Пише: Слободан Шоја
Уругвајски писац Едуардо Галеано први дио своје књиге ”Отворене вене Латинске Америке – 500 година пљачке једног континента” насловио је реченицом која не само да осликава судбину Венецуеле у 20. вијеку, већ је можда најбоља дефиниција колонијализма: ”Сиромаштво човјека као резултат богатства земље” (La pobreza del hombre como resultado de la riqueza de la tierra).
Колонизација је дакле свјесни нехумани процес претварања природно богатих у сиромашне од стране непозваних, богатих и агресивних отимача.
У поменутој књизи објављеној 1971. године (код нас преведена 2022. године) Галеано прича причу о историји пљачке цијеле Латинске Америке, од почетка европске колонизације до савременог доба, трагичну повијест једног континента који је ”предодређен за пораз”.
Реченица ”сиромаштво човјека као резултат богатства земље” судбоносно прати модерну историју Венецуеле, од тренутка кад је 1922. године у тој земљи шикнуло сто хиљада барила нафте дневно. Преко ноћи су се створиле 73 компаније за експлоатацију те нафте, а тадашњи предсједник Јуан Vicente Gómez давао је тако концесије да је постао најбогатији Венецуеланац. Локалном становништву одузета је земља, а од прихода од нафте становништво није имало скоро никакве користи.
Књига ”Отворене вене Латинске Америке” истовремено је и историја понижења домородаца којима се отимало њихово природно богатство а они били претварани у робове бачене у руднике или у поља гдје су били максимално експлоатисани.
Прича је то која нимало не стаје 1971. године и која свој наставак у Венецуели исписује почетком ове године. Почела је са златом, завршава се, засад, са нафтом. Галеано објашњава да је нафта заправо главни ”извор агресије и организоване пљачке, као и главни инструмент њиховог политичког ропства и социјалне пропасти”.
Ту култну књигу, коју зову љевичарска латиноамеричка библија, предсједник Чавез је поклонио предсједнику Обами 2009. године. Да нешто сазна и научи, макар узалуд.
Како Обами, тако би још погрешније било Трампу поклањати ту књигу, нарочито сад кад Трамп лично исписује додатно срамно поглавље исте књиге, а Америка их је већ доста исписала. Од 1947. до 1989. године било је 70 покушаја свргнућа.
На тлу Латинске Америке током двадесетог стољећа у фокусу политике САД увијек су била два феномена дугог трајања. Прво, никад не дозволити да народу одани режими преузму власт у било којој земљи, а користити новац за подмићивање, обавјештајни рад, манипулације, убиства, економски рат и силу да власт преузму искључиво Америци одани властодршци.
Друго, треба максимално искористити природна богатства латиноамеричких земаља, управо уз помоћ Америци лојалних људи. Американци би их подржавали и давали им међународну легитимност и помоћ, а они би заузврат морали омогућити Америци привилегирани приступ природним богатствима. У оба случајева губитник, велики, био је латиноамерички народ.
Посљедњих година на овој листи појављује се и трећи и најважнији императив америчке политике: умањити или потпуно елиминисати већ добро укоријењен утицај Кине на тлу цијеле Латинске Америке. Међутим, проблем је што за разлику од два претходно наведена феномена, гдје је народ у старту губитник, у овом случају народ није губитник већ добитник због кинеске правичне методологије улагања која је сваком народу прихватљива.
У Венецуели се све савршено и кобно поклопило да буде нападнута: режим је народни а не проамерички, САД немају контролу над богатствима, а кинески утицај врло снажан. Кина је највећи купац венецуеланске нафте и међу првим инвеститорима, спремна да уложи огроман новац у нафтну индустрију што Американци желе спријечити.
У својој колумни коју сам објавио на Аутографу 27. новембра написао сам да је напад на Венецуелу питање дана и објаснио зашто ће се све то догодити. Издају, међутим, која је омогућила веома лаку отимицу Мадура нисам могао предвидјети!
Оно што се догодило на почетку ове године у Венецуели и оно што чека наш свијет у сљедећим дестељећима, потпуно независно од Доналда Трампа, може се једноставно ишчитати из прве реченице којом започиње ”Стратегија државне безбједности” САД: ”Америка намјерава остати најјача, најбогатија, најмоћнија и најуспјешнија земља у долазећим деценијама”.
