Пратим вијести на неколико телевизија углавном у поподневним и вечерњим терминима. Помијешају ми се локални и глобални догађаји. Како и не би кад је око мене толико титрајућих екрана. Замарају ми не само очи већ и мозак. Дешава се да ме, послије дугог гледања телевизије, буљења у екран рачунара, читања вијести са мобилног телефона из лежећег положаја у кревету, обузму кошмарни и необично сликовити снови. Синоћ сам био жртва једног таквог. Стигла ми је позивница извезена срмом. На њој пише мјесто и вријеме одржавања свечаног церемонијала. Све ми је плаћено. Одједанпут се створим у Дубаију. Одводе ме у хотел Бурџ ел Араб који се налази уз једну стару кућу на Цетињу. Оба мјеста су ми позната. Шетам се кроз хотел као кроз своју кућу. Све ми је некако блиско и под ногом.
Из хотелског хола излазим право у пустињу. Ступам међу званице које се госте за великим столом препуним ђаконија. Позивају ме, не да се послужим, већ да им принесем нешто. Један гост ми се представља као инжињер Гистав Ајфел и захтијева апсинт, други као архитекта Јорн и тражи да му донесем пелинковац. Ту је и трећи који не тражи ништа. Његово име ми је познато. Зове се Ренцо Пиано. Позива ме да му правим друштво. Каже да ме примијетио у Бобуру на отварању изложбе једног црногорца. Мени расту уши. Питам га да ли је то можда била изложба слика Дада Ђурића. Ренцо Пиано потврђује.
Укапирам да су људи око мене на неки начин повезани. Сви су угледне архитекте и сваки од њих је направио неко од грандиозних свјетских здања. Усред пустиње су се нашли како би присуствовали церемонијалу крунисања. Иза гостинског стола се врзмају нека позната новинарска лица. Између њих као кроз маглу препознајем новог енглеског краља и нашег, црногорског, некрунисаног краља, о којему сам недавно читао у новинама да се преселио у Дубаи. Веома јасно видим и једног старог бедуина којег прате камермани и фоторепортери. Први краљ с круном на глави огрнут крзнима хермелина прилази бедуину. Бедуин у једној руци држи узде камиле а у другој златну оловку марке паркер.
Даје краљу узде камиле говорећи „Да те вјерно служи“. Затим му уручује златну паркер оловку уз ријечи „Овиме да записујеш своје краљевске дужности и обавезе.“ Краљ у неким незграпним старим, похабаним рукавцима прима дарове једва успијевајући да их задржи у рукама. Послије првог краља бедуину прилази други краљ у смокингу преко којег је затегнута лента у виду црногорске заставе. Без рукавица је.
Прсти су му слободни и разиграни. Бедуин другом краљу уручује сат изнад кога лебди круна. Затим му даје златну паркер оловку, једнаку оној коју је дао и првом краљу. Притом бедуин другом краљу каже „Да те овај сат подсјећа на пролазност, да поштујеш вријеме и да овом оловком уредно попуњаваш своје пореске пријаве.“ Први краљ одлази са камилом и паркер оловком. За то вријеме другом краљу се сат са лебдећом круном претвара у стаклену клепсидру из које почиње да цури пијесак. Паркер оловка му се претвара у пиштаљку. Уз несносни звиждук пиштаљке и паничне узвике „Нападнути смо“ подиже се пјешчана олуја. Немам заклона. Затрпава ме пијесак. Не могу да дишем. Будим се и враћам у стварност. Тијело ми је у зноју што може бити знак да сам се заиста вратио из пустиње.
Атанас Ступар
