Пише: Филип Драговић
Нијесам љубитељ стваралаштва Бећира Вуковића, али једнако тако ни Аднана Чиргића, Драгана Перовића, Павла Горановића. Отуда је моје интересовање за тему награде која је уручена Бећиру, чисто политичка и грађанска знатижеља око тога ко и због чега диже ларму? Јесу ли у питању књижевни сладокусци, или људи који воле да све буде по правди и закону, или је у питању нешто треће? Критике на рачун добитника Тринаестојулске награде кретале су се најприје од „прекршене процедуре“ (ко добија награду и из које области); преко родољубиве приче о томе да ли Вуковић признаје, воли, поштује Црну Гору као државу, до ево, најновијих, процедуралних питања у вези тога како је извршена тзв. каталогизација (начин објављивања, поступак регистрације) награђене књиге?
Како се ово посљедње збиља нашло као посљедње на репертоару критика, рећи ћу сљедеће: што се мене тиче, може да се докаже не само како не постоји књига о којој је ријеч, него ево нека буде да не постоји ни Бећир Вуковић. Нека он буде фиктивна личност, псеудоним иза кога се неко крије. Тај и такав пропуст не може да избрише основни мотив хајке на саму идеју о постојању таквог једног писца.
Таква чињеница не би могла да умањи буку коју је створио организовани, планирани идеолошки одијум према брадатом Србину, који оштро критикује црногорски национализам а велича сопствени, и који се кандидовао (прихватио кандидатуру) за највећу државну награду. Дакле, дијагноза болести коју је учинила очигледном државна награда у Бећировим рукама, не може се промијенити никаквим „открићем“ процедуралне грешке у објављивању његове књиге. Напротив, полет Вијести и ФЦЈК да докажу како корице на књизи нијесу уредне, занос кога није било у свим претходним данима државности и врло дискутабилним подухватима једнопартијских жирија, само доказују да иза напрасне потраге за каталошком и библиотекарском процедуром, стоји један јачи патос.
Христолики младић и аспекти хорора у поезији Бећира Вуковића
А то је патос мржње и невјерице да неки Србин, једнако талентован или неталентован као А. Чиргић или Мијо Поповић (добитник Његошеве награде), може (ма како се само усуђује!!) да добије државну награду у земљи која се не зове Србија? Дакле, овдје смо у више наврата доказали да се ова (и друге државне награде) више пута додјељивала исте године за исту стваралачку област, па аргументи правних чистунаца заиста представљају празну сламу у погледу иницијативе да се баш ове године тај случај преиспита. А друго: да ли Бећир Вуковић „признаје“ и да ли поштује „Црну Гору“? У цивилизованим земљама то би се питање могло свести на Вуковићев кривични досије, ако га има. Односно на потрагу за чињеницом да ли је исти кажњаван пред законима ове државе? Али не! Овдје се инквизиторски и агитпроповски „чита“ има ли довољно родољубља према ЦГ у Бећировим списима и јавној ријечи. Па какав је то мрачан посао? Какав је то лов на слободу говора…
А тек што је непристојно и некултурно на такав идеолошки начин тумачити умјетност? Било да је ријеч о великим или малим умјетницима, таква „политичка инспекција“ излази из најпомраченијих умова данашњице. Ту инспекцију не би прошли ни Његош, ни рецимо Јеврем Брковић. Ову двојицу неспојивих и неупоредивих пјесника стављам у један исти контекст само због тога што код генијалног владике имате, рецимо, сљедећи стих:
„Да је лијепа Црна Гора, не би се Црна Гора звала, него млијечна или медена“… „Црна Гора је само зло, како је зли порок нагони, и ја који сам њен син, не могу јој име произрећи што се нећу згрозити“. Дакле, по нашим ДПС инквизиторима Његош је своју државу сматрао ружном и грозном. А наравно да није, него је у питању обиље метафоре и огорчења због околности. Међутим, како умјетност тумачити партијском идеологијом.
