Случај Османа Растодера, чије су формације, између осталог, одговорне за смрт наведених партизана, је само још један примјер тог свирепог играња са емоцијама ради наставка пљачке у продуженом периоду. ДПС је све ове године ћутао, јер су му били потребни мањински гласови.
Само ријетки медији из Берана су прије десетак дана забиљежили чин полагања вијенаца на споменике 70 погинулих италијанских и црногорских партизана. Ниједном уреднику се та вијест није учинила значајном, јер ОБНОР те помене врши достојанствено сваке године, без великих ријечи и позивања на освете А онда је најављена пројекција документарца о Осману Растодеру и ођедном се цијела Црна Гора шокирала како је то могуће у антифашистичком тигру. Врхунац је свакако било реаговање ДПС и саопштење бјелопољског тужилаштва о „формирању предмета“.
Овај случај је изнова оголио лицемјерје ДПС-ове државе, која је знала да се обруши на све српско проглашавајући га четничким, док је ћутала на исте, ма и горе појаве код мањинских народа. Није се ту никада радило о различитом односу према различитим формацијама из рата. Они су користили историју само као приручно аритметичко средство останка на власти.
Случај Османа Растодера, чије су формације, између осталог, одговорне за смрт наведених партизана, је само још један примјер тог свирепог играња са емоцијама ради наставка пљачке у продуженом периоду. ДПС је све ове године ћутао, јер су му били потребни мањински гласови. А да су хтјели, могли су много. ДПС је на власти у Петњици од обнове те општине. Табла са натписом „Улица муле Османа Храстодера“ пуних седам година стоји у центру Петњице пред очима предсједника општине који годинама продаје антифашизам из стана који је као кадар добио од Општине Беране. Да је хтио, могао је да ђелује. Сигурно би му помогла сва црногорска полиција истим оним жаром којим су на приватном имању рушили породичну спомен плочу Пуниши Рачићу, човјеку без гроба, који није ни учествовао у другом свјетском рату. Да су хтјели, имали су пет година да покрену поступак против фирме и службеника ЦРПС који је регистровао петњичко предузеће на адреси „Улица Османа Растодера“.
Могли су рецимо да упуте дипломатску ноту Луксембургу у коме се дођељује медаља „Осман Растодер“, на исти начин као што су протерали амбасадора Србије због њиховог тумачења историје. Могла је ДПС Влада да шаље ноте и БиХ због постојања Османове улице у Сарајеву, али нису. Могли су, али нису и то само због изборне математике.
Умјесто свега што су могли док су имали све конце у рукама, ДПС нам сада нуди саопштење које треба презријети и заборавити.
На крају, пројекција филма је одржана. Нису је спријечиле патриоте које су забрањивали филм Малагурског. Нису, јер им је Петњица далеко, а гориво неплаћено. Нису је спречавали ни Беранци, јер су свјесни да би то био само увод у неке нове кругове мржње. Али није је спријечио ни ДПС који је на власти у Петњици. ДПС га се једноставно одрекао преко саопштења, лагано као и што се одрекао Маровића, Меденице и групе Плантаже. Епизода Растодер је само једна у серији наших хистерија о хисторији, али је напокон укључила и бошњачку заједницу у причу коју морамо завршити. Историја је важна да нам се неке ствари не би поновиле, да би схватили зашто се нешто дешава данас и да би били бољи сутра. Цензура, емоције које нам сужавају свијест и слијепо држање за неке прошле идеје нас неће нигђе одвести. Напријед нас може повести само конструктиван разговор, утврђивање чињеница и минималног заједничког садржиоца. Један такав људски минимум је да нема љубави за убице цивила. Али тај тешки задатак не могу данас изнијети ни политичари ни ТВ емисије ни НВО сектор. Могу га изнијети само људи различитих мишљења спремни да сједну за исти сто без намјере за такмичењем.
А има их, него ћуте. Од муке или јер су паметнији, то не знам.
Небојша Бабовић
