Пише: Слободан Владушић
У сада већ чувеном говору Џеј Ди Венса у Минхену, постоји једно место које је засмејало неколицину мени блиских особа, макар исто онолико колико је оно засмејала и самога потпредседника САД. Ради се о следећој реченици: „Верујте ми, ово не говорим без дозе хумора, али ако америчка демократија може да преживи десет година држања лекција од стране Грете Тунберг, преживећете и ви неколико месеци Илона Маска.“
После иницијалног осмеха схватићемо да је ова реченица много дубља, него што изгледа на први поглед. У њој се, једна до друге, појављују две познате особе: Илон Маск и Грета Тунберг. У Венсовој реченици спаја их чињеница да и једна и друга особа „држе лекције“: Грета их је држала Американцима на тему „екологије“, док их Маск држи Европљанима на тему суверенитета и демократије.
Међутим, ова сличност прикрива огромну разлику која постоји између њих двоје.
Маскова моћ да другима држи лекције или, еуфемистички речено, да износи своје мишљење о свету, последица је чињенице да је он најбогатији човек на планети.
Много људи је у доба Бајденове администрације, нервирала woke идеологије и охрабривање промене пола, али је само Маск могао да против тога нешто конкретно и уради: рецимо, да купи некадашњи Твитер за 44 милијарде долара и врати на њега Трампа, како би докрајчио оно што је он сам видео као једну проблематичну идеологију.
Ово што сам написао не значи, наравно, да је Маск свемоћан (то јест омнипотентан, што би се могли закључити пребројавајући његову децу), јер је он, као интелигентан човек, свакако свестан да и његова моћ мора да рачуна на ограничења и прилагођавања. Међутим, извесно је да је његова моћ супстанцијална, да потиче из њега самога и да он сам може да донесе неке одлуке, или учествује у доношењу неких одлука које ће имати глобалне реперкусије.
За Грету Тунберг се то исто свакако не може рећи: она је типичан активиста, што у преводу значи вентилатор помоћу кога једна интересна група распршује у свет извесне идеје чије прихватање треба да омогући испуњавање њених интереса. Грета је била само медијски видљива, захваљујући групи људи из сенке, која је имала моћ да себе учине скоро невидљивим. Грета Тунберг зато није имала никакву сопствену моћ, која би извирала из ње саме, из њене сопствене харизме или достигнућа, због онога што она јесте, сама по себи: њена „моћ“ да буде видљива увек је била само релациона, односно зависна од неке реалне, спољашње моћи. И зато ће је свет ускоро заборавити: ако се за четири или осам или дванаест година, поново појави потреба за неком зеленом агендом, на њеном месту појавиће се неко друго девојче (или трансица, што да не).
Грета Тунберг је заправо типичан производ концепта leading from behind (водити од назад). Ради се наиме, о два типа лидера: традиционални лидери предводе своју групу, они се налазе на челу, они су видљиви као лидери. (Зато се и пуца на њих). Насупрот овом типу лидерства, концепт вођења од назад, подсећа на однос између пастира и стада оваца. Грета је била једна од тих овчица. Управо то поређење користи Нелсон Мендела у својој аутобиографији Дуги ход до слободе када описује доброг лидера: „Он остаје иза стада, пуштајући најспретнијег да изађу напред, након чега га други следе, не схватајући да их све време упућују с леђа.“
Професионални оптимисти би казали да је концепт leading from behind, који овде описује Мендела, доброћудан према овцама, јер подстиче њихову личну иницијативу (спретност) унутар задатог оквира који одређује пастир. Међутим, сва је прилика да поглед на стадо оваца и пастира у друштву пса које му помаже у корекцијама путање стада, тешко да охрабрује неког слободног и иновативног човека, да се са поносом прихвати улоге овце.
Концепт вођства од назад, почео је да се користи у контексту НАТО интервенције у Либији из 2011. године, која је била уперена против председника Гадафија. Улоге су биле распоређене овако: председник Обама је себе сматрао пастиром, док су спретне овце били француски председник Саркози и британски премијер Џејмс Камерон. Ту већ постаје видљиво да је концепт индиректног вођства у коме онај који води остаје скривен иза видљивог стада више или мање спретних оваца, карактеристичан за Мегалополис у коме се олигархија скривала иза фасадне демократије, што је у време бајденовања, мора се признати, имало и своје комичне црте, посебно у контексту специфичне Бајденове личне оријентације у времену и простору, која је врло често захтевала да буде вођен од назад како би негде уопште стигао (или макар остао у месту).
У спољној политици ствари су функционисале на исти начин: пастир је овде био УСАИД са својим надреалним буџетом, а овце су биле разасуте по целом свету, па тако и у Србији. Неке су искрено веровале у оно што су причале и оне су то чиниле бесплатно, верујући да су „на правој страни историје“; некима је било довољно задовољити психолошке фрустрације, на пример уверити их да су једне и једине; неке, спретније, ипак су имале своју цену у сену, али не превелику, јер овце су ипак овце, па чак и онда када се називају активистима.
