Пише: Слободан Шоја
Гласноговорница Бијеле куће Каролин Левит била је безбрижно мало дијете кад су амерички и колумбијски предсједници, Џорџ Буш млађи и Алваро Урибе упозоравали свијет да је Венецуела Уга Чавеза легло ”нарко-комуниста”.
Буш се чак сматрао историјски позваним ослободити венецуелански народ од Чавеза, односно од нарко-комунистичке мафије и тираније, па је неуспјешно организирао свргавање Уга Чавеза 2002. године. Чавеза ће се ријешити накнадно, на други начин, опасан по живот.
Оно безбрижно мало дијете, око којег се данас боре Доналд Трамп и Виктор Орбан, у међувремену је порасло и постало брижно. И почело лагати јер је то саставни дио њеног посла.
Тако је Каролин Левит крајем августа ове године забринуто изјавила да Венецуелом управља ”нарко-терористички картел”. Додала је да Мадуров режим није легитимна влада Венецуеле, већ власник ”Картела Сунца”, најјачег и најопаснијег картела у земљи.
Тај ”Cartel de los Soles” осим Трампа и његових папагаја не помиње нити једна озбиљна институција која проучава трговину дрогом. Најновији Извјештај Европске уније о трговини дрогом уопште не помиње Венецуелу, јер у озбиљној борби с трговином дроге на тлу Европе, ЕУ због себе и свог добра не може износити лажи о трговини која не постоји.
Због природе и количине лажи о Венецуели као опасном шампиону трговине наркотицима, два бивша директора агенције Уједињених нација за борбу против дроге, Италијани Пино Арлаки (1997-2002) и Антонио Мариа Kоста (2002-2010) сматрали су се обавезним казати оно што знају. А знају све.
У ауторским текстовима ових дана тврде да су ”власти Венецуеле највише сарађивале са страним институцијама за борбу против дроге” (Арлаки), односно да је ”сарадња венецуеланских власти и УН-а у борби против трговине дрогом међу најбољим у Латинској Америци” (Коста).
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Коста додаје да се ”у нетом објављеном извјештају УН-а за 2025. годину, као и у посљедњих 30 извјештаја, не помиње организована трговина венецуеланском дрогом јер та трговина не постоји”, а Арлаки вели да је крајем августа одлучио написати свој текст и свједочанство јер му је јасно да се ”геополитика нафте све више преоблачи у наводну борбу против трговине дрогом”.
Ко жели објективно посматрати питање трговине дрогом, лако ће закључити да највећи обим те трговине у Латинској Америци имају заправо поуздани амерички савезници Колумбија и Еквадор гдје постоје истински моћни и опасни картели.
Ваљда је логично да треба уништити оне најопасније, а не онај непостојећи, али политички и медијски се увијек може лако доказати да је природно најопаснији онај ко је безопасан!
Мора да је страх од непостојећег картела нагнао Трампа да 8. августа 2025. године одобри своту од 50 милиона долара за информацију или помоћ у хапшењу Мадура за ”нарко-тероризам, извоз кокаина, оружја и деструктивних средстава повезаних са трговином дроге”.
Америчке војне снаге са највећим носачем, Џералдом Фордом, осам ратних бродова и више од четири хиљаде војника, наоружане са 1.200 ракета, сет ратних авиона Ф-35 и једном нуклеарном подморницом већ неколико мјесеци крстаре близу обала Венецуеле и уништавају бродиће сиромашних рибара које убијају уз тврдњу да су посриједи кријумчари дрогом.
Ништа лакше него уз обиље лажи цијелу једну земљу претворити у ”легитиман” војни циљ.
Не пролази то без опозиције у САД, не само политичке. Адмирал Алвин Хослеy, који је у јулу ове године преузео Јужну команду америчких војних снага дао је оставку мјесец дана касније због учесталих и намјерних смртоносних напада на риболовце и њихове бродиће.
Хослеy врло добро зна да никад нису убијени кријумчари већ несрећници којима су бродићи извор преживљавања. А постали су извор смрти, као колатерална штета бахате намјере једне велике силе која сматра да има право одузети другој држави њена природна богатства зато што је јача и што може истину убити лажима.
Крајем октобра ове године један амерички агент покушао је учинити брзим богаташем и ”херојем Венецуеле” генерала Битнер Вилегаса, личног пилота Николаса Мадура. Довољно је било да Мадура пребаци на мјесто гдје би га ”срдачно” дочекале америчке војне снаге. Пилот је то хладно одбио.
