто. Разговори се у Андријевици најбоље воде послије трећег пива. Рекао бих да су времена битно другачија, некако либералнија, и предложио бих да одборници сједницу овог пута одрже на Бандовића мосту. Тамо сви долазе, без разлике. Затим да једногласно донесу резолуцију да ће радити на томе да овај малени град не буде симбол сиромаштва и социјалне биједе у Црној Гори. Да ће сви заједнички учинити нешто корисно за Андријевицу, умјесто што воде рат за фотеље. Можда се уз пиво договоре.
Недавно дам срео Ерка, дошао мало на одмор. Питамо се пријатељски, у годинама смо када прво питамо за здравље. Онда неизоставно почињемо и причу о политици. Дотакосмо се Андријевице. Ерко пита, шта би оно горе? Ништа, рекох, видиш, ипак се окреће.
Аха, јесте, баш се окреће. Ено, каже ми он, Ацо Ђукановић купио кућу од три и по милиона еура у Луксембургу, и тамо пребацио бизнис, а од наших људи у дијаспори не смијеш рећи ружну ријеч против њега.
Ерко је студирао новинарство када и ја у Сарајеву у вријеме бивше СФРЈ, али је много прије мене схватио да је то посао од кога се не живи и наслиједио фризерски занат својих родитеља. Питам га пошто шишање у Холандији? Тридесет еура, каже он. А можеш ли ти мене, друже мој, научити да шишам, па да ме одведеш у Холандију, да ти помажем када је навалица, макар неколико мјесеци. Таман да вратим неки кредит, а можда још једном видим и Џонија Штулића, то ми је жеља, додајем. Нека тебе доље, каже Ерко. Хтио си да будеш новинар, мора неко и то да ради. Него, јави ми, молим те јави одмах шта је било у Андријевици. У том градићу сам имао неколико пријатеља, жестоких либерала. Ако су то они моји, знаш ти који, и ако ти кажу да враћају ДПС-у оно за Беране и за моје батине, реци им да то не чине. Давно је било, леђа ме више не боле, можда мало, по неки фисак на промјену времена. Људски је да се опрости, помирење нам је потребно.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
