Сматра се немогућим да се Италијани у будућности одлуче да поново живе у монархији. Једна од заслуга за такав антимонархистички однос већине Италијана припада и самом Виторију Емануелу од Савоје, првом у реду за престо
Кажу да човек заиста умире онда када више не буде оних који ће га се сећати. Слично је и са династијама. Сигуран пут ка музеју заборава обележиће одлазак наследника престола за кога се сматрало да на престо не само да никада неће сести, већ да га неће ни видети. Грађанин Виторио Емануеле од Савоје, син последњег италијанског краља Умберта Другог и унук Виторија Трећег, који се упокојио крајем прошле недеље у Швајцарској, својски се потрудио да га његови сународници никад не забораве, што самој династији никако није ишло у прилог. Напротив. Током протеклих неколико деценија његово се име веома често појављивало међу ударним новинским вестима чиме је на већ ионако олињали хермелински плашт династије Савоја пришивано све више закрпа које би више пристајале одежди уличних забављача и арлекина. Иако упадљиво привлачне спољашности, висок “ка’ бор” на прађеда Николу Црногорског, и лепушкаст на своје краљевске белгијске претке, успео је да својим скандалима увери добар број италијанских монархиста како избор суверена не треба баш увек препуштати божјој вољи.
Фамилија као робија
На референдуму уприличеном 1946. године Италијани су се, након бурних политичких врења, половичне дефашизације и антикомунистичке параноје подстицане са друге стране океана, ипак определили за републику (54% гласача) на штету монархије (46%), тако да је Уставом од 1948. године мушким члановима краљевске породице, као и њиховим супругама, забрањен боравак на тлу Италије. Поменути резултат гласања би био више него неизвестан да Виторио Емануеле Трећи, дека нашег јунака, није својевремено ставио потпис на Мусолинијеве “расне законе” и тиме запечатио судбину скоро десет хиљада италијанских Јевреја.
Друга грешка која га је коштала круне била је закаснела абдикација у корист сина Умберта Другог, који се није баш особито “мирисао” са фашистима, тим пре што је његова супруга Марија Хосе, кћерка белгијског краља Алфонса, била заклети антифашиста па чак и виђена као вођа завере за свргавање “малог ћелавог надувенка”. Дакле, судбина је Виторијевог деку, по коме је и добио име, у више наврата жестоко повукла за рукав зарад категоричког упозорења, али узаман. Дека је био исувише ниског раста да би тек тако пропустио прилику да покаже ко је главни у кући, па макар на сопствену штету.
Тако се мали Виторио, са татом, мамом и три сестре, нашао у егзилу: прво у Португалији, а потом пошто се брак родитеља дефинитивно распао, одлази са мајком у Швајцарску где је одрастао и школе завршио, док су сестре остале са оцем. Судбина која је његовом тати Умберту Другом пришила поспрдну титулу “краљ од четрдесет дана”, пошто је тачно толико трајала његова краљевска власт, закачила се за млађахног Виторија као чичак за штофане панталоне.
Прво су избиле међусобице са оцем око апанаже, а потом и крупна свађа због његове одлуке да склопи грађански брак са женом која није била племенитог порекла. Виторио је био тврдоглав на деду, а у мушко-женским односима показао се сушта супротност швалерастом прадеди, Умберту Првом. За разлику од њега који је патио од становитих неумерености, он је у вереничком стажу провео целих тринаест година и на крају се оженио Марином Дориом, Швајцаркињом италијанског порекла, европском првакињом у скијању на води. Тата Умберто је од самог почетка био против тог брака, тако да га није одобрио што је, након његове смрти, отворило познати спор о наслеђивању који је покренуо Ајмон Савојски, потомак прадединог рођеног брата Амадеа.
Наиме, старо династичко правило, чији корени сежу у дубине средњег века, налаже да члан краљевског дома који склопи брак са особом неплеменитог рода, а без очевог благослова, аутоматски губи сва наследна права па самим тим и место у редоследу наслеђивања. Тако би приоритет припао нареченом Ајмону, за шта Виторио није хтео ни да чује, већ се самопрогласио за начелника краљевског дома и вековна правила изменио у своју корист. Пошто држава није била заинтересована за овај спор, он је остао нерешен тако да ће и статус Виторијевог јединца Емануела Филиберта такође остати изван оквира легалности. То би могло бити веома важно уколико Италијани одлуче да поново живе у монархији, што се сматра немогућим у сваком погледу. Једна од заслуга за такав антимонархистички однос већине Италијана припада и самом Виторију.
Прича о Хамеровима и Савојама
Проблеми интерфамилијарних односа, после ће се испоставити, нису били ни принети искушењима пред које је јунака ове приче, покојног Виторија, војводе од Савоје и принца од Напуља, довела његова лакомисленост, што је доста благ израз за неке његове карактерне особине.