На све бројније и све учесталије активности дошла је и додјела Нобелове награде особи чија породица је вјековима само искоришћавала и сиромашила земљу а себе богатила.
Марија Корина Мачадо потиче из богате породице робовласника и велепосједника који су богатство конвертирали у производњу челика, електроенергију, финансије… То је само једна од аристократских породица која би за добар бакшиш и привилегије предала Американцима у руке цијелу Венецуелу и њена богатства.
У књизи објављеној 2006. године ”The Chavez Code: Cracking US intervention in Venezuela”, Ева Голингер објашњава улогу и велики новац које је Марија Корина Мачадо добила од стране САД 2002. године да се сруши Уго Чавез.
Голингер тврди да прије доласка Чавеза на власт, у вријеме кад су њени пријатељи владали Венецуелом, држава није добила нити један долар од венецуеланских нафтних компанија Exxon и Мобил. Све је одлазило у САД.
Тако би требало бити и кад се сруши Николас Мадуро. Он јест недостојни насљедник Уго Чавеза, али и даље је боље рјешење за Венецуелу него повратак на олигархију послушно ослоњену на САД.
Тајне акције, провокације, приправност америчке морнарице, као и све јачи медијски рат против Венецуеле најављују врло скори напад на ту земљу. Послије економског, културног, информативног… требао би слиједити прави сукоб, војни.
И неће уопште бити важно ни одлучујуће то што Американци не желе тај рат. Анкета прављена 31. октобра ове године потврђује да су Американци већином против војне интервенције у Венецуели. Сукоб подржава 16 % Американаца, али 62 % се строго противи.
Улог је, ипак, велики. Није мала ствар отети од народа сва богатства, а Вашингтон упорно жели потпуну контролу над благом Венецуеле. Бивши директор ФБИ-а, Џејмс Коми, у својим мемоарима пише како му је Трамп казао да Мадуро ”сједи на планини нафте коју морамо јефтино купити”.
Венецуела има ријетку срећу и несрећу да посједује највише резерви нафте на свијету. Уз то, послије Аустралије, Венецуела има највеће резерве злата на свијету и четврта је на планети по количини резерви плина.
Чекајући војни напад на Венецуелу жељели смо испричати ову причу о понашању великих сила према много слабијим државама које имају велика природна богатства. Њихова је политика увијек била и остала нехумана, окрутна, немилостива, себична, лицемјерна и изнад свега трагична.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Другачији је приступ великих сила у државама гдје имају невелик или никакав финансијски интерес. Док у земљама у којима имају финансијски интерес праве унутрашњи раздор и стављају се на страну једних против других, у земљама без тог интересе велике силе избјегавају подметати унутрашње подјеле.
То се најбоље види из политике САД према Босни и Херцеговини гдје Американци само желе да се не нарушава мир и не звецка оружјем. Босна и Херцеговина је за Запад чисто безбједносно а нимало економско-политичко питање.
Међутим, наш однос према политици великих сила је потпуно супротан у односу на венецуелански. Венецуела трајно жели да је Американци оставе на миру, а значајан дио нашег становништва жели да се САД баве много више нама него што то сами Американци желе.
Док Венецуела у Американцима види црног ђавола, ми видимо златну рибицу која би требала испуњавати наше жеље, правећи се да не знамо да се САД не желе званично сврставати на било чију страну у Босни и Херцеговини.
Иако су се с другим доласком Трампа на власт српско-амерички односи у БиХ знатно поправили, Срби генерално вјерују да су им Американци непријатељи и то прегласно наглашавају. Бошњаци, пак, масовно вјерују да су им пријатељи и то снисходљиво показују. Хрвати за то вријеме тактички ћуте и гледају како да суптилно стекну америчку наклоност.
Американци вјешто користе ту тренутну општу наклоност па је отправник послова Амбасаде САД у Сарајеву постројио 20. новембра ове године пет лидера главних политичких странака у Федерацији БиХ који су послушно дошли на састанак.
По функцијама један је премијер, други министар спољних послова, а троје су државни парламентарци. Један од њих је и предсједник Дома народа. За углед земље није добро да оваква екипа иде на ноге било ком странцу који чак нема звање амбасадора, али ми изгледа не знамо држати до себе.