Било како било, Трампово укидање УСАИД-а, те замена активисткиње Грете Тунберг, у улози учитељице живота, Илоном Маском, човеком који, за разлику од Грете, има реалну и личну моћ, сведочи нам да је концепт вођења од назад, уступио место традиционалном концепту предводничке моћи. Дошло је време у коме је моћ поново постала видљива, а заједно са њом и немоћ.
То се јасно види у светској политици у којој Трамп изводи глобалну параду моћи, транспарентно преврћући сламарице немоћних земаља, које се мало нећкају, али све потписују, док са онима чије су сламарице повезане са нуклеарним арсеналом, ипак више воли да преговара.
Ово је велика промена која нам сугерише да не можемо више да се позивамо на неку свемоћ која из таме влада нашим животима и којој не можемо да се супротставимо. Сада је видљиво да тај кукавички став одржава психологију робова. Постоје људи којима је она блиска зато што је даје алиби за цинизам, лично „сналажење“ и политичку укоченост, што се може приметити по коментарима да је и сам Маск има некога иза себе ко му наређује шта треба да ради. Наравно да Маск није „усамљени јахач“, само што се иза њега и поред њега налазе структуре које га подржавају и које он подржава, али не и оне које му командују из таме.
Ова промена концепта моћи видљива је и у Србији, и то на два плана: међу студентима који протестују, јасно се могу видети две струје од којих је једна блиска концепту вођења од назад и та струја, свесно или несвесно, сад свеједно, нема ништа против тога да говори у име НВО мреже заостале из времена командне структуре УСАИД-а (пастир – спретне овце – мање спретне овце). На другој страни је значајна група студената, попут оних са Правног факултета у Новом Саду, који су се свесно дистанцирали од НВО сектора. Најкраће речено, они траже да власт у овој земљи предводи земљу, а не да више буде вођена од назад.
Тако долазимо до кључног питања које ће одредити будућност Србије – да ли ће ова, али и свака будућа власт, предводити ову земљу или ће уместо тога тражити некога ко би је водио из сенке?
Одговор на ово питање не може се свести само на персонална питања, већ се тиче промене система. Треба бити искрен и признати да је, српски народ после пада Берлинског зида, био изабран (из разлога које овде нећу додатно објашњавати) да се на њему изведе показна вежба како ће проћи сваки народ који помисли на свој национални суверенитет: међународне санкције, континуирана сатанизација, унутрашња промена свести, бомбардовање, брутално етничко чишћење у Хрватској и на Косову и Метохији, довели су до тога да се политичка већина у Србији (а овде не мислим само на гласаче владајуће партије) прећутно помири са веома суженим простором суверенитета, односно статусом територије.
Макс Блументал: Потенцијални атентатор на Трампа регрутовао добровољце за Украјину
Стога је и било могуће да један од некадашњих председника Србије изјави да Србија нема непријатеља, што је исто као и признање да нисмо више (политички) народ, већ затечена популација на извесној територији. Један број људи следио је такву политику владајуће партије, док други део људи, номинално опозиционо настројених, није видео никакав проблем у томе да му слику сопствене земље и политичког стања у њој обликују медији који су у власништву олигархије која у последњих тридесет година није пропустила ни једну прилику да их, као припаднике српског народа, гурне још дубље у пропаст.
И једни и други су се, међутим помирили са судбином која им се наметала, а то је да ће Србија увек бити вођења од назад, што је утицало да ова критична маса људи своје амбиције сведе на сналажење у тим унапред постављеним (колонијалним) оквирима, при чему је за некога „снаћи се“ био синоним за „преживети“, а за некога, „обогатити се“.
Данас је доба преокрета. За Трампа, Србија личи, или може да личи, на земљу која нема ништа у сламарици, а такве земље би он могао да остави на миру, то јест, да их остави себи самима. Укидање УСАИД-а нешто говори о томе. Сада нам се отвара прилика да зачнемо са процесом паметне и промишљене ресуверенизације, будући да нам је изненада и неочекивано остављан известан степен слободе који нам је раније био системски прикраћен.
Први корак на том дугачком и неизвесном путу ресуверенизације (односно осећања човека да живи у својој земљи, међу својим људима, а не на територији међу другим странцима) јесте одлука коју треба да донесемо у својим главама. То је одлука да власт треба да предводи народ, а не да пристаје, или чак жели да буде вођења споља (наплаћујући то слободом личног богаћења). Укратко, сада нам је потребан нов начин мишљења власти и моћи, а домашај политичке кризе у којој се тренутно налази земља, биће одређен одговором на питање да ли смо се приближили том новом типу суверене власти која предводи или смо, без обзира на онакве или овакве промене, и даље заостали у предтрамповском добу, када је политички живот у Србији, као и у већини других држава у Европи, највише подсећао на такмичење за најспретнију овцу.
Извор: РТ.рс