Лето је 1978. на Изоли ди Кавало, надомак Корзике. Нешто веселији учесник једне забаве на оближњој јахти покушава да “позајми” Виторијев гумени чамац. Он га спази, потеже пушку и испаљује два хица ка дрзнику. Промашио га је, али једно пушчано зрно пролази кроз кокпит суседне јахте и погађа деветнаестогодишњег Немца Дирка Хамера. Док неко случајно није наишао на рањеника, а помоћ стигла, прошло је доста времена, таман толико да он изгуби доста крви, а рана се довољно инфицира. После стотинак дана мука по болницама, неколико операција и ампутације ноге, младић је преминуо. Поведен је спор пред судом у Паризу током кога је Виторио успео да докаже да није једини који је пуцао, те да је смртоносни пројектил потицао из неког сасвим другог оружја.
Додуше, све је то потрајало – пуних тринаест година: рочишта, адвокати, сведочења, изјаве, контраизјаве, вештаци, новински наслови… Ослобађајућа пресуда се тицала убиства из нехата, међутим, суд није могао да пређе преко незаконитог поседовања оружја и његове употребе, тако да је окривљени осуђен на шест месеци затвора. Али, то није био крај овог мучног процеса, па се прича овде разилази у два правца. Један води преко оца несрећног младића, немачког лекара Рика Герда Хамера који, неколико година по синовљевој смрти, открива да је оболео од рака.
Настојећи да помогне самоме себи, почиње да размишља о узроцима појаве малигнитета и долази до закључка да свако канцерозно обољење мора имати свој “окидач” у зони човекових емоција, односно бити производ нерешеног и веома тешког унутарњег конфликта. Тако је настало пет принципа “Германске нове медицине”, која се као терапеутски поступак брзо раширила Европом. Званична медицина је сва ова “открића” сматрала за неслану шалу, тако да су немачки званичници прво упозорили доктора да се окане ћорава посла, а након смрти једног детета, чији су родитељи одустали од лечења традиционалним болничким методама и приклонили се Новој медицини, доктору Хамеру је одузета лиценца, а против њега поведен судски процес не само у Немачкој. Основна докторова идеја била је оптерећена његовим открићем како је класична медицина резултат подле јеврејске завере. И ту би прича о Хамеровима и Савојама требало да се заврши. Али није.
Клизање на ивици закона
Претендент на италијански престо Виторио Емануеле, бавећи се успут сумњивим пословима везаним за трговину оружјем са земљама које су биле под ембаргом, у више наврата клизи самом ивицом закона, а санкције избегава посредством јаких веза са моћним заштитницима укључујући злогласну масонску ложу П2 чији је био члан. Ипак, “уз помоћ пријатеља” и несумњиву личну сналажљивост, успева да издејствује одлуку италијанског парламента да се укине одредба уставног закона којим се мушким члановима породице Савоја забрањује улазак у Италију.
Тако су се њих двојица, отац и син му, Емануеле Филиберто, коначно нашли у земљи својих предака. И док је лепушкасти Филиберто настојао да се својом појавом и ангажманом на неки начин допадне јавности, укључујући певачки деби на Санрему 2010. године, тата је наставио да се бави мутним пословима који су резултирали новим истрагама и тужбама за корупцију, изнуду, незаконито организовање игара на срећу, фаворизовање проституције… Стиче се утисак да је Виторио до судњег свог дана, трећег фебруара ове године, и будан сањао једног државног тужиоца, врло необичног италијанског имена – Хенри Џон Вудкок – који му је десетак година “дахтао за вратом” пратећи његове сумњиве послове, што се претворило у прави “Савојагејт”, односно серију оптужби од којих се окривљени углавном успешно одбранио. Није могао да избегне ни затвор у коме се нашао већ као легални житељ Италије, 2006. године. Његов геније за производњу сопствених проблема тада је био у пуном напону, тако да је, седећи иза решетака, дао себи слободу да се, у разговору са једним притвореником, исповеди и каже како он није сигуран да ли је својевремено убио несрећног Немца, али да је пред судом лагао и успео да се извуче. Разговор је, наравно, био прислушкиван па потом и објављен у штампи тако да је породица Хамер поново покренула поступак пред судом, али узалуд: евентуални докази су нестали, барка у којој је младић усмрћен је демолирана…
Савоје су били повели још један велики спор, овога пута против италијанске државе, тражећи да им се врати породично благо национализовано након 1946. године. Помињано је око 6700 дијаманата, две хиљаде бисера различите величине, један повећи и веома редак ружичасти брилијант, дугачке бисерне ниске и дијадеме краљице Маргарите… Овом приликом су се отац и син били намерили на тврд орах, пошто италијанска држава, када нешто одузме, веома тешко то враћа. Отуда ће и овај поступак, сасвим сигурно, бити архивиран.
Опело покојном Виторију Емануелу биће одржано у торинском Дуому, чему се успротивио добар део локалне јавности сматрајући да покојник не спада међу особе које заслужују такав третман. Према династичким правилима, биће сахрањен у породичној базилици Суперга, која се налази на истоименом брду у близини Торина. Његови родитељи нису могли да остваре то право због већ поменуте уставне одредбе, тако да њихови земни остаци почивају у Опатији Алтакомба у француској Савоји.
Виторио Емануеле има рођаке и у Србији: његов отац Умберто Други брат је од тетке краља Александра Карађорђевића, а његова сестра Марија Пија била је удата за Александра (Павловог) Карађорђевића, са којим има три сина и кћер.
Живослав Милорадовић
Извор: Време