Смисао састанка нас повезује с првим дијелом овог текста, причом о Венецуели односно енергентима, али још више са америчким интересима у склопу нове енергетске историје свијета која је званично започела уништавањем Сјеверног тока 2, 26. септембра 2022. године и одлуком да се затвори доток руског плина у Европу.
Од почетка сукоба у Украјини Американци инсистирају да се код нас изгради плинска Јужна интерконекција која би повезала Босну и Херцеговину с терминалом за амерички укапљени природни плин који се налази на Крку.
Од краја рата до данас Босна и Херцеговина увози искључиво руски плин а намјера отварања Јужне интерконекције је да се прекине руски монопол и замијени америчким монополом, најмање трипут скупљим.
Као и обично, кад вас велике силе желе покрасти или понизити, оне се побрину да главни локални политичари и медији то протумаче као нешто веома добро и корисно за земљу, па макар било много скупље.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
И одједанпут, на дати знак, чујете сваког око себе како уз громки ехо понавља да ће нам та ”нова рута опскрбе донијети већу енергетску безбједност и потпуно отклонити овисност о руском плину”. Шта да се ради, ваља нам обманути прости пук.
Цијену наравно нико не помиње. Горко код нас редовно долази на крају, а никад шећер, па нико неће смјети објавити најпростију реченицу да ћемо, по принципу Курта и Мурта, само замијенити руски монопол америчким који ћемо скупо плаћати.
Нико неће предложити да оставимо и Русе и Американце да се утркују ко ће нам јефтиније продати свој плин. Неће се сигурно чути апсолутно ништа што би било једино корисно за земљу. Слушаћемо и читаћемо само оно што за државу није ни корисно ни добро.
Прва фаза затварања дотока руског плина почиње у Федерацији БиХ гдје је у старту избио сукоб између, условно речено, Хрвата и Бошњака, сукоб око одабира домаће компаније која би дистрибуирала амерички плин.
Хрвати су жељели основати посебну компанију коју би контролирао ХДЗ БиХ. Бошњаци то не желе јер већ постоји компанија БХ Гас, компанија за производњу и транспорт плина, коју је основала Влада Федерације Босне и Херцеговине 1997. године.
Тај трогодишњи сукоб око профита и пат позиција која се створила управо је ријешен на поменутом састанку у Амбасади САД са пет у земљи свемоћних али пред Американцима немоћних лидера.
Американци су видјели да ће се два народа бескрајно препирати око уносне дистрибуције плина па су им саопштили, читај наредили, да ће америчке компаније све преузети, и развој и изградњу и управљање плиноводом. Нама је остало само да се беспоговорно сложимо, лажно смијешимо, тријумфално радујемо и ту радост пренесемо на масе.
Најбоље је ову трагикомичну ситуацију и капитулацију државе описао посланик у Парламенту Федерације БиХ, Дамир Никшић: ”Значи, пошто се Босански Команчи и Херцеговачки Навахо нису могли договорити ко ће управљати гасоводом који пролази кроз резервате, Велики бијели отац је понудио да америчке компаније то заврше и воде, а ови су то с одушевљењем прихватили и заједно попушили лулу мира.”
Друга и много тежа фаза затварања дотока руског плина одвијаће се у Републици Српској, најзападнијем руском духовном и политичком бастиону. Требаће заиста бити вјешт и моћан па наговорити масе да забораве Русе и њихов мили и трипут јефтинији плин па га замијенити скупљим и мрским јенки плином.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Можда би нам овај наизглед немогућ и важан задатак – упад америчког плина у Републику Српску и протјеривање руског – задатак који се неће моћи заобићи, могао помоћи да схватимо зашто Велики бијели поглавица неће играти улогу златне рибице и зашто ће и даље играти на Милорада Додика.
Јавно ће га критиковати, али испод жита учиниће све што је потребно да Додик остане господар Републике Српске и извршава специјалне задатке.
Као што је у Србији Александар Вучић морао глумити русофила па се онда самораскринкати протјеривањем по америчком налогу Руса из Нафтне индустрије Србије, тако ће по истом налогу и Милорад Додик, који већ дуго глуми русофила, ускоро морати истјерати Русе и њихов гас.
И један и други добиће од Американаца као награду чаробни диктаторски штап. Вучић је добио оригинал, а Додик копију. Оригинал ће добити по испуњеном задатку.
Сретна нам тридесета годишњица мира!
Извор: Аутограф