У новембру прошле године кад је објављена Стратегија није изричито наведено како ће се то постићи, али чим је почела Нова година видјели смо како се то намјерава урадити. Хладно, себично, неморално, самоувјерено, презрено и гангстерски.
Постоји нажалост нека опсједнутост ратом и лажима, као да САД послије 11. септембра 2000. године живе од рата и за рат. Као да је мала бројка од 4,5 милиона мртвих у разним ратовима које су проузроковале или подстакле САД од 11. септембра па је треба увећати.
У новим походима поново ће наравно рачунати на благонаклоност медија у служби такве политике. Медији ће оправдати сваку акцију и наставити провидно варати милијарде људи причама да је важнија демократија и борба против дроге него нафта или неко друго богатство.
Рачуна се такође на ћутање великог броја моћних земаља чији представници би се требали бунити формално и неувјерљиво.
Није више проблем што одсуство критике од стране моћних држава код људи изазива моралну нелагоду, већ што свједочи о нестајању западних вриједности и што се израз ”западни свијет” претворио у мит и звијезду падалицу јер у њему нема више ни моралне ни стратегијске вјеродостојности.
Може се слободно казати да западни свијет, свијет којег су уједињавале заједничке вриједности, кога је обиљежавала вјера у демократију и тржишну економију, као и вјера у међународни систем и Уједињене нације, који је инсистирао на слободном протоку људи и идеја… одавно више не постоји, односно постоји само у бајкама, а Доналд Трамп је чак и бајке бацио у воду.
Трампово главно оружје и пракса постало је кршење свих норми и међународног права. Отима земље, отима предсједнике, пријети коме стигне, глуми шерифа и миротворца а заправо је, како вели Елис Бекташ, ”кловн са шапом на црвеном дугмету” који повећава већ огроман ратни буџет за још 500 милијарди долара…
Погубљена и неснађена Европска унија коју Трамп отворено назива непријатељем налази се у позицији у којој су се Французи нашли на Марни у септембру 1914. године кад је француски генерал Фердинанд Фох послао телеграм у Генералштаб: ”моје десно крило се повлачи, у средини потпуно попуштамо. То је идеална ситуација за мене, крећем у напад!” И успио је. Добро би било да у Бриселу мало размисле о овоме.
Европска унија мора се престати плашити. Треба престати подржавати Трампа и отворено му казати да желе очувати западне вриједности.
Ако Европска унија не буде карактерна и одлучна и настави ћутати изгубиће сваки кредибилет. Војним рјечником говорећи, Брисел ће капитулирати.
Међутим, Европска унија се неће побунити, не због немоћи већ због нечег много страшнијег што се осјећа у посљедње вријеме.
Посматрајући све што се дешава и пажљиво анализирајући изјаве једног дијела управитеља планете, осјети се неко њихово морбидно задовољство што се враћамо у старо доба без међународног права и поретка, у лијепо вријеме колонијализма.
Као да свијет хвата носталгија за 19. стољећем кад је одабрани појединац, углавном бијели човјек, могао радити шта жели гдје год жели. Остали нису имали право гласа и једина дужност им је била да се повинују. У такав свијет улазимо на почетку овог другог квартала 21. стољећа.
Улазимо, међутим, и у почетак најављиваног сукоба између САД и Кине.
Од дана кад је Мадуро отет до данас нешто чудно се дешава. Мирно је у САД, мирно је у Венецуели гдје влада потпуни уставни континуитет, као да се ништа није догодило. Нестрпљива María Corina Machado отписана је од Трампа јер ”не ужива углед у земљи” (примио ју је папа Лав у понедјељак 12. јануара), а Марко Рубио на питање кад ће бити избори одговара да је сад приоритет санација нафтне индустрије.
Гледао сам на ЦНН једну репортажу о Делцy Родригез која је вршилац дужности предсједнице Венецуеле. Приказана је врло позитивно, што у преводу значи да се на њу рачуна као лидера који неће бити непријатељски расположен према САД.
У свом првом говору неколико сати послије операције, Родригез је напоменула да је Мадуро свакако намјеравао нормализирати односе са САД, па је замолила народ да остане миран.
