Пише: Мина Гезовић
Јавна установа (ЈУ) „Захумље“ је, у оквиру јунског репертоара Никшићке културне сцене, уприличила ново издање пројекта “Имагинаријум”. Тема петнаесте сесије била је „Слика свијета и слика човјека“, а са гошћом, проф. др Соњом Томовић Шундић, разговарала је ауторка Имагинаријума и уредница програма у ЈУ “Захумље”, Кристина Радовић.
Соња Томовић Шундић је редовна професорица на Факултету политичких наука Универзитета Црне Горе. У свом научно-истраживачком раду превасходно се бави како разматрањем филозофских учења, тако и примјеном филозофског знања на друштвене, политичке и културне феномене.
Као гошћа 15. сесије трибине Имагинариум, Томовић Шундић је дискусију о “Слици свијета и слици човјека” отворила констатацијом да је слика, поред појма, један од најсложенијих феномена којим се користимо.
“Слика има важност за наш унутрашњи живот, за наш субјективну свијет, за наше менталне способности, јер ми оперишемо са сликом као што и оперишемо са појмом. Значи, ми имамо менталне слике, па неки од теоретичара тврде да начин нашег мишљења, тј. нашег односа према свијету, је сликован и појмован. Ми мислимо сликама у нашој свијести и ту користимо имагинацију, уобразиљу, машту, интуицију, све оно што није рационално. А с друге стране, имамо и појмовно мишљење, разумско и рационално, које припада науци и филозофији. Значи, сликовност се везује за ово што је умјетност и умјетничко, а рационалност за ово што је појмовно, филозофско и научно”, појашњава Томовић Шундић.
Постоје двије врсте слике -прва је она коју добијамо путем медија, а друга која долази до посматрача посредством ликовне умјетности. Осим ликовности, то јест онога што је оку посматрача видљиво, слика има и значење, посебно она која припада “вишој” умјетности, истиче Томовић Шундић.
“Та значења су дата у слојевима. Имамо предњи план који видимо као слику, али слика је симбол, она је поливалентна, она је вишезначна. И у томе је, дакле, љепота и у томе је вриједност умјетничких дјела. Што је веће умјетничко дјело, виши је број слојева. Већа је могућност тумачења, дубљи је тај позадински слој. Тако да када то погледате, слику коју нам је дао Његош у Лучи, или Милтон, или Гоетхе, или Леонардо, или Мицхелангело, те слике су неисцрпне за тумаче”, каже Томовић Шундић.
Ријеч као стваралачка енергија, апстрактна идеја или божански ентитет у тијесној је спрези са сликом.
“Ако ријеч остане само на том нивоу идејном, немамо стварање, немамо креацију. Значи истовремено ријеч мора да се прелије у тај стваралачки чин, јер она је стваралачка, она носи енергију, она се мора прелити у нешто видљиво, у нешто опипљиво. Она мора имати своју материју, али то није гола материја. У материји никада није само оно што је огољено”, истиче Томовић Шундич.
Како се смјењују епохе, тако се мијења и поимање феномена слике.
“Слике које ствара једна епоха, било да је у питању ликовност или музика, одговарају духу те епохе. Значи, ако класично вријеме тражи класичну слику, наше вријеме, које је раскрстило са класичним, па и вредностним концептима, изражава своју слику свијета на један другачији начин, абстрактнији”, појаснила је Томовић Шундић.
Извор: РТНК