У говору је више помињала Симон Боливара него Мадура. Све то оставља могућност закључка да је она била у контакту са САД и да је Мадуро колективно издан.
А њен узвик на крају обраћања ”никад више нећемо бити робови нити колонија било ког царства!” могао би се тумачити као услов Венецуеле за подношљиву кооперацију са САД у будућности.
Можда је овакво необично стање нека врста компромиса због Кине која се од прве секунде отмице Мадура поставила врло чврсто и одлучно. Осудили су ”флагрантно кршење међународног права”, тражили пуштање на слободу Мадура и захтевали да Вашингтон ”престане инсистирати да се свргне влада Венецуеле”.
Кина је посљедњих година уложила десетак милијарди долара у нафтну инфраструктуру, а спремни су уложити 200 милијарди. Уз то раде нешто што Американце највише боли: не купују нафту у доларима већ у јуанима.
Кинески Синопец контролише 2,8 милијарди барила нафте, а China National Petroleum Corp 1,6 милијарди.
Како ствари данас стоје, Кина се неће лако повући из Латинске Америке и то је за САД највећи проблем. Осмог јануара Министарство трговине Кине даје саопштење да ”воља Кине да настави и продуби своје економске и трговинске односе са Венецуелом остаје непромијењена, независно од политичких промјена у Венецуели. Хегемонистички потези САД тешко крше међународно право, угрожавају суверенитет Венецуеле и пријете миру и безбједности Латинске Америке. Кина се томе чврсто опире”.
Ко познаје Кину схватиће колико је озбиљна ова изјава и да су Кинези већ сигурно учинили оно што треба па је Америка због тога морала одмах направити корак назад и спустити лопту.
Зато је већ сада упитна једна реченица из Стратегије државне безбједности која се, између редова, односи на Кину а много мањим дијелом на Русију: ”желимо да западна хемисфера остане слободна од непријатељских страних упада или власништва над кључном имовином.” Можда ће Американци успјети потиснути било кога, али Кину веома тешко.
Стога се напад на Венецуелу 3. јануара вјероватно неће памтити као почетак новог доба у Венецуели јер актуелни режим изгледа остаје, већ као озбиљан почетак америчко-кинеског економског сукоба, сукоба чији почетак је био обиљежен опсесивном жељом Америке да контролише свјетску трговину енергентима.
Кина је постала тиха патња Америке. Ривалство које је некад постојало између СССР и САД било је за Американце сасвим подношљиво јер су знали да су много снажнија и богатија земља. То ривалство сад се преноси на Кину и САД, с тим што Кина сигурно и незаустављиво корача да постане и снажнија и богатија од Америке.
То је главни извор нервозе и лудила које је обухватило нову америчку администрацију па се у глобални простор убацују гангстерске и сулуде идеје које су шокирале све људе здравог разума попут анексије Гренланда и Канаде, пријетње силом Венецуели, Куби, Мексику, Колумбији, Ирану…
За разлику од Америке, чија политика се нагло радикализирала и постала агресивна без имало обзира према међународном праву, Кина се појављује као потпуно мирољубива земља која поштује међународно праве и практикује улагања по свијету на win-win принципу, свак добија.
Кинески предсједник Си Ђинпинг недавно је предложио ”Иницијативу за глобално управљање” које би било ”праведније и равноправније”. Глобално управљање темељи се на пет начела од којих су два потпуно страна Америци: поштовање суверенитета било које, па и најмање и најслабије земље те апсолутно поштовање међународног права.
Кина и САД су два супротна и све више супротстављена свијета чије једине заједничке црте су моћ и богатство. Све остало их разликује па је њихов сукоб неизбјежан. То неће бити ратни сукоб и пиров побједник може бити само Кина јер ће Американци због своје политике пријетње силом и непоштовања остати усамљени.
Недовршени напад САД на Венецуелу омогућио је и Венецуели и Америци и Кини да кажу да, ако нису побиједили нису ни изгубили. Једини губитник је Мадуро.
Чињеница, међутим, да се засад не може казати да је Кина губитник у Венецуели говори да су САД у Венецуели ипак доживјеле пораз. Изгледа да оно ”Ћераћемо се још” постаје обиљежје америчко-кинеског ривалства које улази у све опаснију фазу.
Извор: Аутограф
